Стратишта НДХ Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Стратишта НДХ

ТРАЈНИ ПЕЧАТ ИСТИНЕ О ЗЛУ: Снима се филм “Огњена Марија Ливањска” о усташком покољу 1.587 Срба у селима око Ливна 1941. године

11. септембар 2026.

Зло које су усташе починиле на почетку Другог светског рата у селима око Ливна у БиХ, када су у јаме бацили 1.587 Срба – мушкараца, жена и деце, биће “записано” и на филмској траци. Окрутне злочине, кроз разговоре са преживелим сведоцима, први је описао новинар и публициста Будо Симоновић у књизи “Огњена Марија Ливањска”. Сада РТС снима документарно-играни филм истог назива, по сценарију Наташе Дракулић и у режији Саше Габрића. Тако ће усташко зло из двадесетак јама, из којих је необјашњивим чудом жива изашла неколицина страдалника, добити још један, трајни печат истине. Усташко зло у Ливањском пољу расцветало се већ у пролеће 1941, чим је формирана Павелићева НДХ. Како пише

Оливера Шекуларац: Ко воли истину, све воли

11. септембар 2026.

Мојим прецима је вечност дана. Убили сте њих, убили огњишта, ал’ Васкрс не бива без рана. Дочека ме јутрос дренов цвет, На северу земље лала Оте се суза прађедовска заувек. Зна и она да дрен није само дрво, да дрен није само цвет. Кажи сузо, зашто сама падаш, Ко још плаче на цветање рано? Онај ком је преклан свет, Ко не памти родну кућу, Ни изнад ње птице лет. Не плачем то ја од туге, Мојим прецима је вечност дана. Убили сте њих, убили огњишта, Ал’ васкрс не бива без рана. Када вам понекад страх дође, Коме се помолите Ви, Којима је (одувек) прадедовски занат био србосјек. И не пишем

Циганска је туга преголема

11. септембар 2026.

Сећање Гаврила Винчића (94), јединог живог сведока одвођења 97 Рома из породице Фамилић из Моловина у лето 1942. године. Пише: Роберт Чобан Јутро 17. јуна 1942. На ивици шуме на крају сремског села Моловин налазиле су се куће од черпића и земље у којима су живели Роми чувени по најбољим тамбурашким бандама које су свирале у целој Југославији. Сви су носили једно презиме – Фамилић. “У том њиховом насељу био је један велики дебео орах поред којег су они свако вече свирали, а ми Срби, момци и девојке из села одлазили смо тамо да учимо да играмо! Јако смо лепо живели са њима и дружили се!”, док седимо у винарији његовог

КАЗИВАЊЕ СИМА БОЈБАШЕ ИЗ ГЛУШАЦА: У Јасеновцу су ми страдали мајка Боса, баба Мара, брат Милорад, сестра Даница и тетка Милица

11. септембар 2026.

Село Глушци се налази у општини Метковић, у долини ријеке Неретве, на самој граници са Херцеговином. То је једино чисто српско село на простору од црногорске границе на Дебелом Бријегу, па све до Задра, Шибеника и Книна. Пред Други свјетски рат бројало је преко 200 становника, а сада их тамо има око 40. У логору Јасеновац страдало је 90 житеља овог мјеста, претежно жена и дјеце. Породице које тамо живе су: Бојбаше, Пуцари, Вуковићи, Арнаути, Ликићи и Станићи, а у засеоку (које припада Херцеговини) су Брстине. Нема никакве разлике, у менталитету, обичајима и свим осталим карактеристикама ових људи, са осталим Србима из Херцеговине. Ја сам, као дијете, доживио оно што

На земунском гробљу оскрнављена гробница Срба пострадалих у Прихватном логору Земун

7. септембар 2026.

