Кисела понуда

Територијално мала, економски уништена, демографски у муњевитом опадању, нема нуклеарно оружје, нема ни респектабилну армију, оклеветана као ниједна држава пре ње, оцрњена горе од нацистичке Немачке, бојкотована, бомбардована... Да, реч је о Србији. И коме треба став такве државе, коме је важно шта службени Београд мисли о глобалним светски трвењима, о украјинској кризи, на пример.

Због чега Кирби, Девенпорт, они момци из кабинета Меркелове, секретари и помоћници из Обамине овалне трпезарије, заврћу руку Вучићу, терају га да се изјасни против Путина, уведе санкције Русији? Србија Русији да уведе санкције? У пракси то значи да Србија сама себи уводи санкције. Али не ради се овде о делотворности материјалног карактера.

Због чега светске велесиле, Америка и Немачка пре свих, на овај начин понижавају Србију? Због чега траже од ње да пљуне руку која изнад Србије никада није откочила ручицу на авиону бомбардеру? Други јесу, посебно ови што то траже. Једино Русија никада није разарала, палила, бомбардовала Србију, сви други јесу. И велики и мали, једни плански из голог интереса, хладно, статистички, други с уживањем, сладострасно. Да ништа друго не постоји, а постоји, ово је Србима довољно да буду русофили.

Значи ли то да је Русија велики пријатељ Србије и Срба? Не значи. И тај однос је сложен, лежи на плетиву појединачних веза, на сеобама, асимилацијама, издвојеним јунаштвима израслим из неузвраћених љубави, дубоким и далеким заједничким коренима, истој вери.

Било је да Москва мирује док Србија гине, да Москва гледа у Бугарску као у јединче, док Срби гледају у Русију очима пуним наде. Претварала се та нада у сузе, знамо и то, али руска рука српску главу није секла. Звучи патетично, свестан сам, али ово је истина.

Кичму односа Срба и Руса не држе само Иван Јакшић, Саво Владиславић, Николај Николајевич Рајевски већ и нешто што се не може ни опипати ни пронаћи у музеју као експонат. Ко то не разуме, на њега не вреди трошити речи.

Шта би се променило да Србија уведе санкције Русији? Отпочели би преговори Београда с Европском унијом. Зар то има исту тежину? Зар је то трговина? Какве нас тек заседе, уцене и „понуде“ чекају на бриселском преговарачком друму кад је ова, претпреговарачка, овако кисела?

Сећате ли се изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу, на Видовдан 2001. године. Први пут у савременој светској историји једна држава је свог бившег председника изручила привременом судском органу. Више од понижења, више од срамоте.

И шта смо за то добили? Тројица у Београду поделила су пет милиона долара. Нисмо ли и због тога овде где данас јесмо? Да је било куражи, мудрости, памети Србија је за изручење Милошевића могла да постане пуноправни члан Европске уније.

У овом „украјинском“ случају за Србију трговине нема. Свега осталог има. Користи најмање.

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Вечерње Новости