Хушкање на убијање

Ево, заокружило се двадесет година како разни београдски кругови, грађанске иницијативе, самозвани независни новинари и интелектуалци, политичари чије су каријере врхунци бешчашћа а животи састављени од епизода разврата и аморала, групу српских новинара, међу којима и моју маленкост, гурају под одредницу "ратни хушкачи ".

Као, ми смо закували рат, без нас би Југославија опстала, не би пала ни кап крви, у Ровињ би се, као до самог рата, интелектуална елита Београда селила већ у мају и тамо остајала до првих јесењих киша.

Југословени су, дакле, живели у братству, неоптерећени прошлошћу, без болних сећања и ожиљака, празних гробних парцела и неоткривених масовних гробница из Другог светског рата и првих месеци мира, а онда је група београдских новинара, ангажована од стране Слободана Милошевића, ту дивну југословенску грађевину разнела у парампарчад.

Ништа Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика, ништа Маспок, Исламска декларација, Устав из 1974. године; ништа понижавајући положај Србије у бившој Југославији, устанак косовских Шиптара 1981. године; ништа повратак усташтва на чело самосталне Хрватске, избацивање Срба из Устава Хрватске ... Све је то за оне са почетка текста ништавно, без икаквог значаја, неузрочно ... Њима су криви Срби, сви други су невини.

Неколико пута тражио сам, чиним то и сада, да нађу текст, колумну, телевизијски коментар ... којим сам хушкао на рат. Само један такав пример и ја ћу заувек ућутати. Нису га нашли. А тражили су, месецима. Ево, нека оно Вукчевићевим и Векарићево тужилаштво, потпомогнуто веселницима из Независног удружења новинара Србије (НУНС), у истрази о кривици српског новинара крене од Ратка Дмитровића.
 
Да коначно навучемо букагије неком "ратни хушкач". Да Дмитровић одговара зато што је писао о "кристалној ноћи" у Задру; зверској ликвидацији Срба у Госпићу; убијању целих српских породица по Загребу, Осијеку, Сиску; повратку усташтва у Хрватску, муџахединима у Босни.
 
Да није било тог и таквог писања не би било ни рата у Југославији - закључак је оних са почетка текста. Требало је, значи, да ћутим, да окрећем главу и пишем о идиличном животу у самосталној, хадезеовској Хрватској, да Гојка Шушка назовем демократом а Миру Барешића европским либералом. У ситуацији када су Туђманови војници сами себе, са нескривеним поносом, звали усташе ја сам, ваљда, требао да их квалификујем као часне војнике.

Правдам ли се ја то некоме? Ни случајно. Одавно сам изнад тога. Ово спомињем због антисрпске хистерије и ратног хушкања која се у сарајевским, подгоричким и неким београдским медијима води већ дуже време, са кулминацијом ових јануарских дана. Уз отворене позиве на ликвидацију виђенијих Срба. Таква промоција мржње готово да није виђена ни за време рата.

На пример, извесни Андреј Николаидис, саветник председника Скупштине Црне Горе, написао је текст "Шта је остало од велике Србије" и објавио га на једном опскурном бошњачком порталу, са седиштем у Београду. У том тексту Андреј тврди како би "цивилизацијски искорак" био да је оно оружје пронађено у дворани "Борик", у Бања Луци, употребљено. Другим речима, да су убијени Тадић, Додик, Цветковић, патријарх српски Иринеј.

Ако ово није позив на убиство, шта је онда позив и хушкање на убиство.
 
Иначе, уредник портала на којем се огласио Николаидис својевремено је тражио да се стреља група београдских новинара.

Тада је био председник Суда части НУНС-а. На све ово у Београду ћуте они који две деценије протерују "ратне хушкаче". Ово им, јасно је, не смета. А, ако им не смета - каже логика - онда им одговара. Због чега? Куда то води?

Извор: vesti