ДОЊА ГРАДИНА ЋУТИ, А МИ СТАТИРАМО: Зоран М.Кос за „Новости“ о највећем српском страдању у НДХ

У сусрет најављеној церемонији у Доњој Градини, сарадник Антуна Милетића и Лордана Зафрановића, новинар и истраживач Зоран М. Кос доноси нам опомињући ауторски текст. Отворено говори о парадоксу наше културе памћења: зашто поље највећег српског страдања и три деценије након ослобођења музеолошки „ћути” и зашто административни протоколи не смију бити замјена за истински институционални завјет?

Текст преносимо у цјелости:

На прагу девете деценије од пробоја јасеновачких логораша, истина о страдању у систему логора смрти НДХ и даље пребива у болном расцјепу између церемонијалног протокола и сурове тишине терена. Дуго смо оправдање за занемаривање Доње Градине тражили у идеолошким оковима прошлог вијека, у југословенском систему који је, зарад лажног пројекта „братства и јединства“, систематски маргинализовао димензије геноцида. Међутим, већ више од три деценије ово свето поље страдања налази се под нашом искључивом управом. Горка је спознаја да смо за то вријеме насљеђе и уређења из 1986. године допунили тек ријетким, готово симболичким траговима бриге.

Протокол наспрам завјета

Овогодишње обиљежавање 81. годишњице пробоја прати утврђену стазу: у суботу, 18. априла, меморијална академија „Мајка Козара“ у Дому културе у Козарској Дубици, а у недјељу, након литургије у Храму Св. Петра и Павла, парастос на гробним пољима Тополе и Храстови. Ипак, док се званичници буду смјењивали пред микрофонима по прецизној сатници, остаје горак укус истине: формалност церемоније не може замијенити институционално памћење.

Да је историјске правде и националне самосвијести, меморијална академија не би одјекивала у градском дому културе, већ у мултимедијалној сали модерног спомен-комплекса у самој Доњој Градини. Исто тако, молитвени закуп за пострадале не би се уздизао из дубичке парохијске цркве, већ из изнова подигнутих купола Храма Христа Спаса у Доњој Градини, којег су усташе порушиле међу првима по успостављању НДХ, а који ми, у слободи, још увијек нисмо подигли из пепела.

Двије обале, два наратива
Јасеновац данас није само историја, већ и простор дубоко сукобљених тумачења и комеморативних пракси. На лијевој обали Саве свједочимо унутрашњим подјелама и неријетко двијема или трима одвојеним церемонијама у истом дану, са различитим порукама и говорницима. Ипак, хрватска страна се готово непомично држи самог историјског датума пробоја – 22. априла.

С друге стране Саве, на десној обали, датум обиљежавања код Срба није фиксан; он је традиционално условљен покретним празницима, Великим постом и датумом Васкрса. Тако Доња Градина пулсира у ритму сакралног календара, али та „граница интерпретација“ и различит приступ самом времену комеморације додатно слаби универзалну поруку страдања која би требало да буде јасна и јединствена пред свијетом. Једини начин да се те разлике превазиђу јесте инсистирање на научно утемељеним чињеницама које морају бити институционално заштићене и глобално доступне.

Пејзаж који „ћути“
Умјесто монументалног музеја и дигиталних архива који би свједочили о трагедији -геноцидом над стотина хиљада убијених у системи КЛЈ, амбијентом Доње Градине данас доминирају „Симине лимене табле“. Ове скромне ознаке, постављене у недостатку системске државне бриге, временом су се иронично срасле са крошњама и земљом, чинећи језиву симбиозу човјекове импровизације и природе која полако гута трагове. За разлику од Аушвица или Јад Вашема, Доња Градина музеолошки ћути. Без адекватног оквира, посјетилац види само прелијеп пејзаж са језивим“улекнућима“, а не историјску лекцију.

Наше огледало
Како се истински односимо према сопственом завјету, најбоље свједочи дионица пута из смјера Градишке према Доњој Градини. У насељу Орахова, на улазу који води ка највећем српском стратишту, већ годинама постоји клизиште које је извалило и земљу и објекте, претварајући магистрални пут у блатњави макадам. Али, природа ове рупе има свој политички календар.

Сваке године, непосредно пред доњеградински помен, службе за одржавање на брзину прекрију ово блато импровизованим слојем асфалта. Тај „асфалт за једнократну употребу“ издржи тек толико да званичне делегације и аутобуси прођу без дрмања. Чим се церемонија заврши, пут поново пуца, тоне и нестаје, остављајући мјештане и случајне путнике да се остатак године пробијају кроз пукотине и колоне. Овај макета-пут је најболнији доказ нашег приступа сјећању: све је само сценографија за један дан, док је стварност, баш као и тај пут – развалина и тислина која чека сљедећи април.

Заокрет ка науци и институционални вапај
Рјешење овог парадокса лежи у радикалној промјени улоге научних институција. Музеј жртава геноцида у Београду, који би морао бити стратешки путоказ, по обичају се бави споредним темама. Аутор је мишљења да би само дио воље, пажње и средстава, које ова институција троши на промоцију лика и дјела Диане Будисављевић, био довољан да се направи значајан искорак у меморијализацији саме Доње Градине. У учмалости надлежних управа лежи одговор зашто заборав, као корозија, прекрива све пред собом.
ЈУ Спомен-подручје Доња Градина, као и наше историјске катедре, не смију више бити тек споредни статисти у политичким протоколима, већ ауторитативни субјекти који диктирају садржај и поруку. Да бисмо коначно изашли из зачараног круга сезонског сјећања по административном налогу, неопходно је јасно поставити нове темеље:

Институције испред политике: Струка мора „водити коло“. Дневна политика и маркетиншки потези морају уступити мјесто строгој историјској науци.

Музеј као приоритет: Огромни ресурси и новац који се сваке године троше на логистику „административне масовности“, изнајмљивање стотина аутобуса и једнодневне представе, морају се хитно преусмјерити на изградњу најсавременијег меморијалног центра који ће живјети и радити 365 дана у години.
Образовање умјесто (само) обреда и говора: Неопходан је системски програм едукације младих заснован на дубинским истраживањима и архивској грађи. Пригодни априлски говори извјетре чим се говорнице склоне, али знање остаје.

Језик чињеница за свијет: Научна истина је једини језик који цивилизован свијет разумије. Само она има снагу да трајно заустави ревизионизам и представи свијету стварне размјере наше трагедије.

Сјећање на јасеновачке мученике не смије остати заробљено у симболичком обреду. Вријеме је да Доња Градина из административног регистра пређе у наш трајни сазнајни оквир. Само тако ће истина о геноциду постати дио нашег заједничког бића, а не само ставка у календару. Учинимо да Доња Градина проговори истином, а не само „парадом“ и масовношћу. Вријеме је да проговори језиком науке, како њена тишина више не би била изговор за наш сопствени заборав.

---

Извор: НОВОСТИ

Опрема текста: Редакција портала Јадовно 1941.