Спомен плоча постављена подно Часног крста уз масовну гробницу не мање од 6.500 Срба, уклоњена је од стране непознатих лица. Скрнављењу спомен обележја цивилним жртвама рата и антифашистичким борцима на подручју Републике Хрватске, сведочимо од почетка 90-тих до данас. Последњи такав пример је разбијање Спомен плоче жртвама логора Слана и Метајна у ували Слана на острву Пагу, мање од месец дана након што је по четврти пут обновљена. Слично поступање на подручју наше Србије, у Земуну, недалеко центра наше престонице, нисмо могли да замислимо. Тај злочин представља болан преседан, увреду за жртве, њихове потомке и поштоваоце. Деценијама је скривана истина да у заједничкој гробници на гробљу у Земуну, на делу

Предмет: Извештај о ексхумацији жртава усташког логора у Старој Градишци

5. септембар 2026.

Извештај Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини – Повереништво за округ Сремски у Земуну од 23. априла 1946. Државној комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Београду, о резултатима ексхумације жртава усташког логора у Старој Градишки[1] ЗЕМАЉСКА КОМИСИЈА ЗА утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини ПОВЕРЕНИШТВО ЗА ОКРУГ СРЕМСКИ У ЗЕМУНУ Број 397 Предмет: Извештај о ексхумацији жртава усташког логора у Старој Градишки[2] ДРЖАВНОЈ КОМИСИЈИ ЗА УТВРЂИВАЊЕ ЗЛОЧИНА ОКУПАТОРА И ЊИХОВИХ ПОМАГАЧА БЕОГРАД Сматрајући за важно да се и пре почетка рада упознам са појединостима и свим предрадњама ове ексхумације одмах сам отпутовао, и 14. IV 1946. год. у 9 сати

Јадовничка прича о Милици и Кати

5. септембар 2026.

Пајо је направио дрвени сандук, свезао га на мотор и сам довезао мајчине кости на родни Кордун. На Црквишту, православном гробљу становника Војнића и околине, стоји спомен обиљежје породице Петровић из села Кнежевић Коса. Међу њима је и споменик Петровић Милици (1920-1941) и њеној мајци Петровић Кати (1896-1941). Ипак, Миличине кости не мирују на овом гробљу. Катине су кости пренешене овамо 1968. године из Лике. Ово је прича о њима… Прабаба по ћаћиној страни ми је из куће Петровића из села Кнежавић Коса. Павао Петровић “Пајо” је најстарији изданак те фамилије. Предсједник је, како то данас кажу антифашистичке и борачке организације (САБАХ) у Војнићу. Један од посљедњих бораца “онога” рата, у

Филм “Дјеца Козаре“ стиже пред публику: Премијера 2. октобра у Београду, дан касније у Бањој Луци

3. септембар 2026.

Дуго очекивани филм Лордана Зафрановића „Златни рез 42: Дјеца Козаре“ коначно ће бити приказан пред публиком. Београдска премијера заказана је за 2. октобар у Сава центру, док ће дан касније филм бити приказан у Бањалуци, у дворани „Борик“. После година рада на једном од најзахтевнијих филмских пројеката у региону, редитељ Лордан Зафрановић приводи крају пут свог дуго очекиваног остварења посвећеног страдању становништва Козаре током Другог светског рата. Према најави, прва премијера биће одржана 2. октобра у Београду, у Сава центру, а већ сутрадан, 3. октобра у 19 часова, филм ће бити приказан у бањалучкој дворани „Борик“. Информацију о премијери у Бањалуци објавио је Милорад Додик након сусрета са Зафрановићем у

ТО ЈЕ НАМА ЛИКА

31. август 2026.

Ето, дошла сам ти Лико, дошла на моју дедовину, на моја два рода, два презимена, две крсне славе – Светог Николу и Светог Ђурђа, два имања, два кућишта и два прага у корову. И нико ми се није обрадовао… Нико ме није ни познао… Пише: Гордана Достанић „Дошла сам ти, Лико! Да ли сам домаћин или гост?…“ – говори Оливера своју причу над пријебојском јамом Голубњачом. Мени је после дуго одзвањао у ушима само тај почетак њене приче о Лици: „Дошла сам ти, Лико…! Дошла сам ти, Лико…!“ Онда сам у себи те речи шапатом понављала и питала се зашто их понављам и зашто сам јој дошла. Како много радости,

Ђурђица Драгаш: НЕИЗБРОЈАНИ

29. август 2026.

