Билогора Архиве - Јадовно 1941.

ВЕРИТАС: 35. годишњица избеглиштва Срба из источне Билогоре

31. октобар 2026.

Дана 31. октобра 1991. године, нападом на локалне јединице Територијалне одбране (ТО) у Грубишном Пољу, отпочела је војно-полицијска акција хрватских снага под кодним називом „Откос-10“. Циљ ове операције био је успостављање контроле над подручјем источне Билогоре, које се налази на северозападу Хрватске, у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице. Суочено са значајно бројнијим хрватским формацијама које су биле подржане оклопно-механизованим јединицама и артиљеријом, српско становништво ове регије кренуло је у масовно повлачење. Током 31. октобра и наредног дана, комплетно становништво из 23 села, као и део житеља из још 15 околних места, напустило је своје домове. Избегличка колона, коју је чинило око 4.000 људи са више од 600 возила, прешла

Парастос за страдале Билогорце 31. октобра 2026. у Београду

30. октобар 2026.

У цркви Светог апостола и јеванђелисте Марка у Београду у суботу 31. октобра 2026. са почетком у 11:00 часова биће служен парастос за страдале цивиле и погинуле борце у околностима грађанског рата и пораћа у Хрватској 1991 – 1997 године, поријеклом са источне Билогоре, те преко 100.000 павославних Срба, рођених и сахрањених на Билогори и другдје од 1552 до 2026. године. Иницијативу за обележавање страдања Срба из овог краја покренуло је и организује и ове године, Завичајно удружење „Билогора“ са седиштем у Београду. На подручју источне Билогоре, смештене на северозападу Хрватске у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице, током и после рата, од 1991. до 1997. године, колико је до сада

Милан Басташић: Оружани прогон Срба са Билогоре

25. октобар 2026.

Напад паравојних формација међународно непризнате Хрватске на Билогору почео је концентричном ватром и наступањем из правца Велике Писанице, Великог Грђевца, Грубишног Поља, Д. Рашенице и Вировитице. Најжешћи окршај одвијао се и збио на ужем подручју источне Билогоре 31. октобра 1991. године на прилазима Зрињској и Горњој Ковачици, на сјеверном врху Грубишног Поља и на прилазима Горњој Рашеници и Лончарици. Нити један обрамбени положај Срба тога дана није пао у руке нападача. У току вечери и ноћи из готово свих села кренуле су колоне трактора са приколицама, приватних камиона, комбија и особних аутомобила. Оне су се од почетка Дапчевачких Брђана слијевале у једну колону која је касније сезала од Мале Ператовице

Умро је Милан Басташић

7. октобар 2026.

Прошло је десет година како је 7. октобра 2016. у Београду умро Милан Басташић. Рођен је у Грубишном Пољу 30. јануара 1931. године у породици Луке и Евице (р. Ђукић), као треће дијете. Отац му је био солунски добровољац. Тадашњу четворогодишњу основну школу је завршио у Грубишном Пољу. Крајем априла 1941. године хрватске усташе му хапсе оца и осамнаестогодишњег брата Стеву и потом их убијају у Јадовну на Велебиту. Послије масовног масакра српског народа на Билогори и у Грубишном Пољу концем септембра и почетком октобра 1942, Милана су са мушкарцима усташе отјерале у Јасеновац, а мајку и сестру Јованку у Сисак. Игром случаја се спашавају из логора. Крајем рата, по

У име части – говор мајора Милана Тепића

29. септембар 2026.

Милан Тепић jе био маjор и последњи одликовани хероj Југословенске народне армиjе (ЈНА). Рођен jе у Комленцу, селу покраj Козарске Дубице у Републици Српскоj, 1957. године. На почетку ратних сукоба у Хрватскоj, 29. септембра 1991. године, маjор Милан Тепић се нашао опкољен са своjим воjницима у складишту оружjа, у селу Беденик надомак Бjеловара. Уз њега су били махом младићи на одслужењу воjног рока. Ратна деjства хрватских паравоjних формациjа, „Збора народне гарде” (Зенге), приморала су их да се повуку у воjно складиште. После неуспелих преговора, на маjору Тепићу jе остало да донесе одлуку од коjе су зависили животи младића и судбина jедног од наjвећих складишта наоружања ЈНА на териториjи Хрватске. Одлука коjу

Саво Штрбац: Срби на потерницама да се не би враћали на огњишта? [Видео]

18. септембар 2026.

