Сарајево - Романија Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Отаџбински рат » Сарајево - Романија

ДАН СЈЕЋАЊА НА ЖРТВЕ НАТО БОМБАРДОВАЊА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

9. септембар 2026.

У Источном Илиџи, 9. септембра почело је обиљежавање Дана сјећања на жртве НАТО бомбардовања у Републици Српској током којег је 1995. године убијено и рањено више припадника Војске Републике Српске и цивила. На мјесном гробљу Грлица у Војковићима служен је помен и положено цвијеће на споменик првим цивилним жртвама НАТО бомбардовања у Српском Сарајеву. Током НАТО агресије на Републику Српску од 30. августа до 14. септембра 1995. године убијено је 47 припадника Војске Републике Српске и седам цивила, док је рањено више од 100 војника и 21 цивил. НАТО операција “Намјерна сила” почела је 30. августа 1995. године у 2.12 часова, уз “објашњење” да треба Србе да “доведе за преговарачки

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

6. септембар 2026.

Сви, који нису имали или нису хтјели да слушају бабу и ђеда, завршили су деведесетих као Свети Петар Зимоњић, те 1941 године. Страдали су у логорима, јами Казани и на ко зна колико још стратишта. На крају рата кажу, да је фалило 8 000 душа српских у Сарајеву под комшијском контролом. Ми који смо имали и слушали бабу и ђеда, те знали за судбину митрополита Петра, дигли смо се на оружје и све што смо имали дали смо да створимо ово мало Српске. Нисмо се одрекли Господа, Крсне Славе и писма, а душмани су нас запамтили за сва времена, у оном рату против читавог свијета. Ми смо први звјер ранили

Бојан Вегара: Српско Сарајево је тог љета `95 побједило читав свијет!

1. септембар 2026.

Прву побједу над НАТО-пактом и њиховим авлијанерима забиљежили смо ми Срби из Српског Сарајева љета Господњег 1995 године. Прво су напали муслимани са четри своја корпуса и подржани од стране НАТО ариљерије са Игмана.Имали су на располагању само на вањском прстену око 60 000 војника и унутрашњем прстену више од 70 000. Имали су 43 топа, 406 минобацача и 19 тенкова.Војска Републике Српске имала је 17 500 војника на првој линији фронта, 41 топ, 132 минобацача и 24 тенка.А Сарајево је било кључ рата. Први дан су нам пресјекли пут између Семизовца и Средњег и затворили нас у тотални обруч. А онда смо их потукли, да ће то да памте

Ледићи – 34 године након страдања Срба

5. јун 2026.

Село, некада живо, данас изгледа као да је рат још увек ту. Рушевине, запарложена имања, нигде пса, нигде мачке, нигде ни једне домаће животиње. Збишће и даље жубори… Пише: Дарко Нешковић Сарајево, град у коме сам провео део безбрижног детињства је остајао у оквиру ретровизора. Лагано, возећи поред Жељезнице према Трнову, пред очима су излазиле слике срећног, давно заборављеног детињства. Идем у Ледиће. После 35 година. Укључујем навигацију несигуран у себе и своје сећање. Предлаже ми пут, другачији од оног који памтим. Одустајем од помоћи технике, идем оним путем за који мислим да га знам. Чини ми се да је време замрзнуто негде на пола несрећног рата, који изгледа као

Вукелић: Некажњени злочин у Добровољачкој доказ двоструких аршина у БиХ

2. мај 2026.

Некажњени злочин у Добровољачкој улици у Сарајеву доказује политику двоструких аршина у БиХ и на простору бивше Југославије, јер су за ратне злочине искључиво кажњавани Срби, а злочини над српским народом углавном су остали без судског епилога, оцијенио је државни секретар у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Никола Вукелић. Вукелић је истакао да Срби готово из дана у дан обиљежавају трагедије и страдања у злочинима почињеним над припадницима српског народа. – За те злочине готово нико није одговарао. Јуче смо обележавали годишњицу страдања Срба у западној Славонији, а сутра ћемо обележити годишњицу злочина над припадницима тадашње регуларне ЈНА. Међутим, ни за то нико није одговарао –

Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА

1. април 2026.

Била је то једна од наших игара налик руском рулету, због чоколаде коју нико окусио није.. Некад, крајем маја ’94-те било неко дуже примирје и стигле су чоколаде у Хаџиће. Чоколаде из Кисељака које су коштале право мало богатство. Ми тадашањи клинци користили смо то примирје и вуцарали се по читав дан. Сунце и лијепо вријеме измамили су доста људи напоље, јер свима је било доста станова и затворених просторија без трунке свијетла. Тог дана кад је стигла чоколада, ми смо се задесили на крају града, гдје је пробијено брдо за заобилазницу око Хаџића. Било нас је можда петнаестак и били смо клинци без трунке мозга и мудима до пода.

КОЉА ПЕЈАКОВИЋ: О НАШЕМ ЧУДНОМ ПОЗНАНСТВУ И ДЈЕЦИ КОЈУ НИЈЕ ВОЛИО СВИЈЕТ

28. март 2026.

Брат Вегара не штеди никог, а најмање себе, јер зна да ће то остати записано, у вијек вијекова, тако да лаж и фушерај нису опција. Постоје два јака разлога зашто не бих требао да пишем предговор (ил` ће бити поговор).Као прво, писца, брата Србина Вегару, не познајем добро, једном сам га видио (а једном ко ниједном), и, као друго, рата нисам ни омирисао. Значи, без обзира на олакшавајуће околности, ја сам класичан београдски дезертер, она фела коју писац ове књиге искрено презире. Откуд, онда, ја овде, на овом задатку, Бог Свети зна. Оно чега се сјећам је следеће: писац ове књиге ушао у мој живот безобразним пијаним позивима у ситне

Хаџи Мирјана Стојисављевић: Књига изласка

16. март 2026.

Није питање хоћемо ли или нећемо да се боримо, него хоћемо ли или нећемо да постојимо. (Свети Цар Лазар) Сада већ у годинама када „извесни делови мога живота почињу да личе на испражњене дворане палате јер је сиромашни власник одустао да живи у целој палати” (М. Јурсенар), одлучих да на једном месту саберем сопствена размишљања о своме милом српском роду. Стога сам у својеврсну аудијенцију примила властите успомене на двадесетдвогодишњу борбу за српски језик, и то од оног часа када сам почетком маја 1992. године са реком Срба морала напустити Сарајево. „Књига изласка”, симболичног назива, садржи у другом делу приповест о томе како сам изашла из ратом захваћеног града, одбијајући

Бојан Вегара: Знате, ми тај рат нисмо изгубили

13. март 2026.

Јуначки смо крв проливали у том рату, у дуплом обручу и против читавог свијета. Ми смо свима донијели мир и Републику Српску, а онда су нас сви заборавили. Кад сам се ноћас вратио из Сарајева кући у Братунац, нисам боловао за родним градом. То ми је први пут да одем, а да неки терет на леђима, велик ко Бјелашница, не донесем у себи и да не болујем за том водом и тим зраком, бар, неколико дана. Зато ваљда за ових 28 година нисам ни био више од десетак пута тамо, од тога сам само четри пута отишао тамо гдје сам провео дјетињство и рат. Сва четри пута сам се умацупао

За убиство српских дјевојчица нико није одговарао

8. март 2026.

Навршава се 31 година од убиства српских дјевојчица Милице Лаловић и Наташе Учур у сарајевском насељу Грбавица, а за тај злочин још нико није одговарао. Снајпериста са зграде “Лориса” на Тргу Пере Косорића, данашњем Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом. Била је то њихова посљедња игра, осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума. Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо, а према записнику из болнице, Милица је довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема. Према наводима свједока, дјевојчице

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

13. јануар 2026.

Борба још траје за сваки педаљ ове земље, за историју, за грб и заставу. Траје борба и Србин је увијек у Босни било тешко бит`, то сам добро научио у сваком времену и у сваком систему. Послије Олимпијаде у Сарајеву 1984. године, сазнао сам да сам Србин. Нису хтјели да се играју са мном и говорили су ми да сам Србо. Нисам знао шта је то и уплакан сам дошао кући. Имао сам само четри године. Када сам испричао ђеду и баби због чега плачем, сјели су ме и објаснили. Ђед је то урадио просто и рекао да ми нисмо као они и да су они издали Бога. А Бог

Бојан Вегара: Срећан ти рођендан Републико Српска!

8. јануар 2026.

Да се зна, да смо први устали против свог зла свијета и створили Републику Српску. Ништа нам могли нисте, јер били смо сила Божија. Били смо војска и народ, а са нама је остао само Бог. Остали су нас сви редом оставили и бар неке снакције увели. Знали смо да смо сами. Крававо смо се тукли са домаћим и страним исламским фанатицима, усташама, НАТО пактом и то скоро четри године. Нисмо им дали пардона, јер као што рекох, били смо сила и тако смо се и понашали. Знали смо шта стварамо и за шта крваримо. Трипили смо немогуће и нисмо се жалили. Одбили смо на оном ратном референдуму први покушај

Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

5. јануар 2026.

Чудили смо му се, ја и брат, што увијек стоји пред иконом увече и ујутру. Онда нас је научио да се и ми молимо. То је вјероватно, нешто највриједније, што ме је неко научио. Још нисам срео човјека, који је више волио дјецу и животиње од мог ђеда Драге. Више је личио на неког лика одбјеглог из бајке, већ на људе који данас живе. Рођен је у Пазарићу код Сарајева 1918. године. Други свјетски рат дочекао је као војник у Мостару. Из Мостара је побјегао одмах по капитулацији и дошао кући. Кући је био све док је имао дувана и кад му је нестало отишао је да га купи. Ту

Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН

22. децембар 2025.

ДЕСИЛО СЕ 21. ДЕЦЕМБРА 1995. ГОДИНЕ Ујутру, кад сам устао да идем у школу, мама ми рече. -Кад дођеш данас из школе иди код бабе и ђеда, види како су и донеси јаја и млијека! Климно сам јој главом и отишао у школу. У школи сам био до великог одмора и вратио се кући, чим је мами прошла пауза за доручак, да ме не би затекла кући. Од краја новембра у школу идем само да старцима замажем очи. Селимо и никако ми не паше тишина на часу. Донесе ми неке црне мисли о поновном избјеглиштву. А таква бједа ме онерасположи. Знам како је то и никако не желим поново да

Сјећање на Горана Милошевића – херојство које вријеме није избрисало

22. децембар 2025.

Припаднику Војске Републике Српске Горану Милошевићу, који је погинуо 1994.године, у Јагодини је прошлог викенда одржан помен, коме су присуствовали његови ратни другови из Републике Српске и чланови јагодинског удружења ,,Ослободиоци”. Горан Милошевић из Јагодине, припадник Јуришног батаљона Треће сарајевске бригаде, погинуо је 7. априла 1994. године у рејону Златна Глава, на правцу Рогатица–Горажде. Указом тадашњег предсједника Републике Српске Радована Караџића, Милошевић је 28. јуна постхумно одликован Сребрном медаљом за храброст. Захваљујући вишегодишњем ангажману и напорима припадника Удружења Треће сарајевске бригаде, породица погинулог борца је пронађена, а одликовање им је уручено 21. децембра. Истог дана, на градском гробљу у Јагодини служен је парастос и одржан помен Горану Милошевићу, у организацији