arrow up
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Od Vračara do zavičaja – šta sam pronašla čekajući Časni pojas Presvete Bogorodice

30. maj 2026.

Otkad je, pred Spasovdan, stigla vest da će u Srbiju, sa Svete Gore stići Časni pojas Presvete Bogorodice, rešila sam da se poklonim ovoj svetinji i celivam je. Stizale su i pre, pred velike praznike, važne relikvije u Beograd, ali ja nikad nisam osetila toliku želju da im se poklonim, da im budem blizu. Kako su dani odmicali, a redovi vernika pred Hramom Svetog Save bivali sve veći, uzdrmala se i moja vera da ću uopšte uspeti u svojoj nameri. Жelja je i dalje bila tu, ali kako uskladiti posao i višesatno čekanje, kako izdržati na suncu nekoliko sati u redu koji se sporo pomera… Bila sam na korak da

sveti_vukasin.jpg

Đurđica Dragaš: Spavaj mirno Vukašine… tvoje je carstvo nebesko!!!

29. maj 2026.

Razoružao si bezdušnika rečima svetačkim – Samo ti dijete radi svoj posao!!! Plavo je nebo danas, Vukašine.Sunce miluje nekošenu travu, tvoju postelju samrtnu… Samotna ptica peva o tebi, o tvojim blagim očima i žuljevitim rukama seljačkim…Peva o tvojoj duši nevinoj. Ne plače nebo za tobom danas kao što ni ti nisi plakao pred svojim dželatom.Gledao si ga očima iskopanim, miran i nedodirljiv. Obrisao si njegovo okrvavljeno čelo rukama odsečenim. Mislila je zver da će se nahraniti tvojim bolom, da će, kidajući tvoje telo, umiriti svoju glad…Nadala se da ćeš moliti za život, da ćeš otići sa strahom u očima… Nadala se, al’ uzalud… Osakaćen, rastrgnut, umoren… gledao si krvnika dušom

Đurđica Dragaš: Lika, moja i tuđa

26. maj 2026.

Srećna sam, blažena i tužna. Opet na svome, a međ’ tuđima. Tu, na korak od sebe, a tako daleko. Udišem ličko jutro. Miriše poznato, setno, daleko. Miriše na pokošenu travu, detinjstvo i dedino dvorište. Miriše na bunar divoseljački i polje vrebačko. Srećna sam, blažena i tužna. Opet na svome, a međ’ tuđima. Tu, na korak od sebe, a tako daleko. Slušam ptice, nemirne od oblaka što prete kišom. Letimo zajedno…. Letimo ka nebu… Prži me sunce na kamenu srušene crkve. Miriše  tamjan sa garavih zidova. Čuje se davno utihlo zvono, dečji plač i pesma devojaka. Čuje se život…veličanstven i dalek, blistav i zgažen. Жivot kojeg nema! Vodi me šuma velebitska,

Đurđica Dragaš: Bilo ih je 12!

23. maj 2026.

Otišli su pamteći jedino otkucaje majčinog srca i toplinu njenog tela. Жurili su da vide svet, da ga čvrsto obgrle ručicama, da ga udahnu, da mu se osmehnu. Жeleli su da polete ka suncu i trče šarenim livadama. Sanjali su miris kiše, prvi sneg i dodir mraza na obrazima. Pitali su se koliko je slano more i može li se pregaziti tolika voda. Maštali o igri, nestašnim dečjim uvojcima, o ljubavi i stidljivim pogledima ispod trepavica. Radovali su se majčinom krilu i očevom snažnom dlanu. Potrčali su ka životu verujući da će ga zagrliti, osetiti, oživeti…. Ali… ovaj svet nije bio spreman za njih! Otišli su, ne ugledavši ga, bez

Đurđica Dragaš: TRI KRSTA POD JABUKOM

22. maj 2026.

Za sve mučenike koji su se vraćali kući i, umesto radosti i života, pronalazili grobove i zgarišta! Kako su nastavljali živote, samo su oni znali… Ležim….na zemlji smrznutoj. Dve zore dočekah,nepomičan,bez suze,bez uzdaha.Tup kao noć bez mesečine. Ležim i Boga prizivam.Crn,sam,za zemlju krvavu prikovan. Ležim na zgarištu,na temelju i konačištu.Ležim na grobu,bez spomena i krsta. Zatvorenih očiju,mrazom okovan,sanjam…proleće i pesmu,kosu raspletenu,belinu nedara njenih. Sanjam kolevku,ruke dečje,obraze rumene od vatre sa ognjišta. Ljubim čedo neviđeno,neljuljano,neoplakano. Ležim smrznut,na pragu kuće naše.Жiv, a mrtav. Ustaću….Sutra…Kad srce jadom okamenim. Skupiću im pepeo.Tri krsta kraj jabuke podići.Tri sveće zapaliti.Tri života odživeti. Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš

Krajolik oko područja logora Jadovno, pogled na Velebit

Đurđica Dragaš: Жuti jaglaci divoseljački

19. maj 2026.

