МАТЕМАТИКА СРАМА: 80 ГОДИНА ЛАЖИ И БЈЕЖАЊА ОД ГРОБОВА У ДОЊОЈ ГРАДИНИ: Новинар и публициста Зоран М. Кос за „Новости“

Недавно сам на странама Новости, у тексту „Доња Градина ћути, а ми статирамо“, указао на поразну чињеницу наше небриге према највећем српском гробљу под отвореним небом. Међутим, иницијатива Миодрага Линте да Србија оснује Меморијални центар у Београду – који би се наводно „систематски борио“ за истину – приморава ме на оштру реакцију.

Пише: Зоран М. Кос

Као новинар истраживач и дугогодишњи сарадник Антуна Милетића, човека који је архивски овековјечио јасеновачки пакао, не могу немо посматрати покушај „београдизације“ сећања. Ово није само полемика; ово је одбрана аутентичног стратишта од кабинетског маркетинга који нас удаљава од костију које у Доњој  Градини и данас јаучу и чаме.

Између костију и кабинета

Док се из удаљених београдских канцеларија цртају мапе нових меморијала на Ушћу, ми у Поткозарју још увијек пребројавамо гробове. Пред нама је математика срама коју струка прећуткује. Када говоримо о Доњој Градини, ми заправо говоримо о три нивоа нашег заједничког подбачаја:

80 година од када су гробна поља настала у крви и крику;

60 година од како је Спомен-подручје Јасеновац формално уређено, док је Градина остала у његовој сенци;

30 година од како Срби сами владају и управљају Доњом Градином, а она и даље чека свој пуни меморијални израз.

Политички памфлет уместо заветног документа

Залагање Миодрага Линте само су врх леденог бријега кризе сјећања која радије бира сјајну фасаду у престоници него молитвени мир и крст на гробномм пољима Доње Градине  у Козарској Дубици. Умјесто одговора на ова суштинска питања, из Београда нам се данас нуди само нова фасада.

Поводом позива Миодрага Линте да Србија оснује Меморијални центар геноцида над Србима у НДХ са сједиштем у Београду, дужни смо да јавност подсјетимо на неколико кључних чињеница које аутор, намјерно или из необавјештености, прећуткује.

Линта: Србија да оснује Меморијални центар геноцида над Србима у НДХ у Београду

Док се у маниру дневнополитичког маркетинга залаже за „негавање културе сјећања“, поставља се питање: коју културу и на којој адреси ми заправо његујемо? Колико је Линтин приједлог површан и далеко од озбиљне анализе, најбоље говори сама формулација територија коју аутор користи. Набрајајући „данашњу Хрватску, БиХ и Срем“, аутор показује основно непознавање или потпуну брзоплетост у дефинисању простора страдања.

Ако говоримо о данашњим државама, Срем је Србија. Ако говоримо о НДХ, контекст је потпуно другачији. Овај терминолошки галиматијас само потврђује да је ријеч о политичком памфлету, а не о заветном документу који би требало да темељи нашу културу сјећања.

Погледајмо мапу страдања и мапу институција. Највеће српско стратиште, Доња Градина, налази се на десној обали Саве, у Републици Српској. Тамо су гробови, тамо је земља натопљена крвљу. Бањалука је административни и емотивни центар народа који је биолошки готово истребљен у НДХ. С друге стране, имамо Београд који је географски потпуно измештен из овог геноцидног оквира. Инсистирањем на Београду, Линта предлаже својеврсну „дипломатску тврђаву“. Скривена порука је јасна: истина је важна само ако се може користити у престоничким политичким трговинама.

Ако некоме још увијек није јасно зашто је овај приједлог дубоко погрешан, нека погледа карту „Стратишта српске уморене дјеце у НДХ“ (аутора Б. Грбића и М. Шормаза). Овај документ, који биљежи именом и презименом 54.009 дјечака и дјевојчица уморених на 3.358 стратишта, јасно показује гдје је срце геноцида. Док Београд на овој мапи остаје на самој периферији страдања, Поткозарје, Банија и остала стратишта су прекривени бројкама које леде крв у жилама.

Важно је нагласити: до идентичног резултата бисмо дошли и када бисмо правили табеле на основу капиталних дјела Драгоја Лукића – књига „Били су само дјеца“ или „Редни број смрти“ (коју је радио у коауторству са Драганом Кесаром). Лукићев рад, баш као и ова карта, неми је деманти сваке географске и политичке манипулације.

Србија, територијално, готово да нема „геноцидну географију“ дечијег страдања у НДХ. У поменутој табели се за Србију наводи број од 203 уморене дјеце на 96 стратишта. То је статистички занемарљиво у односу на укупну цифру од 54.009. Како онда неко може да предложи Београд за „административни центар“, када свака страница Лукићевих књига и свака тачка на овој мапи вриште да је истина у Градини, Драксенићу и јамама Херцеговине, Велебита , свим путевима и стазама Лике, кордуна и Краине…? Ова истина није прављена у београдским кабинетима, већ на терену, тамо гдје кости и данас опомињу.

Географски апсурд: Центар без костију

Највеће српско стратиште, Доња Градина, налази се на десној обали Саве, у Републици Српској. Инсистирањем на Београду, који је потпуно измештен из овог геноцидног оквира, Линта предлаже својеврсну „дипломатску тврђаву“. Скривена порука је јасна: истина је важна само ако се може користити у престоничким политичким трговинама. Тиме се Србима „преко Дрине“ поручује да су само објекти историје, док ће „власници“ те историје сједети у канцеларијама на ушћу Саве у Дунав. Измештањем сјећања у Београд, ми заправо амнестирамо Хрватску обавезе да се суочи са духом НДХ на сопственој територији (територији некадашње НДХ!!!).

Музеј жртава геноцида: Институција која лута

Линта потпуно игнорише чињеницу да у Београду већ деценијама постоји Музеј жртава геноцида (МЖГ). Проблем тог музеја је управо његово „лутање“ – и физичко и методолошко. Основан је у Крагујевцу, мјесту нацистичке немачке одмазде, а не усташког геноцида. Та почетна грешка у корацима поставила је темељ за касније методолошко лутање. Данас МЖГ у Београду често шаље упитне и, благо речено, чудне поруке. Док потомци из Поткозарја и Баније чувају завјет, београдски центар се неретко бави „хладном“ статистиком и „финим подешавањем бројева“ по вољи тренутне политике, губећи из вида суштину злочина. Ако постојећи Музеј већ деценијама не успева да одговори задатку, зашто би рјешење било оснивање још једне институције под истим патронатом у истом том Београду?

Бјежање од одговорности

Зашто аутор не предлаже јачање Доње Градине или Бањалуке као примарних истраживачких центара? Зато што је лакше сјећи врпце у Београду него водити тешку борбу за очување истине на самом терену, тамо гдје кости и даље израњају из земље. Србима са ове стране Дрине није потребан нови политички споменик у Београду да би их подсјећао на њихову трагедију. Потребна нам је одговорна политика која ће престати да централизује бол. Предлог Миодрага Линте је само доказ да је за неке политичаре геноцид само тема за саопштење, а Београд једина позорница, док Доња Градина остаје у сенци, тиха и прећутана и бучна позорница…Нека карта „Стратишта српске уморене деце“ коначно постане централни експонат у Доњој Градини, а не предмет упитних статистичких анализа у Београду.

Вратите истину кући

Недопустиво је да овакви и сви други   документ скупља прашину у Београду, док се на самој граници са стратиштем води борба за сваки педаљ истине.Сви бисмо ми требали знати: не лијечи се институционални пораз зидањем нових „кула”, већ храброшћу да се постојећим ресурсима удахне смисао — овдје, на ушћу Уне у Саву у Доњој Градини , а не на Ушћу у Београду.

---

Извор: НОВОСТИ

Опрема текста: Редакција портала Јадовно 1941.

---

Везани прилози:

ДОЊА ГРАДИНА ЋУТИ, А МИ СТАТИРАМО: Зоран М.Кос за „Новости“ о највећем српском страдању у НДХ