Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishSelo, nekada živo, danas izgleda kao da je rat još uvek tu. Ruševine, zaparložena imanja, nigde psa, nigde mačke, nigde ni jedne domaće životinje. Zbišće i dalje žubori…
Piše: Darko Nešković
Sarajevo, grad u kome sam proveo deo bezbrižnog detinjstva je ostajao u okviru retrovizora. Lagano, vozeći pored Жeljeznice prema Trnovu, pred očima su izlazile slike srećnog, davno zaboravljenog detinjstva. Idem u Lediće. Posle 35 godina.
Uključujem navigaciju nesiguran u sebe i svoje sećanje. Predlaže mi put, drugačiji od onog koji pamtim. Odustajem od pomoći tehnike, idem onim putem za koji mislim da ga znam.
Čini mi se da je vreme zamrznuto negde na pola nesrećnog rata, koji izgleda kao da nije završen…. Rane se vide svuda, oštećene fasade, srušene kuće i spomenici. Šta li bi rekao Andrić na ove silne znakove pored puta? Ubeđen sam da bi današnje stanje i odnose čak i taj veliki poznavalac duše naroda koji živi u Bosni sa mukom uspeo opisati.
U Ledićima sam proveo divne trenutke rane mladosti.Još se sećam đeda Sava i njegovog smirenog pogleda dok vadimo med iz košnica, penjemo se na Treskavicu, pravimo branu na Bjeloj radi kupanja, čuvamo seoske konje i goveda, pomažemo oko vršidbe žita, kopamo kanal za vodosnabdevanje sela….idemo kod Mira u dvorište na stoni tenis (bio je stariji od nas nekoliko godina i spreman da nam posveti svoje vreme), svađamo se sa Slađom, okretnim devojčurkom iz Vasića. Imao sam utisak da je celo selo, smešteno među Treskavicom i Bjelašnicom presečeno čarobnim hladnim Zbišćem, ispiunjeno posebnom ljubavlju prema nama.
Posle 1991. godine, idem prvi put. Na parastos mučenicima. Osećanja su mi pomešana. Ne mrzim, ne krivim ubice, žao mi ih je. Kako će pred Gospoda?
Pobiti, poklati, polomiti, masakrirati civile, goloruk narod, ma koje vere, nacije ili boje kože da je, meni je kao vojniku neshvatljivo i strašno. Pomislih, imam nekog ko se na nebu moli za mene, za nas.
Imam pretka koji je ovenčan Hristom i kršten ponovo u sopstvenoj krvi ušao u Carstvo nebesko. Ponosan na njega. Ne dozvoljavam da zaborav pobedi.
U centru selu pokraj izvora Zbišća, okupljen narod, porodice, poštovaoci, neki i po službenoj dužnosti. Stotinak ljudi. Neke prepoznajem iz detinjstva, neki prepoznaju i mene. Milo nam je što smo se sreli. Da se zajedno pomolimo Gospodu.
Iznad izvora jedna mala ploča, latinična, posvećena nekim ljudima koji su, kako sam kasnije saznao, stradali od artiljerisjkog projektila na tom mestu. Na dnu natpis: „ DA SE DUŠMANU NIKAD NE OPROSTI“…
Preko puta izvora malo veći spomenik, ćirilični, sa uklesanim krstom na vrhu, imenima i prezimenima 24 civila koji su pobijeni u pomračenju nečijeg uma. I na dnu skroman natpis: „U pomen 24 civila kao žrtve ratnog dešavanja iz proteklog rata u BiH“. Ovo „dešavanja“ mi zapara oči, normalno je da stoji „zločina“, jer je juna te davne 1992. godine počinjen zločin. Osećam tu nepremostivu razliku između dobra i zla. Ovde se jasno vidi. Jedni kažu da se nikada ne oprosti, drugi vape za praštanjem i pomenom.
Parastos protiče pod kapima kiše. Pojemo iz srca. Ređaju se govori, polažu venci i cveće. Osećam u vazduhu strahotu i uzvišenost njihovog stradanja. Zato što su Pravoslavni.
Vojnika ovde nije bilo. Goloruki narod se dogovorio sa svojim komšijama muslimanima da se ne napadaju, ne treba nikome krv… Komšije muslimani pogazili reč i počinile jedan od najmonstruoznijih i najšokantnijih zločina nad srpskim narodom u Otadžbinskom ratu. Dve trećine umorenih su bile žene i deca. Baku Ikoniju od 92 godine su preklali na kućnom pragu… Milunu od 18 meseci polomili i ruke i noge… Đedu Savi su pucali u potiljak, takav je nalaz obdukcije urađene 2001. godine, kada su tela stradalih pronađena.
Selo, nekada živo, danas izgleda kao da je rat još uvek tu. Ruševine, zaparložena imanja, nigde psa, nigde mačke, nigde ni jedne domaće životinje. Zbišće i dalje žubori…
Molitvama naših svetih novomučenika, Gospode Isuse Hriste, Bože naš, pomiluj nas grešne.
Vezani prilozi:
