Једно (не)пријатно сећање на 1982. и „Голубњачу“
Само две године после Титове смрти, када је мирна површина братства и јединства југословенских народа тек почела да се благо таласа, два млада књижевника разбила су својим делима дебели зид ћутања над оним што се Србима догодило у време Другог светског рата
Oдрастао
сам на четрдесетак километара од Јасеновца, на 15 километара удаљености од
Бајића јама, локалитета код Костајнице на којем су усташе из околних хрватских
села, на самом почетку рата, у лето 1941. године, убиле око хиљаду Срба; својих
комшија, пријатеља, кумова, познаника, али никада за време тог одрастања,
формирања моје будуће личности, у породици нисам чуо ниједну реч о Јасеновцу,
Бајића јамама, покољу у мојој родној Комоговини. Никада нећу сазнати зашто је
било тако. Само једном, а тада сам већ био момак, питао сам родитеље шта је
значило то ћутање. Отац, који је у готово невероватном развоју догађаја, 1942.
године избегао усташко клање, тек је слегао раменима: „Било, па прошло.“
Нажалост, дочекао је да се то прошло врати. То га је и убило, 1994. године.
Прво право сазнање о ужасима које су Срби проживели у Другом светском рату имао
сам кроз књигу Егона Бергера: „44 мјесеца у Јасеновцу“. Не знам како је то
страшно сведочанство уопште дошло до мене, тада сам имао 15-ак година, али
садржај те књиге, сведочење једног загребачког Јеврејина о ужасима
концентрационог логора „Јасеновац“, оставило је у мени зрнце семена из којег се
кроз време разгранала огромна потреба истраживања те блиске и страшне прошлости
народа којем припадам.
Крајем шездесетих затекнем се у Далматинској Загори. Тада сам имао 10-ак
година. Моја тетка Драгица, мајчина сестра – удата у Београду за Симу Каблара,
из Голубића, код Книна – водила је тада ресторан „Тројка“ на Вождовцу, култно
угоститељско име тог времена, данас је тамо некакав салон аутомобила, а Симо је
био шеф смене у путујућим поштама Србије. Живели су солидно, простран стан у
тек подигнутом блоку 45, на Новом Београду, викендица у Забрану код Обреновца и
нови „тристаћ“, „фијат 1300“, лимузина социјалистичке друштвене производње.
Одличан породични ауто. Тим „тристаћем“ кренемо у лето 1968. године, биће да је
тако, Симо, Драгица, баба Ђиђа и ја, са Баније у Голубић. Печено пиле,
парадајз, домаћи хлеб, све је било ту.
У Голубић смо дошли са првим сумраком. Путем сам у једну зелену свеску, са
белим линијама по средини, записивао места кроз која смо пролазили. Међу
последњима записана су села око Книна, чији су ми називи тада били и чудни и
смешни: Вариводе, Бргуд, Плисково, Бискупија, Поткоње, Полача…Ово последње,
подељено на Горњу и Доњу Полачу, јавља се у мом животу годинама касније у
околностима и причи која се тада већ увелико развијала у глави једног новинара
почетника.
КАДА ЈЕ ЗАТАЛАСАНО – ПРОКЉУЧАЛО Била је 1982. година, попуштале су стега
титоизма и републички шавови на Титовој држави, говорило се отвореније о темама
због којих су пре тога неки и робијали, али све је то још било упола гласа,
замотано у страхове од последица. Онда су те благо заталасане воде прокључале,
у њих су са велике висине треснуле две огромне стене, једна књига и једна
представа. Књига је „Нож“ Вука Драшковића, а представа „Голубњача“ Јована
Радуловића. Без договора, одвојени један од другог, потпуно различити као људи
и као писци, Драшковић и Радуловић износе на јавну сцену тадашње Југославије тему
на чијем је прећуткивању та Југославија, подигнута на антисрпском концепту и
опстајала, тему злочина почињених над Србима у Другом светском рату. Драшковић
узима тај рат као тачку са које се враћа у прошлост, покушавајући да на примеру
из Источне Херцеговине укаже на феномен конвертитства, верског, а онда и
националног пресвлачења које на Балкану, увек и без изузетка, води у сукобе,
ратове, страшне злочине. У Вуковом центру пажње, као драматуршка матрица је
судбина две српске породице, од којих је једна прихватила ислам. Радуловић се,
суштински, бави истом темом, сукобом становника Далматинске Загоре, подељених
пре свега на верској основи, али не инсистира на чињеници да су и његови јунаци
некада били исте вере и да их је баш то одвојило једне од других. Проклетство,
страшни усуд Далматинске Загоре, исто као и у Херцеговини где се вековима бивши
Срби, нови католици и муслимани, боре против оних којима су по верском одређењу
некада припадали.