Проценат осуђених Срба пред регионалним судовима је драстичан. Може ли се математички и правно доказати да је на делу селективна правда, или је реч о организованој политичкој агенди? Док међународни и регионални судови тврде да перу историјске љаге, статистика неумољиво отвара питање: да ли су право и правда на Балкану постали селективни инструмент политике? Да ли се тајним оптужницама и пресудама у одсуству једном народу трајно забрањује повратак на вековна огњишта? Потрага за несталима? Идентификација? Поређење суђења пред Трибуналом и Специјалним судом за Косово (и Метохију). Извор: VERITAS

Успон и пад Крајине: Сећања једног министра (1)

4. август 2026.

Након што смо ми из Крајине одбили Венсов план, Слободан Милошевић је извршио смену Милана Бабића и комплетне власти коју је он представљао. Заменио га је Гораном Хаџићем, који је већ сутрадан прихватио план, чиме је био утрт пут за сламање Крајине. Аутор: Боривој Рашуо Методолошки приступ у писању мемоарске грађе, у што спада и овај рад, иде од фаворизовања личности до давања већег значаја догађајима који су предмет обраде. Приступ практикован у овом раду биће комбинација та два концепта, зато што се на тај начин може најпотпуније изразити бит обрађиваног предмета. Наиме, познато је да личности праве догађаје, а онда ти догађаји у последичном низу захтевају укључивање већег броја

Од завичаја остала цигла срушене цркве

5. мај 2026.

На месту где је до 1991. године постојала црква у Великим Зденцима, сада је ледина као симбол пустоши у српским селима у Западној Славонији. Пише: Милан Пилиповић – Специјално за „Политику” Грубишно Поље – Др Душан Басташић, председник Удружења „Јадовно 1941”, чува у Бањалуци циглу срушене православне цркве Воздвижења Часног крста у Великим Зденцима, некада једном од највећих српских села у Котару Грубишно Поље, у Западној Славонији, као једини траг ове богомоље, изграђене 1744. године. „Циглу чувам у стану, као завичајну икону”, каже Басташић, чији су преци вековима живели, крштени, венчавани и сахрањивани у овом крају, у Хрватској. „Цигла уграђена пре скоро три века је моја успомена на цркву и завичај”,

Саопштење поводом годишњице страдања Срба из Западне Славоније 1. и 2. маја 1995. године (акција ’Бљесак’)

30. април 2026.

Првог маја 1995. Хрватске оружане снаге извршиле су агресију под кодним називом „Бљесак“ на Српску аутономну област (САО) Западна Славонија, у саставу Републике Српска Крајине (РСК), у вријеме док је ова област била под заштитом УН-а (Операција Уједињених нација за враћање поверења у Хрватској), познату под називом „Сектор Запад“. Против западнославонских Срба, са око 15.000 житеља и са око 4.000 војника, кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага. Заштитне снаге УН-а, на вријеме упозорене од стране хрватских генерала, повукле су се на безбједна мјеста, препуштајући своје “штићенике” на милост и немилост агресору. Сјећајући се Јасеновца из 1941. и Пакрачке Пољане из 1991, народ Западне Славоније кренуо је у

Данас 34 године од монструозног убиства српске породице Радосављевић у Дарувару

25. фебруар 2026.

Породицу је ликвидирао хрватски војни полицајац само зато што су двоје дјеце и њихови родитељи били Срби, а потом њихова тијела разнио експлозивом. Информационо-документациони центар “Веритас” подсјетио је да је 25. фебруара 1992. године у Дарувару припадник Хрватске војске, тада двадесетогодишњи Јожица Мудри, ликвидирао породицу Радосављевић – Радета /36/, његову супругу Јованку /32/ и њихове малољетне синове Дејана /14/ и Ненада /10/. Мудри је тог дана у 19.15 часова дошао у кућу Радосављевића у униформи војног полицајца и у току вишечасовног разговора са власником, мотивисан чињеницом да су српске националности, из непосредне близине из пиштоља је у њих испалио 11 метака пуцајући им у главе. Пошто је четрнаестогодишњи Дејан и

Ко су и чији су нестали из Књиге несталих

25. новембар 2025.

И у овом “студеном” новембру 2025. од хрватских званичника небројено пута се чуло да Хрватска трага још за 1.740 несталих и смртно страдалих с непознатим местом укопа из домовинског рата, како у тој држави службено зову грађански рат 1991 – 1995. Пише: Саво Штрбац Директорка хрватске Управе за заточене и нестале Ана Филко у интервјуу за “Национал” од 15. новембра 2025, као највећу препреку бржем и ефикаснијем решавању проблема несталих наводи недостатак веродостојних информација о могућим местима укопа посмртних остатака, уз објашњење и поруку: “Све је мање сведока, а дeо кључне документације налази се у архивима Републике Србије, која не отвара архиве нити доставља податке о премештањима посмртних остатака. Такав

Помен страдалим Билогорцима у Цркви Светог Марка

13. новембар 2025.

У организацији Завичајног удружења „Билогора“ у Цркви Светог Марка у Београду, 1. новембра служен је помен за 82 страдала цивила и погинула борца поријеклом из источне Билогоре у периоду од 1991. до 1997, те преко 100.000 православних Срба рођених и сахрањених на Билогори од 1552. до 2024. Злочиначка акција хрватске паравојске под називом Откос-10 почела је 31. октобра 1991. нападом на Територијалну одбрану Грубишно Поље, а циљ је била ликвидација или протјеривање Срба са подручја источне Билогоре. 31. октобра 1991. године око подне, отпочела је акција Откос, тако што су припадници хрватских паравојних снага и цивилне заштите напале припаднике Територијалне одбране које су формално биле из састава Бањалучког корпуса ЈНА. Те јединице су

По хрватској потјерници Пољаци ухапсили Србина из Грубишног Поља

19. октобар 2025.

У петак 17.10.2025. је у Пољској полиција ухапсила Србина Живка Загорца сина Душана, рођеног 1946. године у Турчевић Пољу (РХ), с пребивалиштем у Лештанима, општина Гроцка, због наводно почињеног ратног злочина у току 1991. године. Према Веритасовим, сазнањима ухапшени Живко Загорац живи у Канади од 1992. године и посједује канадско и држављанство Републике Србије. Ухапшен је приликом повратка из Србије преко Пољске авионом за Канаду. Жупанијско државно одвјетништво у Загребу подигло је 21. априла 2025. године оптужницу пред Жупанијским судом у Загребу, против сљедећих оптуженика: Живка Загорца (1946), Раде Чакмака (1945), Ранка Раделића (1951), Бранка Чортана (1950), Лазе Саватовића (1954), Миленка Стојића (1957), Тихомира Антешевића (1960), Јована Берака (1962), Ранка

Ђурђица Драгаш: Знате ли ко је Стојадин Мирковић?

29. септембар 2025.

Имао је Цоле избор. Могао је, као и остали војници са којима је био у војном складишту Барутана крај Бјеловара, да послуша наређење мајора Милана Тепића и повуче се у заклон. Први пут се оглушио о наредбу. Децембар 1990. године. Крај скромне куће у селу Горње Лесковице на Повлену мешају се музика, песма, понос и сузе. Породица Мирковић, њихови рођаци и комшије прате у војску свог Стојадина. Цолету (како од миља зову овог веселог младића) се испунила жеља. Биће тенкиста и после овог славља креће пут Бањалуке, до Центра за обуку возача војних возила. Док весело и прилично пијано друштво слави Цолетов тест зрелости, мајка Аница крије сузе. Бринула би