Пуста земља Банија

Срба данас готово да и нема на простору између Двора на Уни, Глине, Петриње и Дубице. Суња осуђена на тихо умирање, као и Костајница.Преостале Србе убија самоћа. Питомина рађа, гране се савијају, али све пропада

 

КРОВОВИ су цели, понегде и нови, али испод њих нема живота. Врата закључана, на подрумском улазу катанац, на гредама паучина. Ласте су отишле са људима и не враћају се, јер људи се нису вратили. Ласте се гнезде тамо где се чује људски глас. Исто је са водом; ослабили потоци, многи извори усахли, Суња плића од глежња. Ако нема ко да је троши, вода се повуче, тражи шупљине кроз утробу земље да оде тамо где је троше, где има жива човека, стоке. Кроз воћаре и баште шуме се спустиле до самих путева. Тамо где су некада гране пуцале од богатог рода, растао кукуруз, клијао кромпир, парадајз био крупан као шака, пшеница се таласала као море, сада је шума. Банија. Простор између Двора на Уни, Глине, Петриње и Дубице. Питомина слична Шумадији; брежуљци, лугови, пропланци, потоци...

 

На Банију улазимо од стране Јасеновца. Топло, летње поподне. Возимо полако; Церовљани, Живаја, Шаш, Словинци, Папићи...

- Ово је Стеваново имање - показује Јовица, и додаје:

- Он је у Немачкој, обновио је кућу и дође два, три пута годишње; а она кућа тамо, да, она са дрвеним ганком, то је Миланова кућа, његови су у једном селу код Новог Сада.

- Ево, овде, у Живаји, на Светог Илију, као горе у Блињи - прича Милан - до пред рат били су велики вашари, по неколико хиљада људи, исто на Ивање у Свиници, Преображење у Комоговини, а сутра је Велика Госпојина, сеоска слава у Кукурузарима, могли бисмо да одемо.

Могли бисмо, одговарамо углас. 

 

 

Место Суња у Југославији је било једно од најважнијих и најживљих раскрсница железничких путева. Тутњали су том варошицом возови носећи оне који су путовали у Београд, Загреб, Сплит, или ту ближе, у Сисак, Бихаћ, Костајницу, Славонски Брод.

Данас је Суња место у које и кроз које се не иде без преке потребе, једно од насеља у Хрватској чије лице је свакога дана све старије, градић осуђен на тихо умирање. Као Костајница, Петриња, Двор на Уни, Глина, као цела Банија. У селима око Суње, тамо где живе Срби повратници, а мало их је, или нека хрватска породица, и њих је мало, стоје табле са економском понудом; продајем јагањце, прасиће, јаја, пилиће... Пазари се ретко и на мало. Нема народа.

На путу Костајница - Петриња, кад се изађе из Пањана, пукне пред човеком друм; раван, прав, царски, све горе до Шареног моста и села Уметићи. Историчари се не слажу у потпуности, а није ни важно, да је чувени фелдмаршал аустроугарске војске Светозар Боројевић, легендарни „Лав са Соче“, најбољи дефанзивац Првог светског рата, рођен у Уметићима. Неки кажу да су ипак Меченчани место рођења, а Меченчани су до Уметића. 

Да није било Светозара Боројевића, Србина из православне, свештеничке породице, ту се историчари апсолутно слажу, данашња Словенија не би ни постојала. Боројевић је у завршној фази Првог светског рата данима бранио и успео да одбрани линију која данас представља државну границу између Италије и Словеније.

 

У Глини је рођен, а у Меченчанима је основну школу завршио велики југословенски и светски карикатуриста Пјер Крижанић, чије име носи годишња награда „Вечерњих новости“ за карикатуру.

Шарени мост се тако зове јер је некада заиста био шарен, дрвена ограда офарбана у црно-бело. Тамо на десну страну од моста, повучено у брдо, налази се село Бјеловац. Отуда корене вуче познати холивудски глумац Ерик Бана, Хектор из „Троје“, главни глумац у „Хулку“. Презиме је скраћено од Банадиновић, његови су Хрвати, тачније, отац. Мајка му је Немица.

Река Суња извире недалеко од Ловче, дуга је око 60 километара и улива се у Саву, близу Јасеновца. Комоговина је прво место кроз које пролази. Некада је река Суња обиловала дубоким вировима. То је река мог раног детињства и ако нешто памтим из тих далеких времена, онда су то дубоки, модри вирови на Суњи, лета проведена у купању, риболов на скакавца у раним јутарњим сатима. Имали смо штапове од леске, струну из Пољске и удице из Русије.

Доња Бачуга лежи на узвишењу средње Баније, није далеко од Глине. Неколико стотина нас окупило се тамо да са овога света испратимо Лазу Цвикића. Умро је од срца. Човек као он другачије и није могао да умре; осетљив на туђу несрећу, неспособан да ужива у сопственој срећи, са готово несхватљивим бројем талената за све и свашта, био је осуђен да Земљу напусти без много објашњења. Последње године живота провео је између Бачуге и Цириха. У Швајцарској му је била породица, у Бачуги је био сам. Убила га је та самоћа, као што убија оно мало српске старчади која се на Банију из прогонства вратила да сконча. Тог августовског дана, кад смо сахранили Лазу, небо изнад Баније било је нестварно лепо, окићено облацима, са плавом подлогом боје још недозреле шљиве. Лепа сцена за последње путовање.

 

 

Напустамо Бачугу и преко „Зелене долине“ улазимо најпре у Млиногу, а онда у Јабуковац. Десно су Шушњар, Мартиновићи, Миочиновићи, па Брестик, Драготина, Градац. Изнад Драготине је село Дабрна, отуда је тренутно најпопуларнија и најбоља хрватска певачица Нина Бадрић. Ако некога интересује, да, сви Бадрићи из Дабрне су Срби, а да ли је и Нина Српкиња то, сложићемо се, најбоље зна она сама. Из села Бојна пореклом је Милутин Мркоњић. Презиме је доласком у Београд, уочи Другог светског рата, модификовано; на Банији су били Мркоња.

Не идемо на Чавића брдо, највишу коту Баније, већ се из Јабуковца пењемо у Горњу Пастушу. Пут није асфалтиран, Срби то објашњавају чињеницом да су вековима, све до „Олује“, у Пастуши, Горњој и Доњој, Јошавици, Жилићима, живели само Срби. Данас тамо не живи нико. Све је зарасло, отима се тек понеки воћар у коме се гране шљива ломе од плода. Родило да бог сачува, све се плави, и горе на крошњама и доле на земљи. И све ће пропасти. Родиле су и крушке. 

Банија је позната по крушкама; јечмењача, лубеничарка, црна, караманка, виљамовка, касна, калуђерка... и све родило ове године. И све ће пропасти. Пут између Горње и Доње Пастуше излокан још од пролећних киша. Једва се крећемо у првој. На малом узвишењу велика црна крушка; стајемо, и по јарку тражимо оне крупније. Никада ми нико није објаснио зашто је зову црна кад је зелена а унутра нагњила. Предање каже да су је на Банију донели Наполеонови војници. Кроз скоро савршен мир пробијају се гласови зрикаваца. Изнад Доње Пастуше кружи јастреб.

У рано поподне улазимо у Комоговину, на оном месту где река Суња први пут додирује неко насеље. У Комоговини је рођен један од највећих живих српских песника Милош Кордић. Данас живи у Кумодражу, на рубу Београда. Са Баније су још неки значајни српски песници; Никола Вујчић и Небојша Деветак, на пример, обојица из Градусе. У Комоговини је некада постојала школа иконописања, у време трајања Манастира Преображење. Ту је боравио и Доситеј Обрадовић.

 

Панорама Костајнице

До пред рат један од највећих зборова, сеоских слава, био је у Комоговини, на Преображење, 19. августа, на великом простору око цркве. Више хиљада људи долазило је са целе Баније, многи из других делова бивше државе, и свега је ту било; шатри са раштимованом музиком, буцмастих певачица у кратким хаљинама, клакера из лименог корита са великим комадом леда, лицидерских срца и ђердана, свилених бомбона... вртео се рингишпил на којем је писало „Милано“, а пиво се хладило у оближњем потоку Бадушница. Беше давно, на свој начин беше лепо и заувек нестаде. Трагови су остали само у сећањима оних које је зла судбина расула широм света.

 

Родна кућа зарасла у трње и подивљалу лозу. Липа је, сазнајем, посечена давно, а борови прошле године. Срећем Јоцу коме сам кумовао на венчању. Некада мајстор малог фудбала, звали смо га Осим и Штраус, годинама након „Олује“ живео је у Војводини а онда се вратио, он, супруга Мира и два сина. Не питам их како живе јер знам одговор. Одозго, са пута, чује се звук трактора, „фергусон“, и како се приближава препознајемо Ђуру Ловреновића, из оближњег Превршца. Некада је радио у Телевизији Загреб, па у представништву „Рекорда“. У неким бурадима вози шљиву, насмејан је и зове да свратимо на кобасице.

У Кукурузарима, селу близу Костајнице у које су Туђманови оперативци одмах после „Олује“ у празне српске куће населили велики број Хрвата из Босне, славимо Велику Госпојину. И ту је некада долазило на хиљаде Банијаца. Ове године било нас је стотињак. Можда и због тмурног дана који се претворио у кишно поподне. Седимо испод шатре кроз чије спојеве капље вода и пијемо точено пиво. Музику чини један човек и један инструмент који замењује цео оркестар. Недалеко од нас брка у светлоплавој мајици, са педесетак година на леђима, наручује „Нема раја без роднога краја“, седа за сто, гледа испред себе и плаче. Сумрак је, киша и даље пада, горе изнад Шамарице виде се последњи одсјаји дана који се гаси.

Банију напуштамо из Храстовца. Горе у брду је Крчево. Мршава жена, на прагу седамдесетих, Миланова комшиница, гура му у руку кобасицу, „ето, да кушају твоји какве су ове године“. Живи сама и сви знамо да је то једна од последњих које има у кући. Дуго, дуго ћутимо у колима која се крећу пут Београда.

 

Пише: Ратко Дмитровић

 

Извор: ВЕЧЕЊЕ НОВОСТИ