Усташка иницијатива широм Хрватске
Не зна се који пут од осамостаљења, а први пут од уласка у Европску унију, Хрватска је у позицији да онима око себе, ваљда је и неко у Европи заинтересован, покаже колико је то друштво отпорно на мржњу, усташтво, фашизам. Разуме се, у питању је однос према Србима, тај вечити лакмус папир за утврђивање степена толеранције Хрвата.
Било би и неправедно и нетачно констатовати да су Хрвати као нација нетолерантни, ксенофобични, да припаднике других нација и религија не подносе. У Хрватској је то све код већинског народа присутно, али под условом да у тој причи нема Срба. Ако их има, све се мења: нема више толеранције, бриге о мањинама, суживота… или то можемо да региструјемо код малог броја људи, углавном одраније познатих по борби против фашизације хрватског друштва.
ЛИНИЈА ПУНЕ МОБИЛИЗАЦИЈЕ
Да, није тешко одгонетнути, ради се о широкој иницијативи да се у Хрватској забрани употреба ћирилице у местима где Срби нису апсолутна већина. Мало где јесу, с обзиром да их је баш ова и оваква држава Хрватска етнички очистила; скоро пола милиона Срба протерано је из Хрватске од 1990. до 1995. године, закључно с „Олујом“, при чему ваља имати на уму да је последњих година настављен притисак, сличан овом са ћирилицом, да се и преостали Срби (по попису, има их 186 хиљада) пребаце с друге стране Дрине, Дунава, Саве, свеједно куда, само да их нема у Хрватској. Све је у овој свежој причи почело у Вуковару. Тамо је пре две године основан „Стожер за одбрану хрватског Вуковара“ с циљем да се на зградама државних установа забрани истицање табли са ћириличним натписима. То је у Вуковару постало питање живота и смрти. На томе је Милановићев СДП пре четрнаест дана у Вуковару изгубио локалне изборе, предавши власт ХДЗ-у. То је линија пуне мобилизације Хрвата у Вуковару и целој Хрватској. „Стожер“ је искористио уставну могућност и организовао потписивање иницијативе да се распише референдум о ћирилици, да хрватски народ, како веле, одлучи хоће ли или неће ћирилицу на зградама својих, хрватских институција. Може, кажу ови из „Стожера“, тамо где су Срби већина. А где су то већина? У неким малим варошицама, с две, три хиљаде становника и селима у којима старчад чека судњи дан.
Елем, „Стожер“ је у врло кратком року сакупио преко 600.000 потписа широм Хрватске, предао их у Сабор и пре два дана та највиша адреса хрватске државе нашла се пред законском обавезом да одлучи шта ће са иницијативом неоусташије из вуковарског „Стожера“. Будимо реални: „Стожер“ води акцију у оквирима позитивних закона, потписи су, утврђено је, валидни, Устав Хрватске је јасан и референдум је морао да се распише. Али, Зоран Милановић зна да би тај референдум прошао, да би већина Хрвата заокружила одредницу код питања које забрањује ћирилицу и да би у том случају свако са стране, или унутар хрватског друштва слободно могао да каже да је Хрватска профашистичка, шовинистичка држава. Упркос чињеници да сам Милановић то није. Напротив, али то у овом случају ништа не значи. Пре неколико месеци Милановић је јавно саопштио да референдума о ћирилици неће бити све док је он на месту премијера. Зато је у прошли уторак некако успео да обезбеди већину у саборској процедури за одлуку да иницијатива усташа из Вуковара, пре референдумске провере, прође Уставни суд Хрватске. Милановић се нада да су тамо разумни људи, да ће спустити рампу и поништити опаку работу црнокошуљаша из „Стожера“.
РЕЧИТО ЋУТАЊЕ
Да се овде неко не побуни због квалификације, да нам не замери због „тешких речи“, подсетићу да припадници „Стожера“ не крију симпатије за Независну Државу Хрватску, да су склони величању усташког периода а на крају крајева, на споменутој расправи о њиховом захтеву, у Сабору, добили су могућност да са галерије посматрају расправу и гласање и ту прилику искористили су да се појаве у црним мајицама. Као, у великој су жалости. Нема то, је л‘ да, никакве везе са црнокошуљашима Јуре Францетића. Овде је све јасно од самог почетка. Ради се, да цитирам Игора Мандића, о фашизму и усташтву. Ништа ново за Хрватску, стару и нову независну државу, навикло се, отприлике знамо и како ће да се оконча, али сада разара уши то страшно ћутање хрватског културног, интелектуалног друштвеног слоја. Осим споменутог Мандића и понеког хрватског новинара, сви ћуте. Хрватска, она урбана, пургерска, самозвано европска, антибалканска, поново затвара очи и уши пред мржњом која попут магле прекрива хрватско тло.
