Рачун за ћутање

Прошло је ево више од двадесет година како службени Београд ћути пред дефиницијом рата који је разорио Титову Југославију, која је постављена у Загребу, Љубљани и Сарајеву, а прихваћена у Бону, Вашингтону, Лондону, Бечу... Та дефиниција гласи: Југославију је срушио српски хегемонизам, у лику Слободана Милошевића, потпомогнут САНУ и ЈНА. Уз додатак: Србија је агресор, остале републике су жртве.

На страну овога пута због чега је Београд погнуте главе ћутао пред овом колосалном лажи, ко му је наредио да ћути, шта је Београд, и владари у њему, добио за то ћутање, циљ нам је да истакнемо да је Србија, коначно, добила шансу и обавезу (а то је посебно важно) да споменуту тезу сруши. У супротном, биће проглашена геноцидном државом.

Осокољена моћним германским кишобраном, још живим инерцијама једне пропале царске империје и једне вечне религијске, навикла да ради шта јој је воља а да ни за шта не одговара, Хрватска је тужила Србију за агресију и геноцид над Хрватима. Хрватска позиција у том тренутку била је и јасна и логична: Ако смо већ могли да протерамо 450.000 Срба из Хрватске, да им одузмемо станове и сву покретну имовину, а да за то не сносимо никакве санкције, зашто да не тужимо Србију за агресију и геноцид?

Србија није имала избора, морало се ићи на контратужбу. И то је сада та велика српска шанса. Нема више ћутања, то је суд, Београд мора најпре да се брани, а онда да износи контрааргументацију. И једно и друго је лако. Треба само догађаје побројати хронолошким редом, без временских тунела.

Хрватска је у Хагу своју причу почела вуковарском трагедијом. Другачије и није могла. Другачије би хрватски адвокати причали у корист Србије и Срба. Битка за Вуковар букнула је у јесен 1991, након вишемесечног дивљања Мерчепових црнокошуљаша по Вуковару и околини, након минирања и паљења више десетина кућа и локала тамошњих Срба, после привођења и ликвидације више од 50 вуковарских православаца, како у Хрватској све чешће, не без разлога, зову Србе. Онда се прешло на касарну ЈНА, у Вуковару стационирану од 1948. Најпре је, као и у осталим деловима Хрватске, искључена вода, па струја, уследили су снајперски меци и на крају минобацачка ватра. ЈНА је деловала прекасно, килаво, неосмишљено, али легитимно, и то јој нико никада, упркос свему, није оспорио.

Српски адвокатски тим у Хагу има лаган посао доказивања да је рат у бившој Југославији био класичан грађански рат, да је Хрватска сецесијом произвела сукоб, да је пре било каквих ратних операција избацила Србе из Устава Хрватске, као конститутивни народ, да их је терала да потписују изјаву о лојалности (као и Павелић 1941. године), отпуштала их из државне службе и, на крају, убијала. Само у Сиску, пре Вуковара, зверски је ликвидирано око 500 тамошњих Срба.

Уосталом, Туђман је у мају 1992. године, на Тргу бана Јелачића, пред више десетина хиљада окупљених, казао да рата не би било да га Хрватска није хтела. Његов први министар полиције, Јосип Бољковац, написао је књигу „Истина мора ван“ у којој нашироко образлаже тврдњу да је рат у Хрватској почео тако што је Хрватска напала Југославију.

Одавно је све јасно, само што овога пута Београд не сме да ћути.

Пише: Ратко ДМИТРОВИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