Дакле, те 1982. године сам на почетку каријере. У Сиску учим прве лекције из
новинарства, тешко усклађујем посао са свим оним што младост подразумева, али
све више осећам да свет и догађања око себе не могу да разумем без познавања
историје. Посебно историје однос Срба и Хрвата. Читам све што ми из те тематике
долази до руке, али то је још увек време фризираних историјских читанки, време
владавине фалсификата и затамњених страница. Зато сам „Нож“ и „Голубњачу“
доживео другачије од многих око себе.
„Нож“ читам за једну ноћ, али има проблем са „Голубњачом“. Хрватски листови је
касапе као главицу купуса; указују на „пробуђени српски национализам“, на
опасност за братство и јединство, поделе међу народима. Дежурни чувари тог
заједништва, који ништа сачували нису, траже забране, разапињу младог
Радуловића као да је ратни злочинац, траже казне, а нико од њих, касније су то
и признали, није видео представу. У заштиту Радуловићевог права да као уметник
догађаје приказује и тумачи кроз сопствено гледање и убеђење стаје само један
човек у Хрватској, Јошко Челан, казалишни критичар из Сплита. Лавина захвата и
њега и једва успева да се одбрани. Касније, са почетком кризе Југославије, у
време успоставе независне Хрватске, Јошко Челан завршава међу усташама. Ни
први, ни последњи такав случај у Хрватској.
УЧИНАК ПАРТИЈСКИХ КАДРОВА Друштво са којим сам тада проводио дане, као једини Србин међу
њима, заузима став да Вуков „Нож“ (а дао сам им да га прочитају) има одређену
вредност, да је тематски врло интригантан за разлику од „Голубњаче“ која је,
тврдили су, „нешто друго“. „Шта друго?“, питам их. „То“, рекоше „може да буде
опасно, то је национализам. Видим да сви имамо проблем што судове о представи
можемо да изградимо само на основу писања штампе.“
Децембар је 1982. године, „Голубњача“ је крајем октобра забрањена у Новом Саду;
испрсили се Жика Берисављевић и Душан Поповић, партијски кадрови, све и свја
тог времена у Војводини, да бране заједништво народа и народности од српског
национализма, и „опасно дело“ је скинуто са репертоара Српског народног
позоришта, али расправе на тему српско-хрватских односа не јењавају. Вук
Драшковић даје велики интервју загребачком „Старту“ и опомиње Хрвате да је
српска земља тамо где су српски гробови.
Дејан Мијач, редитељ „Голубњаче“, човек који је и наговорио Радуловића да своју
приповетку преобликује у позоришну драму, успева да у Београду нађе разумевања
за „Голубњачу“ и представа наставља живот у СКЦ-у. Зовем мог Ранка, брата од
тетке, сина исте оне Драгице са којом сам путовао у Голубић, и молим га да ми
набави карту. Како год зна. Тражи ме дан касније; каже, све је у реду, седај на
воз. Тако и буде, у Сиску уђем у онај што је у подне кретао из Загреба. Падао
је снег, ситан, децембарски, ношен ветром по славонским равницама. У Винковцима
у мој купе уђе једна студенткиња, дуге валовите косе, лепа, стресајући снег са
косе као она у песми „Подлугови“ Владе Дијака. Дискретно покушавам да се
удварам, она се само смеши и тек повремено проговори неку. Снови да ћемо у
Београду заједно бар попити пиће разлетели су се као пахуље већ на станици где
је пала у загрљај неког рмпалије у дебелом зимском капуту.
„Голубњачу“ сам гледао сутрадан. Једанаести ред, десно до зида. Поред мене
једна старија госпођа све време коментарише оно што се одиграва горе испред
нас. Молим је да ћути, она обећава, али то траје минут-два. Ипак, успевам да се
сконцентришем на све што се одигравало у дворани СКЦ-а, на сцени и међу
публиком. После представе шетам Београдом скоро сат времена да саберем утиске.
Нисам импресиониран, можда зато што сам очекивао нешто друго, зато што сам
подлегао пропаганди и медијској хистерији. Никаквог ту национализма нема, осим
ако национализам није то што се уопште говори о страдању Срба Далматинске
Загоре у Другом светском рату, њиховом скончавању у крашким јамама голубњачама.
Радуловићева представа говори о послератном животу Срба и Хрвата, у Далмацији,
селима око Книна, у Радуловићевој родној Полачи, чије сам име записао много
година раније у зеленој свесци са белим пругама на средини, о утицају злочина
из Другог светског рата на њихов живот, покушајима српске цркве да одржи сећање
на страдања Срба и упињању партијских кадрова да се то сећање потопи. На сваком
месту у представи, а то ми је посебно пало у очи, где се појави нешто што
асоцира на мржњу, нетрпељивост, уследи негација истог, потирање, обесмишљавање
те мржње. Поштена представа.
У Хрватску сам се вратио оним поноћним. Опет је падао снег.
Извор: ПЕЧАТ