Стратишта НДХ Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Стратишта НДХ

Добри мој!

2. новембар 2026.

Кажеш „Не желим тамо да идем. Отерали су ме. Нас су отерали. Нећу са њима да се суочим, нећу да ликују лажно љубазни док ме, без срама, гледају у очи као да ништа није било. Као да сам својом вољом отишао неким жељеним путем. Ништа више са њима нећу. Тамо више не припадам.“ Пише: Цвијета Радић Разумем. Само, опрости, не верујем ти! Не верујем да ти мисао бар некада, у оним ноћима у којима ти се сан искрада пред вишком сећања, не побегне тамо где те је мајка свету показала. Сигурно понекад гледаш и неке старе слике. Не оне у албуму, него оне које су у теби, дубоко гурнуте да

Ова књига је оптужница за Геноцид! Никад подигнута, прећуткивана и прекривана лажним компромисима

2. новембар 2026.

У фебруару 1988., дневни југословенски лист „Борба“ објавио је специјално издање, у коме су описани и илустровани усташки злочини од 1941. до 1945. Новина је такорећи преко ноћи повучена. Сачувани примерак, 37 година касније, у фототипској форми објавили су издавачка кућа Прометеј из Новог Сада и удружење „Јадовно 1941.“ из Београда. У књигама су сачувана сведочења, описани усташки злочини и наведена имена више од 11 хиљада заклане козарачке деце. Најстарије имало је само 14 година, а већина до седам. Издање је штампано на српском, руском и енглеском језику, а представљено је недавно на Сајму књига у Београду. Тамо је био и репортер Александар Миливојевић. Послушајте звучни запис емитован у петак

Мрачни бездан смрти

2. новембар 2026.

Доктор Никола Николић (1896-1986) био jе члан организациjе Млада Босна, активни учесник Октобарске револуциjе и Народноослободилачког рата, заточеник у Јасеновцу. У фебруару 1943, са jош четворицом затвореника, размењен jе за Немце коjе су заробили партизани. Био jе потом члан Санитетског одсека Врховног штаба, шеф Медицинског одељења Народноослободилачке воjске и Партизанских одреда Југославиjе у Италиjи, у воjноj мисиjи у Великоj Британиjи и главни опуномоћеник Врховног штаба за питања Црвеног крста (организовао jе изложбу у jугословенском посланству у Шваjцарскоj о злочинима за време рата), те секретар за заштиту здравља Федеративне Народне Републике Југославиjе и редовни професор Медицинског факултета у Сараjеву. Робиjао jе у затворима Аустроугарске царевине, Краљевине Југославиjе, Независне Државе Хрватске (Јасеновац)

Осам и по деценија од злочина у Житомислићу

1. новембар 2026.

Манастир Српске православне цркве Житомислић из 15. века, који се налази у плодној котлини села Житомислић на десној обали Неретве, близу Мостара, и припада Епархији захумско-херцеговачкој и приморској, кроз своје постојање имао је много невоља како би опстао и служио својој намени. Паљен, пљачкан, рушен и миниран, увек је успевао да се уз руке добрих људи и својих верника поново подигне и служи духовном животу, образовању и чувању историје српског православног народа у Херцеговини. Једна од невоља које су га задесиле догодила се 1941. године, на почетку Другог светског рата, када је целокупно братство манастира страдало од руке усташа за време успостављања Независне Државе Хрватске. Ове године навршило се осам

Титово ћутање о логору смрти

30. октобар 2026.

У првој депеши упућеној у Москву, априла 1942, у којој је говорио о Јасеновцу, Тито не помиње Србе, већ тврди да се у логору налази „више од 10.000 најбољих синова Хрватске“. Титови историчари и новинари, каријеристи и занесењаци, које чињенице нису много интересовале, деценијама су говорили да је он до краја Другог светског рата веома мало знао не само шта се стварно дешава у Јасеновцу, већ и о масовним покољима усташа над Србима и о стварном карактеру нацистичко-фашистичке Независне Државе Хрватске (НДХ). То је само по себи нелогично, јер је Тито највећи део Другог светског рата, од краја 1941. до краја маја 1944, провео на територији НДХ, а и од

Парастос за страдале Билогорце 31. октобра 2026. у Београду

30. октобар 2026.

У цркви Светог апостола и јеванђелисте Марка у Београду у суботу 31. октобра 2026. са почетком у 11:00 часова биће служен парастос за страдале цивиле и погинуле борце у околностима грађанског рата и пораћа у Хрватској 1991 – 1997 године, поријеклом са источне Билогоре, те преко 100.000 павославних Срба, рођених и сахрањених на Билогори и другдје од 1552 до 2026. године. Иницијативу за обележавање страдања Срба из овог краја покренуло је и организује и ове године, Завичајно удружење „Билогора“ са седиштем у Београду. На подручју источне Билогоре, смештене на северозападу Хрватске у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице, током и после рата, од 1991. до 1997. године, колико је до сада

Оливера Шекуларац: Да л’ да јаучем или да мучим, мук само понеко чује, препозна…

28. октобар 2026.

О Покрову кад би у цркву завичајну требало поћи траговима предака, најпре тихо, сузно замолим Господа и све наше претке мученике да нама, који смо остаци наших преживелих лоза, да утеху и снагу да останемо под Богородичиним плаштом. Ми који знамо шта значи слава у Врепцу под небом, под оним истим небом под којим су се вековима рађали они чију крв носимо… Од њихове душе је и то небо, кости у земљи, корен на небу. Ако ишта памтим и знам, а пола живота сам на срећу уз Баку провела, знам да је мој деда Никола редовно цркви ходио. Њега убише туђи у његовој ’45-ој, цркву срушише они који за Бога

Милорад Екмечић: Број страдалих у Јасеновцу од 500–600 хиљада минимум који се научним испитивањима доказује

28. октобар 2026.

Ниједан научни скуп не може дати коначне одговоре на историју геноцида 1941–1945. Цела српска наука је осуђена да то буде трајан напор који се не сме сматрати завршеним. Српска наука је после Другог светског рата била прикраћена да до краја истражи историјске коренове геноцида који је извршен у Независној Држави Хрватској над српским, јерврејским и ромским народом. Југославија је након 1945. била једина држава на свету чија влада није пребројала своје мртве. Импровизовало се са успостављањем установа за испитивање броја мртвих, гробови и јаме (foibe) на крашком подручју нису отворени, све до расула државе 1991. То је остављало видљиве трагове на све покушаје да научници умисле накнадно и сами да

Дара Бановић

28. октобар 2026.

Дара Бановић, из села Велико Паланчиште, општина Приjедор, Република Српска, jе живи свjедок покоља коjи су извршиле усташе над становништвом села Паланчишта и Горњи Јеловац, 22. и 23. октобра 1942. године. У покољу jе убиjено 650 људи, махом жена и дjеце, а Дара jе своjим очима видjела масакр над око 300 жртава. Дара Бановић са 29 ожиљака од убода ножем преживjела jе оваj усташки покољ, али њена дjеца, четворогодишња Радославка и двогодишњи Бошко — нису. Она jе jедан од свjедока коjи jе наjвjеродостоjниjе испричао одвиjање покоља. Њен лик на малим екранима видjели су милиони гледалаца широм бивше СФРЈ, приликом откривањаспоменика на Мраковици, 1972. године. Дара jе том приликом уручила предсjеднику Јосипу Брозу Титу,

Слика 3: Оштећена црква Св.Преображења у Црквеном Боку (Фото: Б. Турајлић)

О злочинима над Србима из села Стрмен, Црквени Бок и Ивањски Бок на Банији

27. октобар 2026.

До данас, деценијама након Другог свјетског рата, није дефинитивно утврђен списак имена свих жртава усташког геноцида на подручју општине Црквени Бок. Општина Црквени Бок се састоји од села Стрмен, Црквени Бок и Ивањски Бок. Ова села се налазе на десној обали ријеке Саве, 40 км далеко од Сиска, 50 км узводно према Јасеновцу. Становништво је 100% српско-православно. Према попису становништва из 1931. године, у ова три села било је укупно 2725 становника. У селу су биле цркве Св. Преображења Господњег, саграђена 1880 и црква Св. Ане, завршена 1930 године. Неколико дана након формирања Независне Државе Хрватске, усташе преузимају власт у општини Црквени Бок, хапсе виђеније Србе, туку их, малтретирају и

Октобар на Козари 1942. је био црвен од крви

27. октобар 2026.

