Dušan Bastašić, аутор са Јадовно 1941.

Почетна » Архива за Dušan Bastašić

Милан Ружић: Анестезирање народа

2. новембар 2026.

У друштвима попут нашег где све функционише помало, а суштински не функционише ништа, огроман новац се врти око ствари које као идеју имају анестезирање народа. У ту анестезију нас уводе лоше политичке идеје поткрепљене економским и дипломатским колапсима који су својствени нашим политичарима, и то не само онима који су данас на власти, него и многим њиховим претходницима. Наравно, као представник неукуса и општег заглупљивања, деморализације, издвојили су се они програми чије гледање нагриза сваку могућу здраву ћелију људског мозга и раздире сваки осећај за добро, а у питању су ријалити програми. Живимо у земљи у којој се приказује превише ових програма, што је светски тренд, дакле, нисмо само ми

Добри мој!

2. новембар 2026.

Кажеш „Не желим тамо да идем. Отерали су ме. Нас су отерали. Нећу са њима да се суочим, нећу да ликују лажно љубазни док ме, без срама, гледају у очи као да ништа није било. Као да сам својом вољом отишао неким жељеним путем. Ништа више са њима нећу. Тамо више не припадам.“ Пише: Цвијета Радић Разумем. Само, опрости, не верујем ти! Не верујем да ти мисао бар некада, у оним ноћима у којима ти се сан искрада пред вишком сећања, не побегне тамо где те је мајка свету показала. Сигурно понекад гледаш и неке старе слике. Не оне у албуму, него оне које су у теби, дубоко гурнуте да

Ђурђица Драгаш: Молитва

1. новембар 2026.

Има ли те Боже, гледаш ли ме, црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Воде,воде,плачем без суза,из мрака,са дна понора. Не боли ме ништа,немам ноге, немам руке,немам срце у грудима.Само очи имам,очи што још виде парче неба,далеког, плавог и туђег. Не чујем одавно,ни ветар, ни кишу, ни корак звери.Не чујем јауке и самртни ропац,дечји плач и мајчину молитву.Не чујем последњи дрхтај живота у овом безданом паклу.Тишина, тишина, тишина… Само још моје очи живе и гледају небо.Само још моја утроба вапи за капљицом воде. Има ли те Боже,гледаш ли ме,црну, међу трулим телима, међу рођенима?! Узми ми очи, да не видим небо,узми ми душу, да заборавим,води ме пут светлости твоје.Води ме из

Осам и по деценија од злочина у Житомислићу

1. новембар 2026.

Манастир Српске православне цркве Житомислић из 15. века, који се налази у плодној котлини села Житомислић на десној обали Неретве, близу Мостара, и припада Епархији захумско-херцеговачкој и приморској, кроз своје постојање имао је много невоља како би опстао и служио својој намени. Паљен, пљачкан, рушен и миниран, увек је успевао да се уз руке добрих људи и својих верника поново подигне и служи духовном животу, образовању и чувању историје српског православног народа у Херцеговини. Једна од невоља које су га задесиле догодила се 1941. године, на почетку Другог светског рата, када је целокупно братство манастира страдало од руке усташа за време успостављања Независне Државе Хрватске. Ове године навршило се осам

ВЕРИТАС: 35. годишњица избеглиштва Срба из источне Билогоре

31. октобар 2026.

Дана 31. октобра 1991. године, нападом на локалне јединице Територијалне одбране (ТО) у Грубишном Пољу, отпочела је војно-полицијска акција хрватских снага под кодним називом „Откос-10“. Циљ ове операције био је успостављање контроле над подручјем источне Билогоре, које се налази на северозападу Хрватске, у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице. Суочено са значајно бројнијим хрватским формацијама које су биле подржане оклопно-механизованим јединицама и артиљеријом, српско становништво ове регије кренуло је у масовно повлачење. Током 31. октобра и наредног дана, комплетно становништво из 23 села, као и део житеља из још 15 околних места, напустило је своје домове. Избегличка колона, коју је чинило око 4.000 људи са више од 600 возила, прешла

Ту су гробови њених предака и небо које је гледала као дијете

31. октобар 2026.

