Kultura sećanja na znamenite Srbe i stradanja

Razgovaramo s Nikolom Milovančevim, hroničarom zapadnih strana našeg naroda i Crkve.

Razgovarala: Olivera Jovanović

Gospodine Milovančev hvala Vam što ste izdvojili vreme za razgovor za čitaoce Pravoslavlja. Decenijama živite u Sloveniji. Gde je Vaš zavičaj?

Moj zavičaj je u Zemunu, gde sam se rodio i proveo prvi deo mog života. Inače, po predanju, naše prezime Milovančev vodi od prezimena roda Milovančevića koji su se iz Šumadije doselili na područje današnje Vojvodine. U vreme Seoba pod patrijarhom Čarnojevićem, naš ogranak se naselio u Vrbas oko 1690, a možda čak i pre 1960. godine. Preci po očevoj liniji su od kraja 19. veka živeli u Sremskoj Mitrovici i u Zemunu. Po bakinoj liniji preci Ilići su došli u Zemun sa Kosova, verovatno iz Drenice, oko 1750. godine od kada su vođeni u zemunskim crkvenim knjigama. Sticajem porodičnih okolnosti, ja sam veći deo odrastanja proveo u Hrvatskoj, gde sam pohađao deo osnovne škole i gimnaziju a zatim završio Pravni fakultet u Zagrebu. Posle zasnivanja porodice, preselio sam se u Sloveniju.

Odrastali ste i formirali se u vreme koje nije bilo sklono Crkvi. Kako je došlo do Vašeg prihvaćanja pravoslavnog učenja?

Imao sam sreću da sam rođen u građanskoj porodici koja je poštovala tradiciju. Tako se, na primer, podrazumevalo da moja majka, koja je bila rimokatoličke vere, prilikom venčanja pređe u pravoslavlje. To je bilo 1952. godine, u vreme teške komunističke prinude. I tih teških godina, u dom naše porodice u Zemunu, dolazio je sveštenik i slavila se naša slava Đurđic. Ja sam kršten mesec dana posle rođenja, 1955. godine. Moja prabaka, koja je imala veliki udeo u mom ranom vaspitanju, je rođena u rimokatoličkoj porodici u Borči 1888. godine, u tadašnjoj Austrougarskoj.

I ona je prilikom venčanja prešla u pravoslavlje a po muževoj smrti u Prvom svetskom ratu, nastavila je da svoju decu Ilinku i Stevana vaspitava kao pravoslavne Srbe. Red se poštovao i čestitost je bila odlika tih vremena a i kasnije. Na primer: sveštenik Mlađo Jović je, da bi krstio moje ćerke u našem domu u Trbovlju u Sloveniji, prešao 101 km došavši iz Zagreba.

Od iskustava u veri iz mladosti, sećam se posete Kijevsko-pečerskoj lavri sa maturalnog putovanja po tadašnjem Sovjetskom Savezu iz oktobra 1973. Ušavši u Lavru ostao sam zadnji u grupi i celivao ikone. Kao maturant gimnazije živeo sam u Crikvenici, gde postoji naša crkva Svetog Nikolaja, zadužbina gđe Hartvig, udovice ruskog ambasadora u Srbiji do 1914. U tom hramu se posle 1945. nisu redovno služile liturgije. Jednom, januara 1974. godine, videvši upaljeno svetlo, ušao sam u crkvu i duže razgovarao sa o. Manom Lazićem, tada sekretarom časnog, umnog i vrlo zaslužnog vladike gornjokarlovačkog Simeona Zlokovića.

O. Mane mi je u mnogo čemu otvorio oči, pričao mi je o pritiscima vlasti posle 1945. i ponudama da napusti sveštenički čin u Gornjokarlovačkoj eparhiji i da za to bude nagrađen. Kasnije, 1979. godine prisustvovao sam u Zagrebu, u nekadašnjoj Srpskoj osnovnoj školi u Bogovićevoj ulici, predavanju mitropolita Jovana Pavlovića i tu sam se upoznao sa mojim daljim rođakom Stefanom (Stevicom) Stokićem iz Sombora, koji je bio sa mitropolitom. Tako sam upoznao mitropolita Jovana kojem sam postao prijatelj čije poreklo nije trebalo proveravati. U to vreme ušao sam i u uži krug nacionalnog jezgra Srba u Hrvatskoj koje se okupljalo oko književnog istoričara dr Stanka Koraća.

Decenijama ste aktivni u društvenom životu Srba u Sloveniji. Koliko je danas, po vašoj oceni, Srba u Sloveniji?

Po procenama sveštenstva Mitropolije zagrebačko-ljubljanske s početka devedesetih godina prošlog veka, broj Srba u Sloveniji se u vreme raspada SFRJ kretao oko 100.000. Od toga broj polovina je otprilike imala prijavljeno prebivalište u Sloveniji i tu se popisivala. Druga polovina je imala prijavljeno boravište i popisivala se u svojim matičnim opštinama. 1991. godine je došlo do velikog odlaska i ostalo nas je otprilike oko 50.000. Prvo veće doseljavanje Srba posle 1991. dogodilo se oko 1998-2000, a zadnjih petnaestak godina doseljavanje je vrlo intenzivno kako iz Srbije tako i iz Srpske. S jedne strane me obraduje, kad vidim nove ljude na Liturgiji, ali me sa druge strane i žalosti zbog odliva ljudi iz Matice.

Srpska Pravoslavna Crkva je uvek bila i danas jeste nukleus našeg rasejanja svuda u svetu. Tako je i u Sloveniji. Da li su Srbi aktivni parohijani?

Da, mi ovde imamo mnogo ljudi odanih Crkvi. Još pre 30 godina imali smo na nedeljnim liturgijama u Ljubljani prosečno oko 300 vernika. Zadnjih godina nedeljom neki vernici ne mogu ni da uđu u ljubljanski hram Svetih Ćirila i Metodija koji prima oko 600 vernika. Crkvene vlasti nastoje da obezbede lokaciju za još jedan hram u Ljubljani. Nedavno sam bio na Liturgiji u Kopru i bio iznenađen velikim brojem vernika i u tom gradu. Zapažam da mlada generacija koja dolazi iz Srbije i Srpske, gde postoji veronauka u školama, dolazi sa dobrim predznanjem o pravoslavnoj veri.

Znakovito je da se Vi bavite kulturom sećanja, istražujete stradanja Srba posebno u Drugom svetskom ratu, konkretno u NDH. Kakva su Vaša saznanja? Šta je važno da nam kažete?

Deo moje šire porodice iz Sremske Mitrovice i Zemuna je stradao u genocidu 1941-1945. Smatram da treba negovati uspomenu na te mučenike, da ih ne smemo zaboraviti. Uostalom, i naša hrišćanska dužnost je da ih se molitveno sećamo. Ja sam pre sedam godina, maja 2019, objavio u Politici članak pod naslovom „I sada može da se utvrdi broj žrtava Drugog svetskog rata“

U tom tekstu sam istakao da su slovenački istoričari od 1997. do 2012. izvršili popis žrtava u Sloveniji. Taj popis im je omogućila ovdašnja vlada, odobrila je sredstva. Istoričari su došli do brojke od preko 100.000 žrtava Drugog svetskog rata, umesto do tada pretpostavljenog broja od oko 40.000.

Moj tadašnji stav je ostao nepromenjen, pa ponavljam rezime: „u Sloveniji su sredstva za to odobrili i Ministarstvo pravde i Ministarstvo rada; zašto ne bi moglo da bude isto u Srbiji i Srpskoj – uz takvu pomoć srpski istoričari bi utvrdili broj žrtava i u Srbiji i u NDH. U Hrvatskoj je januara 2012. takav popis preuzela Rimokatolička crkva. Tada je, naime, na zajedničkom sastanku biskupskih konferencija za Hrvatsku i BiH koji je održan u Sarajevu, Rimokatolička crkva odlučila da popiše žrtve Drugog svetskog rata, nazvavši to „Hrvatski martirologij”. Dodao bih još da, ukoliko svetovne vlasti nisu spremne za taj zadatak, trebalo bi napregnuti snage da posao popisivanja naših žrtava obavimo u okviru Srpske Pravoslavne Crkve.