Много нас је… много више него вас!! Питате колико нас има,тражите нам имена…. Ми смо неизбројани, безимени.Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.Иза нас осташе пуста села,изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету,у пролећу што нас пробудити неће.У свакој пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у камену што га бацате на нас,у свакој грубој речи,у забораву којим нас убијате поново. Ал’ ми вас пратимо, невидљиви, лагани,

Потресно сведочење: Са 14 сам одведена у Јасеновац

29. август 2026.

Демировац – Девет гробних поља на подручjу Доње Градине код Козарске Дубице осам децениjа опомињу и криjу страшну истину о злочиначком усташком походу под окриљем Независне Државе Хрватске. Током Другог светског рата, у злогласном логору Јасеновац на наjмонструозниjи начин убиjено jе 700.000 људи, међу њима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреjа, 127.000 антифашиста и 20.000 деце. Преживели логораши били су сведоци стравичних убистава целих породица. Милица Секулић (87) из села Демировац изгубила jе броjне чланове породице. „То су биле страхоте, нељудске, страшне. И сада када се сетим, плачем. Имала сам свега 14 година када сам доведена у Јасеновац и свега се сећам. Доведена сам са маjком и сестром.“ Покушала сам

Годишњица бруталног усташког убиства 150 недужних и српског сликара Саве Шумановића

27. август 2026.

Сава Шумановић нема свој гроб. Почива у једној од заједничких гробница међу хиљадама сремских Срба, бираних за стрељање по угледу међу комшијама, по добром образовању, по стваралачкој вредности, по припадности вери. Данас је годишњица бруталног убиства Саве Шумановића, једног од најистакнутијих српских и југословенских сликара 20. вијека. У Сремској Митровици, у ноћи између 29. и 30. августа, на простору уз старо православно гробље, мученичку смрт је нашло око 150 недужних мушкараца, жена и деце из Шида, међу којима и четрдесетогодишњи сликар Сава Шумановић. Усташке власти ХДХ су на том месту, током Другог светског рата, систематски и плански убиле више хиљада недужних цивила, а највише жртава било је управо током августа

Немања Зивлак: Метастазирани аутизам елита

26. август 2026.

Као што су након Другог свјетског рата освијешћени родољуби бивали заковани на крст срама и разапети своје идеје брусили на Голом отоку и у разним казаматима “творевине над творевинама”, тако се и данас на исте или сличне обрушава погрда и хула уколико и помену једну једину ријеч – српство. Пишем ове редове са жељом да исти буду исправно и разумно схваћени и прихваћени. Својевремено је швајцарски психијатар Карл Густав Јунг оставио неколико записа о аутизму гдје је напоменуо – парафразирам – да је аутизам болест током које обољели ствара имагинарну слику свијета.Не желим да се бавим психологијом, нисам за то квалификован и мој текст је посвећен једној другој области. Желим,

Календар геноцида: 26. август 1942. Затворен логор Јастребарско

26. август 2026.

Након непуних мjесец и по дана постоjања 26. августа 1942. године затворен jе логор за дjецу Јастребарско Логор за дjецу Јастребарско – код Загреба основан 12.jула 1942. године и постоjао jе непуних мjесец и по дана, тачниjе до 26. августа 1942. Везане виjести: Катанац на истини логора Јастребарско (I дио) Катанац на истини логора Јастребарско (II дио) Катанац на истини логора Јастребарско (III дио) Јастребарско

ЦИПЕЛИЦЕ

25. август 2026.

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати… – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом. Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети,