Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

DRAGO H. ČOLAKOVIĆ: JASENOVAC

Datum objave: sreda, 22 aprila, 2020
Veličina slova: A- A+
Knjiga Jasenovac

DRAGO H. ČOLAKOVIĆ JASENOVAC 1971.

DRAGO H. ČOLAKOVIĆ KRONIKA IZ PAKLA

(Jasenovac, 21. VIII 1941 – 31. III 1942)

Izdavač: SPOMEN – PODRUČJE JASENOVAC

Za izdavača: RADOVAN

Tehnički urednik i korektor: FRANjO PIRC

Tisak Štamparski zavod »Ognjen Prica« Daruvar

HAPŠENjE

Prvi dan avgusta 1941. godine osvanuo je vedar, nagovještavajući nesnosnu vrućinu. Gradom su tutnjali njemački kamioni. Vojska »Nezavisne« lutala je po gradu, zastajkujući pred polupraznim izlozima i blenući u opljačkane jevrejske radnje.

Iako je pazarni dan, na pijacama je mrtvilo. Rijetko se vidi da pokoji seljak ili seljanka promaknu preko pijace.

Podne je. Zatvaram kancelariju i polazim kući. Usput susrećem pokojeg poznanika, klimnemo jedan drugom glavom – ko zna, možda posljednji put! Otkako su otjerani sveštenici i nekoliko građana o Petrovdanu, odonda mi Srbi nismo više vjerovali u našu bezbjednost.

Neka me slutnja popala. I nisam se prevario, jer se pronese glas: »Hapse!« Požurim u kancelariju i putem upravo mislim: zašto hapse mirni svijet, i šta će ovo biti – kada me trže glas policajca koji mi prepriječi put:

–          Kakvo saslušanje? – upitah ga.

–          Ne znam, ali neće trajati dugo.

Pošao sam i razmišljao: kakvo bi to saslušanje moglo biti. Ne riješivši ništa, obreo sam se u krugu logora 6 pješadiskog puka. »Izvolite ovamo!« naredi, i okrenusmo stazom koja vodi ekonomiji logora. Ustavismo se pred jednom malom zgradom. Stražar, sa puškom na ramenu, naslonio se na zid i razgovara sa mojim sugrađanima kroz jedno prozorče. Policajac koji me dopratio, zapisa u notes moje ime i prezime, godinje rođenja i ime oca i majke, pa reče stražaru: »Pusti ga unutra!« Stražar okrenu ključ u bravi, otvori vrata i reče: »Ulazi!« Čim stupih u hodnik, zapuhnu me vazud zagrijan zbog prenatrpanosti, i čuše se uzvici:

–          Jesi li sam?

–          Sam, kao što vidite, – odgovorih.

Vrata se poslije mog dolaska počeše češće otvarati. Oko pet časova popodne, vazduh je u sobama bio neizdržljiv, a mi se nabili kao sardine. Od saslušanja ni govora. Oko šest časova dođe jedan domobranski oficir i velikodušno priznade da su nam prostorije tijesne. Pozva nas da uzmemo stvari i da pođemo za njim. Ušli smo u prostranu baraku i tu odahnuli. Malo kasnije javio nam je isti oficir da je dozvolio straži da nam propusti rodbinu kada dođe. Zaiste, poslije nepunih pola časa, svakome od nas došao je poneko i donio stvari za koje u prvi mah nismo znali zašto će nam, ali je to trajalo samo nekoliko časaka. Naši nam rekoše:

– Idete dalje, čekaju vas kamioni. – To nas je zabrinulo.

Oko osam časova uveče straža se promijeni. Mjesto vojničke straže baraku opkoliše mjesne ustaše – njih oko deset na broju. To nam se nije svidjelo. Znači prešli smo iz vojničkih ruku u ruke ustaša, u ruke zloglasnoga Tolja i logornika Muradbega Pašića. Odmah su nas utjerali u baraku, i samo smo po njihovoj dozvoli smjeli da izlazimo napolje.

Razmjestismo se u baraci po patosu, a zatim poče pričanje i zapitkivanje šta će biti s nama. Oko devet časova dovedoše jednu grupu seljaka iz sela Popova, oko petnaest ljudi.

Polijegasmo. Daska je žuljila, ali se valja učiti. Zaboga, to je tek prva noć! Oko pola noći probudi nas lupa vrata. Doveli su još dvojicu: Frica Vajla i jednog kovača iz Tavne. Kovač je bio vezan. Nađosmo im mjesto, i u baraci nasta opet mir. Oko tri časa poslije pola noći otvoriše se vrata i ustaše povikaše:

–          Ustajte, i sa stvarima izlazite napolje! – Bunovni izađosmo napolje i

svrstasmo se četiri po četiri. Podilazi me jeza, nešto od jutarnje svježine, a nešto od neizvjesnosti. Pitam:

–          Kuda ćemo?

