Српска црква греши што се фокусира на Степинца, уместо на 1400 свештеника католичке цркве, који су убијали Србе у НДХ

Свакако је интересантно али није од пресудне важности да се утврди да ли је зрењанински бискуп, Ладислав Немет, измислио причу о постигнутом договору између врха Српске православне цркве (СПЦ) и Ватикана, да патријарх српски Иринеј оде у посету папи. У Ватикан. Што, иначе, никада до сада било није. Услове за тај сусрет, ако је уопште могућ без сагласности Руске православне цркве, износили су више пута до сада људи из самог врха СПЦ. Хисторија је у питању; мисионарска подручја, Унија, превођење православаца у католичанство, Други светски рат, Степинац…

У последње време Степинац је централна тема пошто Ватикан намерава да надбискупа загребачког „цркве у Хрвата“ за време постојања Независне Државе Хрватске, прогласи светим. Српска црква се оштро противи овој намери, патријарх Иринеј је у циљу спречавања таквог развоја догађаја недавно писао Светој столици. Ко овде греши?

Ватикан који хоће да произведе још једног светог човека католичанства или СПЦ што се противи.

Греше и једни и други. Ватикан што обичног, ни по чему посебног попа гура у свеце, иако се зна да Степинац није починио ниједно чудо, од два која морају да се задовоље као предуслов за канонизацију, односно, да се између његове беатификације и чина канонизације на његовом гробу није десило ништа неуобичајено. Чуда ни од корова.

Где греши СПЦ? У томе што сав свој ауторитет улаже како би се спречило превођење Степинца међу свете. То је унутрашња ствар Католичке цркве; ако је Степинац био добар, правдољубив, хуман, као што тврде Хрвати и део Ватикана, онда је он на понос и дику Католичкој цркви и нека раде са њим шта хоће, нека га пренесу из загребачке катедрале и сахране уз бок Светом Петру.

Ако није тако, у питању је обична манипулација, а ако је још горе, ако је Степинац био оно што тврди СПЦ, онда је чин његовог освећења брука и срамота Католичке цркве. Шта с тим има СПЦ.

Али, Степинац је био усташа, ратни злочинац, говоре они који се грозе на свако помињање његовог имена. Није био ни једно ни друго, као што није заслужио ни беатификацију ни канонизацију. Један сасвим просечан надбискуп каквих је у Католичкој цркви у двадесетом веку било на стотине.

Дакле, СПЦ греши у фокусирању на Степинца уместо на истинске злочинце из Католичке цркве, монструме у мантијама, убице, кољаче Срба у НДХ. Знају се њихова имена и „дела“, године рођења и смрти, све се зна. Било их је око 1.400, описани су у „Магнум кримену“ Виктора Новака, „Извештају Земаљске комисије Републике Хрватске“ из 1945. године, „Документу о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера“ аутора Јоже Хорвата и Зденка Штамбука, из 1946. године.

То је тема за разговор, био он општег или прелиминарног карактера, између Ватикана и СПЦ. Степинац је заметање трагова. Нека раде с њим шта им је воља.

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Интермагазин