Далмација Архиве - Јадовно 1941.

Ту су гробови њених предака и небо које је гледала као дијете

31. октобар 2026.

Постоји код Срба у данашњој Хрватској нешто што се ријетко среће код Срба у Србији. Нека необјашњива, упорна, готово болна љубав према завичају. Према камену, драчи, шкртом комаду земље, старој кући и небу под којим су се рађали и умирали њихови преци.Можда нам је то неки усуд. Да највише волимо оно што нам је живот толико пута покушао одузети. Пише: Јован Његовић Дрндак У једном далматинском селу, испред своје куће, сједи жена од осамдесетак година. Лице јој је такво да бисте јој тешко дали више од шездесет. Мирна, достојанствена, готово нестварно лијепа у својој старости. Деведесетих година, у Задру, претукли су је готово насмрт. Везали су јој руке лисицама и

VERITAS: Поводом 33. годишњице страдања Срба у Мирловић Пољу

5. септембар 2026.

Шестог септембра 1993. године, у раним јутарњим часовима (око 6.30), у село Мирловић Поље код Дрниша упала је диверзантско-терористичка група из састава Хрватске војске (ХВ). Подручје се у том тренутку налазило под заштитом УН-а и контролом власти Републике Српске Крајине (РСК). У овом свирепом нападу измасакрирано је седам српских цивила. Село је пре рата било мешовитог хрватско-српског састава. Због близине линије фронта, већина становништва је раније избегла, па се у селу затекао углавном старији српски живаљ. Мештани су одлучили остати како би чували куће и стоку. На тај корак су се одважили охрабрени присуством УНПРОФОР-а, који је годину и по дана раније преузео улогу заштитних снага у сектору „Југ“. Међутим,

Тридесет и једна година од некажњених злочина над српским цивилима у Гошићу и Вариводама

26. август 2026.

Прошла је тридесет и једна година од свирепих и до данас некажњених убистава српских цивила у буковачким селима Гошић и Вариводе, извршених у недељама након завршетка хрватске војне акције „Олуја”. ENGLISH Иако су жртве биле искључиво старији људи који су остали у својим кућама верујући тадашњим званичним гаранцијама безбедности, хрватско правосуђе ни три деценије касније нема одговор на питање ко је наредио и извршио ове злочине. Злочин у селу Гошић код Книна одиграо се 27. августа 1995. године, када је из непосредне близине, на кућним праговима и у двориштима, убијено седам мештана српске националности: Саво Борак (70), Васиљ Борак (68), Гроздана Борак (75), Марија Борак (81), Косовка Борак (77), Милка Борак (75) и Душан Борак (56). Месец дана касније, 28. септембра 1995. године, готово

Успон и пад Крајине: Сећања једног министра (1)

4. август 2026.

Након што смо ми из Крајине одбили Венсов план, Слободан Милошевић је извршио смену Милана Бабића и комплетне власти коју је он представљао. Заменио га је Гораном Хаџићем, који је већ сутрадан прихватио план, чиме је био утрт пут за сламање Крајине. Аутор: Боривој Рашуо Методолошки приступ у писању мемоарске грађе, у што спада и овај рад, иде од фаворизовања личности до давања већег значаја догађајима који су предмет обраде. Приступ практикован у овом раду биће комбинација та два концепта, зато што се на тај начин може најпотпуније изразити бит обрађиваног предмета. Наиме, познато је да личности праве догађаје, а онда ти догађаји у последичном низу захтевају укључивање већег броја

Ђурђица Драгаш: Киша суза у Олуји, кад немаш ништа, а имаш све

4. август 2026.

Kиша… Прво летњи пљусак, а онда тешка, досадна река. Kапи које продиру до коже. Увек сам волела кишу. Сећам се како сам, као тинејџерка, с великим кишобраном шетала празним улицама мог града. Мора да су комшије, смерни становници мале варошице, били убеђени да сам помало “сишла с ума”, али ја сам само уживала, удишући мирис капи које су се мешале с асфалтом, лишћем и травом. Сећам се страха, али и узбуђеног ишчекивања кад, после дуге летње суше, “беле куле” (како је моја баба звала градоносне облаке) најаве олују. Лица приљубљеног за прозор гледала сам, потпуно опчињена, како природа руши, ломи, уништава, али и даје нови живот. Радовала сам се знајући

Дете ријалитија

13. јун 2026.

Једно такво дете постало је видљиво тек када се појавило у ријалитију. И опет не због тога што је тамо испричана прича о Петровачкој цести, нити зато што се неко озбиљно заинтересовао за судбину породице Стијеља. Мало која појава у Србији данас тако успешно уједињује људе као презир према ријалити програмима. Они су постали најлакши начин да човек покаже како припада пристојнијем и културнијем делу друштва. Довољно је одредити се, дистанцирати и згрозити се над тим феноменом. Евентуално додати како је некада било више културе, више укуса и више памети. Ово није још један такав ламент над културним суновратом. Више је упирање прстом у ту лицемерну, фарисејску позицију наводне интелектуалне

Кристална ноћ у Задру

4. мај 2026.

02. маја, се навршило 35 годинa од првог великог егзодуса српске заједнице у Хрватској – задарској Кристалној ноћи, када је за 24 сата протерано око 10.000 Срба, а сва њихова имовина, и пословна и приватна, уништена или минирана. Мада је у овом злочину учествовало неколико стотина локалних Хрвата, укључујући и полицајце, нико још није одговарао пред судом Овај догађај се може упоредити са Кристалном ноћи из новембра 1938. године, у којој је 15.000 Јевреја пољског порекла протерано из Немачке, каже за “Вести” Саво Штрбац, председник Документационо-информационог центра Веритас. – У Задру је као повод искоришћено убиство хрватског полицајца у близини места Полача код Бенковца. Међутим, каснији догађаји ће показати да

Завет и исповест

19. март 2026.

Узрастање без завета, мора створити слабе, перверзне и користољубиве људе. Нарцисе и егоцентрике. Често потпуно поремећене. Пише: Мирослав Пушоња Налетех синоћ на интервју са академиком Јованом Јовом Рашковићем. У том разговору пред свануће политичких па потом ратних сукоба, Јова рече да смо у једном периоду времена живели изнад наших могућности (страни кредити о којима се није причало пре осамдесетих), да смо зборили изнад наше памети (идеолошко слепило за стварни свет у нама и око нас) и да смо одлучивали изнад наших знања (органи самоуправљања). То нас је довело до стања свести да нам нема равних, и да ништа не треба мењати. У том сјајном интервјуу Јова још рече да је

Навршава се 33 године од агресије хрватских снага: Нико није одговарао за убиство 348 Срба

21. јануар 2026.

33 година од агресије хрватских снага на јужне дијелове Републике Српске Крајине у којој је 1993. године убијено и нестало 348 Срба, од чека 55 цивила, међу којима 34 жена и троје дјеце узраста до 12 година. Навршава се 33 године од агресије хрватских снага на јужне дијелове Републике Српске Крајине /РСК/ у акцији кодног назива Масленица у којој је 1993. године убијено и нестало 348 Срба, од чека 55 цивила, међу којима 34 жена и троје дјеце узраста до 12 година, саопштено је из Документационо-информационог центра Веритас. Иако је агресија извршена на заштићену зону УН и пред очима многобројних припадника УНПРОФОР-а, нико до сада није процесуиран за злочине над

Ђурђица Драгаш: Ма кажи ми, молим те, шта значи маћи

20. децембар 2025.

Да ли је и зашто је важна “Тврђава”?! Насмеја ме, ал’ некако и разнежи питање које ми пре неки дан постави пријатељица, рођена Београђанка. Знала бих откуд јој то и да ми није објаснила. Серију Тврђава гледали су и они којих се тематика лично не дотиче, они који домаће серије не гледају, што “из принципа”, што из чисте незаинтересованости, али и они који о Крајини, Книну и колони која је одвела читав један народ, не знају скоро ништа. Објасних пријатељици да је реч о детету, најчешће малом, али да је било и оних које су родитељи, бабе и деде, рођаци па чак и пријатељи тако звали читавог живота. Остајали су “маћи”

Ко су и чији су нестали из Књиге несталих

25. новембар 2025.

И у овом “студеном” новембру 2025. од хрватских званичника небројено пута се чуло да Хрватска трага још за 1.740 несталих и смртно страдалих с непознатим местом укопа из домовинског рата, како у тој држави службено зову грађански рат 1991 – 1995. Пише: Саво Штрбац Директорка хрватске Управе за заточене и нестале Ана Филко у интервјуу за “Национал” од 15. новембра 2025, као највећу препреку бржем и ефикаснијем решавању проблема несталих наводи недостатак веродостојних информација о могућим местима укопа посмртних остатака, уз објашњење и поруку: “Све је мање сведока, а дeо кључне документације налази се у архивима Републике Србије, која не отвара архиве нити доставља податке о премештањима посмртних остатака. Такав

To су мукe црнe билe

19. септембар 2025.

‘Mи изишли нa пoљe, кaд видимo, нaшe кућe гoрe. Дим пуши, пуцa сe’, причa зa Нoвoсти Maриja Грубoр (90), кoja je имaлa срeћу дa сe у трeнутку злoчинa у Грубoримa ниje нaлaзилa у сeлу, aли je нeпoсрeднo нaкoн тoгa свjeдoчилa пoсљeдицaмa: ‘Oни су убили двa чoвjeкa нa крeвeту, бaбу нa крeвeту, и Mићу су убили нa крeвeту, лeжao je jaдaн нa крeвeту и убили су гa’. Пише: Машењка Бачић У љeтo 1995. гoдинe тaдa 65-гoдишњa Maриja Грубoр oстaлa je у Грубoримa нaкoн ‘Oлуje’. Њенa снaхa и двoje унучaди oтишли су с вeћинoм у кoлoну, дoк je њeн син чeтири гoдинe служиo у крajишкoj вojсци и нису знaли гдje сe нaлaзи.

И ФИЛМОМ СЕЈУ ЛАЖИ О ЗЛОЧИНИМА У ЛОРИ

22. децембар 2024.

Скандалозно остварење хрватског редитеља Седлара које говори о злогласном логору у Сплиту. Пише: Јурица Керблер, од сталног дописника – ЗАГРЕБ Ако је судити по недавно премијерно приказаном филму познатог редитеља Јакова Седлара “72. бојна Војне полиције”, злочина у злогласној сплитској Лори – није ни било. Није било ни мучења и убистава Срба, због чега су суђени и осуђени припадници те јединице. Један од актера у филму, Златко Чипчић, председник Удружења ветерана те јединице отворено тврди: “Знам истину, ратног злочина у Лори није било. Прекорачења овласти да, али ратног злочина не. На свим подручјима где се водио одбрамбени и ослободилачки рат, припадници хрватске војске осуђени су за ратне злочине да би

ЗАБОРАВЉЕНИ ЗЛОЧИН ХРВАТСКИХ СНАГА НА ДИНАРИ: Навршава се 29 година од ликвидације девет српских заробљеника, који су бачени у вртачу

26. јул 2024.

Девет припадника Српске војске Крајине, познаника, комшија и рођака, из буковичких села Братишковаца, Ивошеваца, Велике Главе, Ервеника и Кистања, 26. јула 1995. године, на Динари, на пределу Медено брдо, заробили су припадници Хрватског вијећа одбране и Хрватске војске . Везисти СВК “ухватили” су разговор на непријатељској страни који потврђује да су сви живи заробљени. Аутор: ВЦ Ускоро је кренула и акција “Олуја”, која је довела до пада РСК, егзодуса крајишких Срба и много нових жртава, због чега је ова група са Динаре пала у други план, подсећа Документационо-информациони центар “Веритас”. У току 1998. године, преко Комисије за нестала лица Херцег Босне стигла је вест да су ловци на Динари у

Прича о звездашима у рату: „Не пуцај, ми смо наши!“

4. март 2024.

Пут са кога се највећи број Делија никада више није вратио, пут са кога су заувек отишли у вечност и тамо остали. Тога дана, злокобне ратне зиме 1993. године, у јеку најжешће непријатељске офанзиве, механизовано-оклопна бригада кренула је из Бенковца, да би преко снегом завејаног Велебита стигла у Грачац и у директном окршају са непријатељском војском, спречила њено напредовање, пустош коју је остављала иза себе, злочине без преседана и заузимање доминантних висова Велебита (1758), Великог Алана (1411м), Малог Алана (1044м), Ћелавца (1207м), Бобије (1059м) и Презида (768м), а самим тим и заузимање највећег дела Републике Српске Крајине. Пут нас је водио уз обалу Каринског мора, прво кроз Карин Доњи, а