–          Na željezničku stanicu.

–          Polazi! – pade naredba.

Grupa od 60-70 ljudi pođe… Pođe na put sa koga se mnogi nije vratio.

Šta smo im krivi mi, mali ljudi . . .

Na željezničkoj stanici potrpaše nas u vagone za stoku. Poneko od rodbine izašao da nas isprati. Pozdravljanje i poruke svojima. Pisak lokomotive zagluši nečiji vrisak:

–          Tata, dragi tata! – Voz krenu prema Bosanskoj Rači. Putovalo se mirno.

Pratioci, većinom mještani, pričaju s nama ali ni oni ne znaju kuda nas sprovode.

Iz Bosanske Rače prebaciše nas u Sremsku Raču. Tu mi sprovodnik reče da idemo u Zagreb na tronedeljni prinudni rad u zavod za izradu vojne odjeće. Svima nam je odlaknulo.

Ukrcaše nas u vagone za stoku. Pri ukrcavanju ustanovi sprovodnik da nema dvojice: Vase Tešanovića, mesara iz Bijeljine i Dragića Kulića, težaka iz Popova. Kasnije u vagonu, rekoše da nema ni Perlića iz Popova. Nasta malo komešanje, ali lokomotiva dade znak za kretanje i mi bez njih pođosmo.

U Šid stigosmo bez ikakve smetnje oko devet časova prije podne. Za zauzimanje glavnog sprovodnika, smješteni smo u vagon III klase i nastavili smo put za Zagreb.

Na jednoj maloj stanici, mislim Mirkovcima, čekasmo da prođe voz iz Vinkovaca. Pisak lokomotive objavi njegov dolazak u stanicu. Kompozicija od 30-35 punih vagona, sa ljudima i stvarima čak i po krovu nabacanim, stade kraj našeg voza. Padaju pitanja sa obje strane. »Odakle? – Kuda?« Razabrao sam, da se bjelovarski srez seli u Srbiju, a oni su saznali da mi idemo na rad u Zagreb.

Dva voza sa jednakim žrtvama kreću u dva suprotna pravca. Kome će biti bolje? U kupeu ćutimo. Svaki se zabavio svojim brigama. Neko progovori:

–          Da ovo nije u vezi sa govorom Ademage Mešića da će se svi Srbi iseliti?

–          Mani se, – dočeka drugi, – a kuda će onda s nama.

Opet tišina. Voz promiče kroz slavonsku ravnicu, kloparanje točkova baca nas sve u neki drijemež.

Vinkovci! Pojurismo na prozore, ne bi li vidjeli koga poznatog. Sprovodnici nam ne brane da gledamo, samo ne daju da izlazimo napolje. Polazimo dalje. Niže se stanica za stanicom. Ništa se neobično ne primjećuje. Jednolični slavonski pejsaž. Slavonski Brod je na pomolu. Opet gledamo kroz prozor. Nikog poznatog na peronu.

Prva stanica iz Slavonskog Broda. Vidimo neke ljude kako ih gone ustaše naoružani većinom lovačkim puškama. Ta se slika ponavlja na svakoj stanici. Ukrcavaju ih u vagone za stoku. Nama, iako je drugi avgust, hladno oko srca. Sve nas više obuzima sumnja da se ne ide na rad nego u internaciju. Stižemo u Sisak. Peron prazan, kelneri nude pivo i konjak. Uspjeli smo da kupimo neku flašicu i, valjda saznadoše da smo Srbi, pa od straha nestadoše. Peron se poče puniti i tada se desi nešto neočekivano. Poče psovka. »Majku vam vašu«, »Moskvu«, »Rusiju« i tsl. Polazak voza spase nas od daljnjih pogrda.

Pogledasmo jedan drugog, kao da se očima počesmo prekorijevati što ovako ludo padosmo u klopku. Na svakoj stanici pogrde i psovke – kao da neko izvještava ko se nalazi u vozu. Noć se polako spušta i mi stižemo u Zagreb.

Pokraj samog perona ustavlja se voz. »Izlazi napolje!« ču se naredba. Nasta komešanje. Uzimamo svaki svoje stvari i izlazimo. Postrojiše nas na peronu dva po dva. Svjetina gleda kroz prozor čekaonice. Odjednom kao bura zasuše psovke i pogrde. Nasta jedno ludačko urlanje iz koga se razabira: »Beograd«,  »Jugoslavija«, »Moskva«, »Staljin«, »Rusija«. »U Savu!« »Dajte ih nama!« i jedno otegnuto a-a-a-a odjekuje kroz zvjezdanu noć drugog avgusta 1941 godine. Stojimo. Ne smijemo ni stvari da spustimo kraj sebe. Jedan ustaški agent dere se: »U potiljak, majku vam vašu, niste u kavani!« Sreća – ako se to može nazvati srećom – otvoriše se jedna vrata i nekih dvadesetak policajaca opkoliše nas trkom. Naš sprovodnik predade spisak jednom od policajaca. Pošto nas pozvaše, narediše nam da budemo mirni. Za nepuno pola časa došla je kompozicija vagona u koje nas nabiše kao vreće.

Odahnusmo. Bili smo zaštićeni od eventualnog napada razuzdane svjetine. Povici neprestano traju. Zamolismo policajca i on nam donese vode. Ali zato zamalo ne plati glavom naš drug farbar Montiljo. Kad je policajac otišao po vodu, on je stajao na vratima vagona. Jedan se željezničar zatrča i gurnu vrata. Da ga brzo ne povukosmo natrag, priklještila bi mu vrata glavu.

Do polaska voza ovaj željezničar ih je još nekoliko puta zatvarao uz psovke i pogrde, tako da i sam policajac priđe i reče: »Ljudi, moram ih zatvoriti, vidite gdje su poludjeli.« Kad je voz krenuo, nastala je očajna dreka:

–          Šta ih vozite, dajte ih nama! U Savu s njima, majku im srpsku, četničku,

komunističku! – već kako je kome palo na pamet.

–          Krećemo prema Karlovcu, – reče Emilijan Stanković.

Vagon je zaključan i mi otvaramo prozorče, kako bi dobili svježeg vazduha,

jer je u vagonu vrućina. Ko nam je pratilac, ne znamo.

Na nekoliko stanica čujemo psovku i svađu. Zašto, ni to ne znamo.

–          Htjeli su da vas otkopčaju i linčuju, – reče nam policajac.

Mislim, zašto se s nama ovako postupa, šta smo im krivi mi, mali ljudi, jer među nama nije bio ni jedan, koji bi bio politički istaknut, ili koji bi bio bogat. Sve sam sitan zanatlija, trgovac ili činovnik. Od radnika samo dvojica: Milan Nikolić i Tihomir Tatomirović.

Zgrčeni u zagušljivom vagonu, sa hiljadama nimalo ružičastih misli, počinjemo se naslanjati jedan na drugoga da spavamo. O nekom lijeganju nema ni govora. Oko 7-8 časova izjutra, trećeg avgusta, stižemo u Gospić. Oko stanice samo nekoliko kuća. Stanica je udaljena od grada oko tri kilometra. Dva-tri fijakera čekaju putnike. Pri izlazu iz stanice počinju opet grdnje i primjedbe: »Pazite da vam ne pobjegnu!« »Dajte ih nama da natopimo njima naše livade!« itd.

Idemo ubrzanim maršem. Emilijan Stanković i ja smo posljednji. Stanković počinje da zaostaje, moli policajca da se ide lakše. Policajac odgovara: »Požurite, zar ne čujete koliko na prednje viču, pa ako zaostanete može svašta da se dogodi.« Zaista, graja postaje sve jača. Prilazimo prvim gradskim kućama. Masa se sve više skuplja, jer je na našu nesreću nedjelja, pa svijet ne radi.

Šesnaest dana neizvjesnosti u Gospiću

Ulazimo u grad. S jedne i s druge strane ulice kreću se gomile. I, već ni sami više ne znaju šta da nam dobacuju i kako da nas grde. Jedni psuju, drugi traže da pjevamo, treći pitaju hoćemo li u Moskvu i tsl. Dok smo se približavali kaznioni, svjetina je sve više pridolazila. Već sam računao da će nas i fizički napasti. Ali i kazniona je tu.

Ustavljamo se. Masa, huškana od provokatora, ne prestaje da psuje i urla. Mi pogledamo na kaznionička vrata, jer su nama ona jedini spas. Čudne li ironije! Vika se utišala istom onda, kada su se ona za nama zatvorila.

U kaznioničkom dvorištu, koje je sa svih strana zatvoreno zgradama, tri-četiri drveta, čini mi se kestenova, i jedna rundela koja je, mjesto cvijećem, zasađena paradajzom. U njemu zatičemo nekoliko stotina ljudi iz svih krajeva »N. D. H.«. Dvorište je dugo otprilike 80 do 100, a široko 50 do 60 m. Odmah s desne strane je česma. U vrhu, na desnoj strani, je kuhinja a na suprotnoj je nužnik. Vrata zgrade koja opasuje dvorište s gornje strane, bila su zatvorena. Na stubištu sjedi grupa Ličana. U dnu, od česme, velika vrata vode u unutrašnjost kaznione. Nas postrojiše u blizini česme. Oduzeše nam noževe, makaze, i žilete, pa narediše da sjednemo, što jedva i dočekasmo. Stvari nam oduzeše kaznionički službenici.