Приједор – Усташки злочин у козарском селу Велико Паланчиште, 22. и 23. октобра 1942. године, када је ликвидирано више од 400 мештана овог и суседних места, описан је у многим извештајима, књигама, историјским документима и сведочењима малог броја преживелих. Пише: Милан Пилиповић О томе, Удружење „Јадовно 1941” пише: „Када су усташе завршиле покољ мушкараца, почели су са одвођењем група жене и деце углавном на исту локацију, али и у засеоке зване Језерине и остале делове ближе околине. Начин клања и убијања био је сличан, с тим што су млађе жене и девојке биле прво силоване, а затим су убијена деца стављана на масакриране дојке мајки, а код девојака, након дивљачког иживљавања

Симо Брдар – “Најлонска Гробница”

27. октобар 2026.

По завршетку Другог свjетског рата, побjедом антифашистичке коалициjе, на мjестима масовних злочина геноцида, у концентрационим логорима сачувани су аутентични обjекти и документи и основани мемориjални музеjи и спомен подручjа (Аушвиц, Дахау, Треблинка, Маутхаузен и др) и то не само у земљама антифашистичке коалициjе, већ и у земљама агресорима у Другом свjетском рату. Ове значаjне музеjске институциjе, циjењене и посjећене, своjом тематиком и оригиналном грађом, не само да подсjећаjу и упозораваjу, него и обjашњаваjу узроке и посљедице геноцида тоталитаристичких режима. Захваљуjући кроатоцентричноj политици бившег комунистичког режима, на териториjи бивше СР Хрватске послиjе Другог свjетског рата уништени су аутентични обjекти и локалитети усташког геноцида над српским народом, па jе таква судбина задесила

Покољ у селима Паланчиште и Јеловац кроз документа и свједочења преживјелих

26. октобар 2026.

Апстракт: Села Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац, најмногољуднија села приједорске општине, током Другог свјетског рата претрпјела су огромне губитке. На ово је утицао положај ових села, а затим и наклоњеност становника комунистичком покрету. Смјештена уз цесту Приједор–Дубица, испод саме Козаре, села су страдала током сваке непријатељске офанзиве. Са друге стране, овај положај и добро познавање терена Козаре изнад села, омогућили су становницима да преживе велику офанзиву на Козару, љета 1942. године. Највеће и најужасније страдање догодило се исте године у октобру, када су припадници 2. сата 8. усташке дјелатне бојне извршиле страховит масакр над цивилним становништвом ових села. Велики број сачуваних докумената о овом догађају, као и свједочења оних

Ратко Дмитровић: ИЗДАЈА ЛОРДАНА ЗАФРАНОВИЋА

23. октобар 2026.

Нико од Хрвата никада није клекнуо у Јасеновцу. Лордан је неки дан рекао да је филм “Златни рез 42-Дјеца Козаре” његово клечање, као Хрвата, пред злочином почињеним над Србима. Цео свој живот, уз остало, покушавам да објасним Србима да је за њих, у периоду од 1945. на овамо, опаснија била (и данас је) тзв. хрватска левица него хрватска десница. И да ли ми успева? Па, не баш. Огромна већина Срба, оних које политика, боље речено живот, интересује, у хрватским левичарима виде мостове између два народа, виде дивне људе, хуманисте који поштују српски народ, бране га кад затреба, цене његову прошлост… Ништа од овога није тачно. У односу према Србима и

Срамотно стање у Доњој Градини

22. октобар 2026.

Поштовани, шаљем Вам у прилогу слике спомен подручја Доња Градина. Посетио сам локалитет у суботу 17. Октобра 2026. Стање је срамотно за једно такво стратиште нашег народа, нарочито на територији Републике Српске. Вама сам се прво јавио јер сматрам да су надлежни својим делима показали да их не занима историја сопственог народа и да, свесно или несвесно, раде за добробит истих оних од којих су наши преци губили главе. Имате моје одобрење да објавите материјал ако сматрате да је то у нашем најбољем интересу. Око пола путоказа на локацији је уништено/оштећено, део инфо табли је вандализовано, скоро у потпуности је немогуће читати са гранитних плоча. Саме стазе су добрим делом