Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Đurđica Dragaš: Mirisalo je Divoselo na jutarnju rosu, na jabuke i pokošenu travu

Datum objave: nedelja, 13 juna, 2021
Veličina slova: A- A+
Silno se namučih pre par dana pokušavajući da, na Gugl mapi, pronađem, bar približno, mesto gde je nekad bila naša porodična kuća u Divoselu. Kažem mesto zato što od kuće, posle nekoliko napada hrvatske vojske početkom 90-ih, nije ostao ni “kamen na kamenu”.
Snimak ekrana – Gugl mape

Kad u pretraživač upišete Divoselo, jedino što dobijete kao rezultat je velika zelena pustoš. Nema kuća, nema puta, nema oranica… Samo zeleno “more” koje guta sve pred sobom. Tražila sam, uvećavala, pokušavala da pronađem neki trag života prema kojem bi se orijentisala…

Posle mnogo muke, uspela sam (bar tako mislim) da nekako lociram parče zelenog prekrivača ispod kojeg bi trebalo da su ostaci naše kuće. Usput sam videla samo dva crvena krova, dva znaka da su kuće obnovljene. Jedan od tih slabašnih putokaza doveo me je i do moje dedovine. Trenutak radosti koji osetite uvek kada uradite ono što ste naumili, u ovom slučaju je trajao veoma kratko. Izbrisala ga je tuga, neki neizrecivi osećaj nemoći pred onim što je ostalo od sela koje je blistalo, mamilo, opijalo lepotom.

“Prebirala” sam po sećanjima, po jedinom što mi je od Divosela ostalo. Vozila sam bicikl sa drugaricama kraj urednih, travnatih dvorišta, hladila čelo vodom sa Oka, radovala se nežnim brezama i skrivenim šumskim jagodama. Divoselo je mirisalo na jutarnju rosu, na jabuke i pokošenu travu. Mirovalo je, pitomo, gotovo dečje nevino… ušuškano ispod Velebita koji je čuvao njegove mračne tajne.
Oprostili su Divoseljani neoprostivo, nadživeli nezamislivo, nastavili pokidano…

Sahranili su dečje osmehe, devojačke pletenice i momačke kršne ruke… Digli su se iz pepela i na zgarištima starih, izgradili nova ognjišta. Verovali su, ludo i naivno, da je njihov oproštaj dovoljan, da je zlo zauvek zgaženo, da se komšije nikada više neće pretvoriti u zveri žedne njihove krvi.

Uzalud!!!

Pola veka mira, kupljenog praštanjem i zaboravom, nestalo je u trenu. Divoselo je opet krvarilo, strašno i nepovratno. Samo što je ovaj put presuda bila konačna! Život je zbrisan, proteran, zgažen…

Snimak ekrana – Gugl mape

U selu u kojem je pre Drugog svetskog rata živelo više od dve hiljade ljudi, već skoro trideset godina, nema nikoga. Zarasli su putevi, a iz davno porušenih kuća izniklo visoko drveće koje kao da prkosi godinama i zaboravu. Spavalo je Divoselo tako, u svom zelenom kovčegu, do nedavno.

I, iako zvuči čudno, nekako smo svi mi, koji ga nosimo u srcu, to prihvatili kao presudu, kao surovu sudbinu.
Kad već u njemu nema života, neka bar miruje ispod svog zelenog i mirisnog prekrivača. Ali…. nema spokoja za naše namučeno selo.

Oni koji su do juče ubijali, palili, rušili, sad su rešili da unište i prirodu… Da od zelenog, šumovitog i vodom bogatog Divosela naprave pustinju. Pod lažnim izgovorom da raščišćavaju, već mesecima ustvari uništavaju sve što stignu. Šumu seku redom i čitavi delovi sela su sada potpuno pusti i neprepoznatljivi. Mašinama, traktorima i kamionima uništavaju i ono malo puta koji je upotrebljiv, a fotografije, koje retki posetioci objavljuju na društvenim mrežama, svedoče o njihovoj bezobzirnosti i rešenosti da se još jednom “obračunaju” sa Divoselom.

Pitam se, gledajući te tužne slike, šta smo im zgrešili da nas toliko mrze. Zašto im smetamo i mrtvi, preklani, bačeni u velebitske bezdane, proterani, razbacani po svetu, daleko od našeg lepog sela?!

Zašto nam sad kradu i to jedino što je ostalo?! Naše breze, jasenove, borove, hrastove, našu vodu sa Oka, našu zemlju natopljenu našom krvlju?!

Ima li kraja, bezdušnici?!

FOTO: RTS – Đurđica Dragaš

Hoće li vam sada, kad ste sami otkrili tragove vašeg krvavog, rušilačkog pira, pasti nešto novo na pamet?! Možda ćete nam uskoro, baš kao i Srbima iz Gospića, poslati zahteve da sami raščistimo ostatke kuća koje ste vi palili i uništavali. Kad to ne učinimo, slaćete nam kazne i pretnje…tražiti da platimo…

Pa zar vam nismo već “platili”, zar niste uzeli sve?! Mi nemamo više ništa osim sećanja, ali vama je izgleda i to mnogo!!!

Zapitajte se, ipak, dok zatirete naše tragove, kakvi će iza vas ostati i ko će po njima gaziti!


Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji


Vezane vijesti:

Divoselo, Čitluk i Ornice –  epopeja slavnih predaka

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top