Izrasli, pitomi i tanani, kao nejač divoseljačka, kao jagnjad nevina, kao pogled majčin… Procvetali su jutros žuti jaglaci na Kruškovačama.Procvetali… u zelenoj pustinji Velebita! Izrasli iz zemlje natopljene krvlju. Sićušni, nežni cvetovi… kao dečje ruke, kao paperjasta kosa pod majčinim dlanom.Izašli s rosom, okupani suzama. Жuti jaglaci divoseljački!!! Donele ih bose devojačke noge.Nosile ih majke u nedrima, krili starci među grubim dlanovima. Donela ih deca u očima… žute jaglace sa kućnih pragova.Nosio ih vetar sa zgarišta, spirala kiša s hladnog kamena. Izrasli, pitomi i tanani, kao nejač divoseljačka, kao jagnjad nevina, kao pogled majčin…Nikli iz pepela, iz zemlje koja pamti krik, nož, jauk. Izrasli iz tišine, gaženi zaboravom….Nežni jaglaci divoseljački!

Đurđica Dragaš: PAG- PLAVA GROBNICA STRAŠNIJA OD VIDA

7. maj 2026.

Polako, ali sigurno uđosmo u maj i, uprkos svemu što se prethodnih meseci dešavalo u ovoj našoj Srbiji, ljudi sve više razmišljaju o letu, odmorima, moru, provodu. Spremaju se maturske večeri, obeležavaju godišnjice, a studenti, već tradicionalno, organizuju druženja sa kolegama iz regiona. I sve bi to bilo sasvim u redu, lepo i podrške vredno da ne pročitah da će neka od tih studentskih druženja, tzv. Medicinijada i Menadžerijada, biti organizovana na ostrvu Pagu, u Hrvatskoj. Na čuvenoj i po ludim provodina poznatoj plaži Zrće okupili se ovih dana studenti iz nekoliko država regiona. Na put su krenuli i naši studenti – iz Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Niša, Kosovske Mitrovice.

Đurđica Dragaš: ZELENA GRADINA

19. april 2026.

I svetli Gradina, selo joj u nedrima ozelenelo. Svetli Gradina.Nebom obasjana.Peva,pesmom oplakana. Zeleni se Gradina.Pod njom selo izraslo.Zeleno selo sa kućama belim. Pred crkvom se kolo vije.Prepletene ruke i košulje bele.Na travi zelenoj izrasla ruža.Crvena ko’ zora. Kraj ognjišta bosi tabani dečji.Rumeni obrazi i zveket kašika.Ko zlatna kiša zelena. U krilu bakinom dojenče spava.I svetli kandilo iz mrkog mraka.Sa ikone sija koplje Svetog Đorđai miriše cveće u venčiću iznad vrata. Zelene se stada bela… tamo iza oblaka. I svetli Gradina,selo joj u nedrima ozelenelo.Zeleni se Gradina,krvlju ozidana… Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš

Đurđica Dragaš: ROĐENA MOJA

5. april 2026.

Ruka mi tvoja krv oboji. Sestrice, kćeri. Ruka me tvoja vodi.Sestrice,kćeri,Mila moja. Kroz travu niz brdo razastrtu,mekanu, milnu, mirisnu.Kroz šumu što k nebu raste,tiha, samotna, prozračna. Ruka me tvoja vodi.Ka moru, niz ponore.Na pučinu nemirnu,ka stenama mračnim. Ruka mi tvoja linije na dlanu ispisa.Mladež na obrazu iscrta.Boju oku dade. Ruka mi tvoja krv oboji.Sestrice,kćeri. Rođena moja!!! Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji

Đurđica Dragaš: Ježeva kućica na Brankovom mostu

27. mart 2026.

Na pločniku, tik kraj Save prestalo je da kuca jedno veliko srce, krajiško srce. Kišovit… nekako plačljiv dan. Pitam se kakav je bio onaj 26. mart pre tačno 42 godine kada je jedan veliki čovek rešio da okonča svoj ovozemaljski “mali” život… Verovatno nije padala kiša jer, da jeste, možda ne bi izašao napolje, možda bi stao, odustao, nastavio da se bori. Možda je moglo tako, al’ nije! Branko je izašao, prošetao, popio kafu na terasi hotela Moskva, otišao do mosta imenjaka i bacio se. Na pločniku, tik kraj Save prestalo je da kuca jedno veliko srce, krajiško srce. Eee ljudi, da vi samo znate kakva su to srca!!! Puna

Đurđica Dragaš: Jama

22. mart 2026.

Oči ne vide, al’ ruke osete, krv, lepljivi strah i vlažnu zemlju koja ih prima k sebi. Prokleta da si… jamo!!! Gole grane  miluju teški oblaci.Miriše na sneg i more, na so i uvelo lišće.Mešaju se vetrovi s juga i lička bura.Samuje Velebit! Vidim je tamo, kraj šumarka… gotovo neprimetnu, neuglednu, tihu.Otkrila je jesen. Prilazim joj klecavim korakom, udrhtalog oka, rasparanog  srca.Sklanjam grane, razgrćem davno uvelu travu i gledam…Gledam u njeno crno, bezdano oko. Nema sam,nema ni glasa, ni suze.Samo zube stežem…. prokleta da si… Na kolenima sam, crna i bolna kao njena utroba.Oči ne vide, al’ srce  čuje.Čuje smeh  okrvavljenih zveri i varnicu s njihovih kandži.Čuje vrisak,  jauke, nevini

Đurđica Dragaš: ZORA BEZ DANA

21. mart 2026.

Zaćutale ptice, skamenile travke. Zamirisalo jutro,na jabuku procvetalu,na kosu devojačkuu krošnje upletenu. Šumom se jutro rasulo,Sneno i milno,tiho kao smrt. Spustila se zora sa vrhova Velebita.Zaigrala k’o nevesta plavičasta.Zlo je kamom poseklo,veo joj čizmom zgazilo. Zaćutale ptice,skamenile travke.Zaledilo se nebo u oku Jovanovom. Svanulo jutro da dan ne postane.Razapeto,nožem rasečeno.Suzama krvavim prokleto. Jutro što nikad proći neće.Večnosti poklonjeno,na dlanu mom zapisano. Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš

Đurđica Dragaš: HERCEGOVINA

12. mart 2026.

Nemoguće je ostati nem… kad je upoznaš… Pustim poljem rasulo se nebo .Sivi kamen k suncu pogledao.Tanka travka vetrom zaplakala.Gola grana tužbalicu zapevala. Dva goluba nad jamom Korićkomukrstila krila.Жivotom se smrti osvetila.Okno crno svetlom obasjala. Hercegovina me po srcu prepoznalaNa ranu mi smilje privila.Nebo mi brižna darovala. Hercegovina me kamenom zaklela.Sestrinskim okom pomilovala. Surova i milna,Škrta i blagodatna.Zemlja sunca i suza.Stamena majka širokog skuta. Od istog autora: Kolumnisti / prijatelji – Đurđica Dragaš

POEZIJOM ČUVA SEĆANJE NA STRADALE:Đurđica Dragaš Vukovljak, objavila prvu knjigu pesama (FOTO)

3. mart 2026.

Sudbinu stradalih u Drugom svetskom ratu, u kojem je njena porodica u u Divoselu gotovo zatrta, Đurđica Dragaš Vukovljak (52), iz Beograda, rodom iz ličkog gradića Gospića, pretače u pesme, i tako od zaborava čuva sećanje na svoje pretke, ali i na druga stratišta u kojima su stradali Srbi, kao i za vreme rata devedesetih. Emotivni susreti sa rodnom Likom, Velebitom, Divoselom, Jadovnom i ostalim stratištima , neopisivom snagom je „povežu“ sa svim žrtvama, a emocije se „slažu“ jedna na drugu. Kada se osećanju slegnu, i dođe „taj trenutak“, reči naviru poput bujice i nastaju njene pesme, pune sete i tuge, posvećene rodnoj Lici. Mada piše još od osnovnoškolskih dana,

Đurđica Dragaš: KAMEN LIČKI OKO VRATA

18. februar 2026.

Vuče me Lika k sebi, prokleta i blagoslovena. Pritisla me ravnica,crnica mi na grudi legla,teško mi nebo vojvođansko.Bez sunca i zvezda,bez kraja i početka. U oku mi Lika,krvava i plava,nevina i kriva.Lika,isplakana,od čemera crna,jaukom isparana.Lika,u rosi okupana,mirisom opevana,lepotom okajana. Ostaše mi tamo dva izvora,dva ušća,dve radosti.Ostade mi kamen hladni na uzglavlju dečjem. Rasporiše me,srce mi uzeše,a živog me ostaviše.Da ih očima iskopanim gledam,da ih rukama odsečenim grlim.Da decu svoju Gospodu dajem,preklanu,obezglavljenu,oboženu. Pusta mi je vojvođanska njiva,džaba joj klasje zlaćano,uzalud pesma devojačka.ne miriše mi gladnome hleb paorski. Vuče me Lika k sebi,prokleta i blagoslovena.Ne da mi krv da je zaboravim,da je odbolim neprebolnu.Ne da mi kamen lički oko vratada u ravnici

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA