Лекар и песник рањеног детињства

Козарска села су горела, у пламену нестајале сиротињске уџерице, а у збегу, дубоко у шуми, међу хиљадама нејачи, највише жена и деце, у лето 1943. године, рођен је Рајко Срдић.

Његова мајка Петра из Црне Долине код Приједора пупчану врпцу пререзала је српом којим је жела жито на скровитим пропланцима, окупала га на потоку и завила у стару крпу.

„Преживео сам, на велико чудо. Многи моји вршњаци, деца рођена у збеговима, усташким логорима, колибама и вододеринама, нису имала ту срећу. Свуда, по целој Козари, Поткозарју и Кнешпољу, о њиховом страдању сведочили су гробови, мали, дечји, са крстачама од прућа”, каже Срдић.

Тако о себи, о рањеном детињству у Другом светском рату, о завичају, Црној Долини и црним марамама, прича овај лекар, песник, свирач на тамбурици двожици, етно-музиколог, сакупљач народне поезије и чувар обичаја родног краја, дуже од пола века становник београдског Врачара. Он и сада, у деветој деценији пише и прича о ратним страхотама, о логорима НДХ-а где су скончали многи његови рођаци, о усташким злочинима, али и првим данима у слободи, и поласку у школу.

„Када сам пошао у школу, у дневнику и ђачкој књижици, уписана је само година мога рођења. Рубрика намењена датуму била је празна. Учитељица је, уместо домаћег задатка, казала да се распитам за дан и месец рођења. И да те податке донесем у школу”, сећа се Срдић.

Рајко је, по ко зна који пут, прво покушао добити одговор од мајке. Он је увек био исти: „Сине, ја само знам да сам те родила понедељком, а датума се не сећам, не знам. Заборавила. Борила сам се да преживиш. То је за мене било најважније. Памтим да је био први дан Петровског поста.”

После вишедневне расправе у кући, са осталом чељади, оцем и стричевима, дошло се до закључка да је Рајко рођен 21. јуна 1943. године. Тај датум, мада ни сада није сасвим начисто да ли је рођен баш тада, накнадно је уписан у његове личне документе. Рајко је од мајке у најранијем детињству сазнао како се на овој херојској планини умирало и борило, туговало и у колу козарачком играло, када је било најтеже. Рецитовала је и јуначке песме, лепо певала а онда, сасвим неочекивано, на запрепаштење деце, почињала да плаче.

„Питали смо је зашто плаче, а мајка је ћутала. Онда смо ми, деца, полако, неприметно, скрушени, излазили из куће и остављали је саму, у тегобним мислима и у сузама. Касније смо сазнали, да је октобра 1942. године, у покољу у селу Горњи Јеловац, страдала њена кћерка, а моја мала сестра Милка”, прича Срдић.

Живот после рата био је тежак, а сиромаштво велико. Ратне ране споро су и тешко зацељивале. Кућу Рајкових родитеља у Црној Долини усташе су четири пута палиле, а његов отац и деда су је, када прођу окупаторске солдатеске, исто толико пута обнављали. И сада, памти то време и препричава унуцима: „У школу сам ишао бос, носио одећу добијену од Црвеног крста, увек већу за неколико бројева. Сада о томе често причам унуцима, који ме у неверици, и са чуђењем слушају.”

Рајко је у младости научио свирати козарску тамбурицу са две жице, чији је звук, како каже, „жаобитан и тугаљив”. Зато су, народни свирачи и певачи, поред пећи, најчешће зими, певали о рату, страдању, погибији Козарчана, о Младену Стојановићу и другим партизанским херојима. Овај инструмент чува у Београду, на видном месту, а засвира у посебним приликама.

У недавно објављеној књизи „Такво ти је име и порекло”, („Свет књиге”) Рајко Срдић је у стиху и прози описао детињство, завичај, ратно и поратно време. То је његово сећање на порекло и родни крај под Козаром: „У мојим мислима, у сновима, често се указује село где сам одрастао, моје детињство, зажуборе извори и потоци, простру се пашњаци као шарени ћилим, зачекета сеоска воденица и протегну се козарски путељци.”

Извор: Милан Пилиповић – Специјално за „Политику”