Саопштење поводом годишњице страдања Срба из Западне Славоније 1. и 2. маја 1995. године (акција ’Бљесак’)

Првог маја 1995. Хрватске оружане снаге извршиле су агресију  под кодним називом „Бљесак“ на Српску аутономну област (САО) Западна Славонија, у саставу Републике Српска Крајине (РСК), у вријеме док је ова област била под заштитом УН-а (Операција Уједињених нација за враћање поверења у Хрватској), познату под називом  „Сектор Запад“.

Против западнославонских Срба, са око 15.000 житеља и са око 4.000 војника, кренуло је више од 16.000 припадника хрватских оружаних снага.

Заштитне снаге УН-а, на вријеме упозорене од стране хрватских генерала, повукле су се на безбједна мјеста, препуштајући своје “штићенике” на милост и немилост агресору. Сјећајући се Јасеновца из 1941. и Пакрачке Пољане из 1991, народ Западне Славоније кренуо је у егзодус према Српској. На путу према “мосту спаса” на ријеци Сави, сустизале су их авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци. Рањеници су клани или гажени тенковским гусјеницама.

Према “Веритасовим” подацима у овој акцији су  погинуле и нестале 283 особе, укључујући 114 (40%) цивила. Међу жртвама је 57 жена, 12 малољетних особа, од чега осморо млађих од 14 година, и 76 особа преко 60 година старости. Од укупног броја жртава до сада је расвијетљена судбина 175 особе (61%). Међу несталима се води још 108 (39%) особа, међу којима је 46 цивила, укључујући и 23 жене. Од 150 ексхумираних посмртних остатака из групних гробница, до сада их је 123 идентификовано. Са ове временске дистанце, извјесно је да су и они под ознаком “нестали” такође убијени и кад се идентификују ексхумирани а неидентификовани (27), остају непозната гробна мјеста за 81 несталу особу (29%).

У овој акцији највише су страдала два села са претежно српским становништвом, Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје дјеце, те Пакленица са 20 жртава. Најтеже је страдала породица браће Вуковић из Медара, Ранко и његова супруга Анђелија са дјецом Гораном (11) и Горданом (8), те Милутин и његова супруга Цвијета и њихова кћерка Драгана (7).

Заробљено је око 1.450 припадника Српске војске Крајине (СВК), већина на превару уз помоћ заштитних снага УН-а, од којих су многи прошли тешка психичка и физичка малтретирања у Бјеловару и Вараждину. Хрватски судови су осудили велик број заробљених Срба на дугогодишње казне затвора за сваковрсне ратне злочине, које су издржавали у злогласном затвору Лепоглава, а неколико десетина заробљеника прошло је вишегодишње специјалне тортуре злогласне Лоре у Сплиту.

Цивили који нису могли или нису жељели напустити своја огњишта, смјештени су у логоре за цивиле, а за то вријеме православни храмови и српска имања су опљачкана, опустошена и уништена. Ускоро су и ови цивили, уз помоћ заштитних снага УН и хуманитарних организација, превежени у Српску и Србију, од којих се до сада вратило тек око хиљаду и по људи, углавном старије доби, док су се остали расули по цијелом свијету.

Савјет безбједности УН-а, Резолуцијом 994 од 17. маја 1995, од Хрватске је затражио да повуче своје снаге из зоне под заштитом УН-а, а од сукобљених страна да се повуку из зоне раздвајања успостављене Загребачким споразумом о примирју из 1994. Хрватска је игнорисала ову резолуцију јер није имала ултимативан карактер нити је прописивала казнене мјере за неиспуњавање обавеза.

Све наведене чињенице биле су познате и Хашком тужилаштву, које никада није отворило интензивну истрагу за злочине у тој акцији, као што Хрватској ни СБ никада није увео казнене санкције зато што је као чланица УН-а извршила агресију управо на заштићену зону организације којој је и сама припадала.

Али је зато Хашко тужилаштво, већ 25. јула 1995. године, оптужило тадашњег предсједника РСК Милана Мартића да је 2. и 3. маја 1995. године “за одмазду издао наређење војним органима РСК да гранатирају Загреб”, усљед чега је погинуло шест цивила, јер се при том “није придржавао закона и обичаја који регулишу вођење рата”, за које дјело га је Хашки трибунал правоснажно и осудио на 35 година затвора.

Пред националним правосуђима Хрватске, Србије и БиХ, против припадника хрватских оружаних снага поднесено је неколико кривичних пријава за злочине над Србима у тој акцији, које нису одмакле даље од предкривичне фазе.

У августу 2021. године из Тужилаштва БиХ у Хрватску је упућена замолница о уступању кривичног гоњења против 14 хрватских команданата који су учествовали у акцији “Бљесак”, иницирано кривичним пријавама Центра јавне безбједности Бањалука из 2006. и 2007, коју је Влада Хрватске одбила по хитном поступку уз образложење да “документација и материјал који су достављени не дају никакав основ за поступање правосудних тијела у Хрватској”.

С друге стране, у марту 2020, на загребачком Жупанијском суду, након вишегодишњег поступка, неправоснажно су у одсуству осуђени Милан Мартић, предсједник РСК, на 7 година затвора, и Милан Челекетић, командант СВК, на 20 година затвора, због “осветничког ракетирања и гранатирања хрватских градова (Загреба и Карловца) након војно-редарствене акције Бљесак”, иако су испаљивање ракета наредили у току извођења хрватске агресије и као упозорење агресорима да обуставе напад на српску област под заштитом УН-а, коју је потврдио и Врховни суд РХ пресудом и од 5. јула 2023. године.

Уз дужно жаљење свих ратних жртава, већ 31 годину постављамо иста питања: ко и зашто прави разлику између цивилних жртава у Загребу и Окучанима и по ком критеријуму међународни и национални судови процјењују ко и када крши законе и обичаје који регулишу вођење рата?

Београд и Бањалука, 30.04.2026.

П Р Е Д С Ј Е Д Н И К

Саво Штрбац

---

Извор: ВЕРИТАС