Potrebno je stalno podsećati da svaka žrtva ima svoje ime i prezime i da niko nema elitno pravo na bol kako često u današnje vreme možemo da čujemo jer se prenebregavaju žrtve srpskog naroda. Ovih dana je u Pečatu objavljen Vaš tekst o 6500 srpskih žrtava stradalih u Prihvatnom logoru Zemun. 8. i 9. maja ove godine smo se molitveno sećali zemunskih žrtava.

U okviru rada Udruženja Jadovno pomagao sam i pomažem da se sećamo naših stradalnika. Tim više što sam još kao gimnazijalac, pre više od 50 godina, stekao utisak da se o tim žrtvama nije mnogo govorilo iz političkih razloga. Ja sam, na primer, neke stvari tada saznao u porodičnom krugu.

KO JE OSKRNAVIO ZEMUNSKO GROBLJE

Mato Gracić – kada se spomene Dubrovnik ne može a da se ne spomene ovaj gospar ali i mnogi drugi gospari Srbi, Dubrovčani. Imate mnogo saznanja o Srbima Primorja i Dalmacije, o njihovom velikom uticaju na kulturu toga kraja. Šta se zna o Srbima katolicima i kako je dolazilo do katoličenja konkretno u Dubrovniku? Iako su bili rimokatolici, Srbi Dubrovčani se nisu odricali srpskog identiteta…

Mato Gracić je bio jedan od mnogih ali sam za njega i posredno vezan prijateljstvom sa njegovim unukom Miljenkom Reljićem, advokatom iz Dubrovnika (1923–2022), koji je 1991. zbog političkih razloga morao da napusti Dubrovnik i ode u emigraciju u Australiju gde je i preminuo u Kanberi. Imao sam sreću da mi je Miljenko, pre nego što se upokojio, kroz telefonske razgovore, kazivao mnoge nepoznate istorijske fakte o njihovoj porodici i o drugim Srbima rimokatolicima, ali i o Ravnogorskom pokretu u Dubrovniku i okolini u periodu od 1941. do 1944. godine.

Kako već rekoh, Mato Gracić je bio jedan od mnogih. Ja sam 30 godina sakupljao građu o preko 1000 istaknutijih Srba katolika, od Boke i Dubrovnika do Subotice i Slavonskog Broda. Za Srbe rimokatolike sam se počeo zanimati još kao gimnazijalac 1972, kada se pojavila „Istorija Jugoslavije“ akademikâ Božića, Ćirkovića, Ekmečića i Dedijera, u kojoj sam prvi put saznao o jakom pokretu Srba katolika u Dubrovniku i Dalmaciji u 19. veku.

Sledeće godine mi je jedna prijateljica (Pobor iz Selca kod Crikvenice) rekla: „Tata nas je vodio u Pobore u Boku, da vidimo, odakle smo došli“. Iako ništa više nije bilo rečeno, sve mi je u trenutku postalo jasno.

Kasnije sam više puta u životu sretao prijatelje rimokatolike, koji su mi direktno ili indirektno davali na znanje da su srpskog porekla. Oni su sa jedne strane bili zatirani, pre svega zbog bojazni da bi se mogli vratiti u pravoslavlje (znam da je kod većeg broja intelektualaca to i bio slučaj), ali često nisu bili prihvaćeni ni sa druge, naše strane, što smatram greškom.

Molim Vas za poruku, preporuku našim čitaocima

Pravoslavna vera je najčistiji oblih svetootačkog učenja. Nemamo nikakve potrebe da tom učenju bilo šta dodajemo ili u njemu menjamo. Svaki pokušaj unošenja novotarija bio bi put otpadništva i nizbrdice, kojim su, nažalost, neki drugi krenuli. I u sredini u kojoj živim, svedok sam da su mnogi ljudi nepravoslavnog porekla presrećni kada dođu do pravoslavnog učenja jer u njemu nađu svoj duhovni mir. A mi imamo blagodat da tu predispoziciju dobijemo već u porodičnom krugu. Čuvajmo tu blagodat i poštujmo je.

Izvor: PRAVOSLAVLJE – Razgovor s povodom – 15. maj 2026. g. – 1420

Oprema priloga: Redakcija Jadovno 1941.