Сви ћуте: Хрватска академија знаности и умјетности, Матица хрватска, Хрватско друштво књижевника, Загребачко свеучилиште, одраније познати хуманисти, борци за људска права, независни интелектуалци… Мук. Говори Игор Мандић и трпи увреде при сваком изласку на загребачке улице; пљују га, псују му мајку, терају га у Београд… Ово што се сада догађа у Хрватској руши последње танке стаклене зидове који ту земљу деле од велике, међународне срамоте. Ако тога још има. Знамо одраније да Хрватска може да ради шта хоће, да има великог, моћног заштитника у Европској унији, истог оног који је ултимативно разорио бившу Југославију, али тешко је било поверовати да ћемо доћи у ситуацију да само један једини човек у хрватском друштву − споменути Мандић − јавно говори да ће Хрватска, у случају одржавања референдума о ћирилици (исход је потпуно известан) добити предзнак фашистичке државе, земље утемељене на мржњи и локалном специјалитету који се зове усташтво. Истини за вољу, против идеја „Стожера“ јавно се изјаснио и Стипе Месић казавши да се ради о иницијативи из мржње према Србима. При томе је подсетио да теза „Стожера“ да ћирилицу треба забранити у Вуковару и другде широм Хрватске „јер је под ћирилицом србочетничка ЈНА разарала Вуковар“ не стоји, пошто ЈНА, казао је Месић, није користила ћирилицу, односно у ЈНА је службено употребно писмо била латиница. Али, кога то више интересује. У односу Хрвата према Србима истина никада није ни статирала, камоли да је имала некакву значајну улогу.
УНУТАР ХРВАТСКИ ОБРАЧУН?
Пре одређеног времена разговарао сам с једним хрватским интелектуалцем средњих година, прилично либералних ставова, и суочио га са гореизнетом дилемом: зашто напредна Хрватска ћути, зашто се повлачи пред мржњом, фашизацијом друштва, усташтвом коначно? Нисам чуо ваљан одговор. Он сматра да то јесте демонстрација мржње према Србима, али верује да ће, на крају, интервенисати неко из Европе и дати влади Хрватске, ко год да буде на њеном челу, задатак да ситуацију реши брзим и ефикасним одлукама. Лично, не верујем у такав развој догађаја. И даље сам склон мишљењу, изнетом на овим страницама више пута, да ће Хрватска, кад-тад, морати да прође отворени сукоб (унутар хрватства) између усташа и противника те страшне идеологије. Без реметилачких фактора и мешања са стране. Усташтво је никло на мржњи према Србима, на тој мржњи хранило се и опстајало стотину година, у Другом светском рату доживело егзалтацију, врхунац остварења била је идеја праваша, старчевићеваца, који су проводили систематски, прецизно осмишљен геноцид над Србима; усташтво је, да се ми не лажемо, било погонско гориво хрватских маса у време распада Титове Југославије, стварања садашње хрватске државе.
О томе данас отворено говоре и неки хрватски интелектуалци али ни они сада, кад треба, кад је неопходно, немају снаге, смелости да изађу и јавно кажу да Хрватска иницијативом из Вуковара оживљава Павелићеве идеје. Урадиће то, вероватно, кроз десет, двадесет година. Сачекаће, а онда ће се згражавати над примитивизмом „малог дијела хрватског друштва“ и опет у причу вратити Крлежину тезу о два камиона усташа придошлих у Хрватску из затуцане Херцеговине. Где су линије могућег унутархрватског сукоба? Као што сада траже протеривање ћирилице и тиме потпуно брисање српских трагова у Хрватској, неоусташки идеолози кренуће на оно што жаргонски зовемо „хрватска левица“. Тражиће брисање свих антифашистичких трагова у Хрватској и уређење хрватског друштва у складу са друштвеним концептом НДХ. До тада ће српско питање у Хрватској бити у потпуности решено (Срба тамо бити неће) и судар унутар хрватства биће неминован. Додатно и стога што се у таквим околностима противљење усташтву неће третирати као просрпска делатност, како се сада доживљава. Дакле, могло би се рећи да је обрачун са ћирилицом у Хрватској нека врста увода у унутархрватски обрачун великих размера.
Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ
Извор: Интермагазин