Постоји код Срба у данашњој Хрватској нешто што се ријетко среће код Срба у Србији. Нека необјашњива, упорна, готово болна љубав према завичају. Према камену, драчи, шкртом комаду земље, старој кући и небу под којим су се рађали и умирали њихови преци.Можда нам је то неки усуд. Да највише волимо оно што нам је живот толико пута покушао одузети. Пише: Јован Његовић Дрндак У једном далматинском селу, испред своје куће, сједи жена од осамдесетак година. Лице јој је такво да бисте јој тешко дали више од шездесет. Мирна, достојанствена, готово нестварно лијепа у својој старости. Деведесетих година, у Задру, претукли су је готово насмрт. Везали су јој руке лисицама и

Како се трауме предака преносе на следеће генерације и где се се “архивирају”

31. октобар 2026.

Шта се догађа када један војник доживи трауму? Или када жена преживи силовање? Где се “архивирају” све трауме наших предака и да ли икада нестају из нашег генетског кода? Институ за психијатрију „Макс Планк” у Минхену већ годинама истражује “епигенетско наслеђивање”, односно начин на који акумулирана искуства током живота родитеља утичу на гене њиховог потомства и какву улогу то може да има у развоју деце, пише Дојче веле. Појам епигенетика састоји се од речи генетика и епигенеза, односно развој живог бића. Као својеврсна веза између утицаја околине и гена, епигенетика истражује под којим околностима који ген постаје активан или неактиван. То се назива регулација гена. Како настају трауме и које

Парастос за страдале Билогорце 31. октобра 2026. у Београду

30. октобар 2026.

У цркви Светог апостола и јеванђелисте Марка у Београду у суботу 31. октобра 2026. са почетком у 11:00 часова биће служен парастос за страдале цивиле и погинуле борце у околностима грађанског рата и пораћа у Хрватској 1991 – 1997 године, поријеклом са источне Билогоре, те преко 100.000 павославних Срба, рођених и сахрањених на Билогори и другдје од 1552 до 2026. године. Иницијативу за обележавање страдања Срба из овог краја покренуло је и организује и ове године, Завичајно удружење „Билогора“ са седиштем у Београду. На подручју источне Билогоре, смештене на северозападу Хрватске у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице, током и после рата, од 1991. до 1997. године, колико је до сада

Нови вандализам над сјећањима на жртве логора Слана и Метајна

29. октобар 2026.

Група младића из насеља Метајна, на отоку Пагу, на локацији оближњег некадашњег усташког логора Слана, давно постављени и недавно обновљени православни крст префарбала је у боје хрватске заставе и то с првим бијелим пољем, алудирајући на НДХ и усташки режим. Низ вандалских насртаја на Пагу на спомен обиљежја жртвама усташких логора у увалама Слана и Метајна настављен је најновијом девастацијом крста у ували. Како сазнајемо из више извора, око 27. октобра група младића из насеља Метајна, на отоку Пагу, на локацији оближњег некадашњег усташког логора Слана, давно постављени и недавно обновљени православни крст префарбала је у боје хрватске заставе и то с првим бијелим пољем, алудирајући на НДХ и усташки

Поводом 35. годишњице присилне евакуације Срба из Пожешке котлине

28. октобар 2026.

Дана 29. октобра 1991. године, тачно у 12 часова, припадници Цивилне заштите и полиције Републике Хрватске почели су да спроводе Наредбу о евакуацији свих мештана из 26 села са искључиво или претежно српским становништвом на подручју Пожешке котлине, испод планина Папук и Псуњ. Ову одлуку донео је дан раније, 28. октобра, Кризни штаб општине Славонска Пожега. Према писаној наредби коју је у својству председника Кризног штаба потписао Анте Багарић, а која је јавно истакнута на огласним местима, евакуација је званично образложена „циљем заштите живота грађана” и омогућавањем ефикасније одбране положаја хрватских снага од деловања Војске Југославије и локалних српских јединица. За извршење ове наредбе остављен је рок од 48 сати.

Оливера Шекуларац: Да л’ да јаучем или да мучим, мук само понеко чује, препозна…

28. октобар 2026.

О Покрову кад би у цркву завичајну требало поћи траговима предака, најпре тихо, сузно замолим Господа и све наше претке мученике да нама, који смо остаци наших преживелих лоза, да утеху и снагу да останемо под Богородичиним плаштом. Ми који знамо шта значи слава у Врепцу под небом, под оним истим небом под којим су се вековима рађали они чију крв носимо… Од њихове душе је и то небо, кости у земљи, корен на небу. Ако ишта памтим и знам, а пола живота сам на срећу уз Баку провела, знам да је мој деда Никола редовно цркви ходио. Њега убише туђи у његовој ’45-ој, цркву срушише они који за Бога

Милорад Екмечић: Број страдалих у Јасеновцу од 500–600 хиљада минимум који се научним испитивањима доказује

28. октобар 2026.

Ниједан научни скуп не може дати коначне одговоре на историју геноцида 1941–1945. Цела српска наука је осуђена да то буде трајан напор који се не сме сматрати завршеним. Српска наука је после Другог светског рата била прикраћена да до краја истражи историјске коренове геноцида који је извршен у Независној Држави Хрватској над српским, јерврејским и ромским народом. Југославија је након 1945. била једина држава на свету чија влада није пребројала своје мртве. Импровизовало се са успостављањем установа за испитивање броја мртвих, гробови и јаме (foibe) на крашком подручју нису отворени, све до расула државе 1991. То је остављало видљиве трагове на све покушаје да научници умисле накнадно и сами да

Милан Басташић: Оружани прогон Срба са Билогоре

25. октобар 2026.

Напад паравојних формација међународно непризнате Хрватске на Билогору почео је концентричном ватром и наступањем из правца Велике Писанице, Великог Грђевца, Грубишног Поља, Д. Рашенице и Вировитице. Најжешћи окршај одвијао се и збио на ужем подручју источне Билогоре 31. октобра 1991. године на прилазима Зрињској и Горњој Ковачици, на сјеверном врху Грубишног Поља и на прилазима Горњој Рашеници и Лончарици. Нити један обрамбени положај Срба тога дана није пао у руке нападача. У току вечери и ноћи из готово свих села кренуле су колоне трактора са приколицама, приватних камиона, комбија и особних аутомобила. Оне су се од почетка Дапчевачких Брђана слијевале у једну колону која је касније сезала од Мале Ператовице

Градоначелник Дабо против спомен-плоче усташким жртвама у Метајни

24. октобар 2026.

ХДЗ-ов градоначелник Новаље Иван Дабо противи се постављању спомен-плоче у школи у Метајни на отоку Пагу, крај увале Слана, гдје је било смјештено готово тристо жена и дјеце жидовске и српске националности. Ријетке преживјеле свједочиле су о силовањима и ликвидацијама, али по Даби тамо нитко није убијен, него су биле “женске, били су Жидови, куповали су, трговали су, пивали, радили”. Након што су непознати починиоци четврти пут разбили спомен-плочу у пашкој ували Слана, гдје је у склопу сустава Госпић-Јадовно био концентрацијски логор у Независној Држави Хрватској, полиција је крајем септембра подигнула казнену пријаву Опћинском државном одвјетништву у Задру због уништавања спомен-плоче. Приликом постављања 24. јуна ове године, за што су

Градоначелник Новаље доводи у питање повијесно утврђене чињенице о усташким логорима

24. октобар 2026.

Просвједујемо због изјава градоначелника града Новаље Ивана Дабе на сједници Градског вијећа града Новаље и у каснијем оглашавању, којима умањује и ревидира усташке злочине у логору Слана и Метајна. Таквим чином показује или своје поражавајуће незнање о повијесним догађајима у мјесту којим већ дуги низ година управља или подилажење дијелу јавности којем смета сјећање на жртве усташких логора на Пагу. Унаточ томе што је показао вољу и спремност за дијалогом усуглашавањем текста спомен-плоче која је након три године договора постављена у ували Слана у липњу 2026., или можда баш због тога, Иван Дабо сада поновно доводи у питање повијесно утврђене чињенице о постојању и д‌јеловању логора Метајна, представљајући га као