Stražu na vratima drže ustaše. Sa svake strane vrata po jedan mitraljez okrenut dvorištu. Prilikom odlaska u nužnik raspitujemo se odakle je ko. Ima nas otsvuda, ali najviše ima Ličana i Bosanaca. Naša grupa zauzela je mjesto na desnoj strani dvorišta. Sjedimo i posmatramo kako oni iz zgrade iznose kible. Opazismo dva mladića kako nose kiblu. Jednom od njih desno uho odsječeno do kosti, a vrat mu i košulja krvavi. Krv se sasušila. Kad se vratio saznali smo da je iz okoline Jajca. Ustaše su mu u vagonu iz obijesti otsjekli uho. Zgrozili smo se.

Popodne prozvaše Jevreje i odvedoše ih iz kaznione. Kuda – to nismo znali. Pred mrak, oko pet-šest časova, priđe našoj grupi jedan civil sa slovom »U« na reveru i upita iz kog smo sreza. Ja mu odogovorih da smo iz Bijeljine. On mi reče svoje ime koje nisam upamtio i kaza da je trgovački putnik. Kaza da poznaje dobro Bijeljinu i da je u poslovnoj vezi sa firmom H. Beganović. Upitao me je da li je poznajem. Kad sam mu rekao da poznajem, i da su vlasnici ostali kod kuće, bilo mu je, izgleda, milo, jer me je zapitao koliko nas ima Bijeljinaca. Rekao sam – oko 60 do 70 ljudi. »Nemojte se razilaziti, ja ću se pobrinuti da vam dam jednu sobu, jer, iako je ljeto, ipak su ovdje noći hladne. U sobi će vam biti bolje«. Zaista, poslije izvjesnog vremena vrati se i pozva nas da pođemo za njim. Nasta gužva. Jedni hoće, drugi neće, i tako se izmiješasmo. S nama pođoše i iz drugih srezova – Tuzle, Puračića i Foče.

Dobismo dvije sobe. U svaku odrediše po 42 čovjeka. Naša soba bila je dugačka 6, a široka 4 m. U jenom ćošku bio je ozidan nužnik sa kiblom za iznošenje, a imala je br. 8.

Čim su se vrata zatvorila, nastalo je predbacivanje: »U šta uđosmo, zašto uđosmo?« itd. Vrućina. Prozor ne smijemo da otvorimo, a vode nemamo, pa zaista i meni bi krivo, što krenuh društvo iz dvorišta.

Sparina sve veća, tako da se ne može više izdržati. Jedan mladić iz Foče, pope se i otvori prozor, kroz koji projuri svježina. Pošto smo se malo rashladili, počesmo se spremati za spavanje. U sobi je samo jedan krevet, koji, ne znam zbog čega, prepustiše meni i Miki Tejiću, gostioničaru iz Bijeljine, s tim da podno nogu »legne« i Tihomir Tatomirović. Ostali se počeše razmještati, ali nikako da se namjeste. Poče svađa. Dok se javi neko: »Ljudi, malo tiše, jer ako upadnu ustaše, vjerujte biće mjesta i previše.« Zaista društvo se utiša, ali gunđanje nije prestalo. Jedan je pritisnuo drugome nogu, drugi je metnuo nekome smrdljive noge pod nos i tome sl., ali san izmiri sve.

Spavao sam možda dva-tri časa, pa se probudih. Nesrećne buhe pojedoše me i, kako sam se vrtio, razbi mi se san. U sobu prodire svježina. Čuje se poneki uzdah i mrmljanje u snu. Sa dvorišta dopiru koraci – neko ide u nužnik. Odnekud mi pade na um onaj čovjek što nas opomenu da budemo mirni. Ko je on i odakle je?

Zora je! Mnogi se drugovi bude. Protežu se, ustaju i idu na kiblu. Već oko pet časova svi su budni. Skupljaju prostrtu ćebad i prave prolaz  kibli, koja se začas napuni. »Na kiblu se više ne može. Kad se prepuni teško će je biti nositi, pa ako pljusne po hodniku biće loma«, ču se glas onog nepoznatog. Nastadoše protesti. Ja se još više zainteresovah ko je taj čovjek? Po opomenama vidim da je iskusan. Ne dvoumeći, priđem mu i upitam odakle je, rekavši mu odmah svoje ime. Njemu se ote dubok uzdah i reče:

–          Ja sam Jovo Sabljić, trgovac iz Sunje. Zašto pitate?

–          Iskreno da vam reknem, zainteresovali ste me vašim umjesnim

opomenama, kao da ste odavno u zatvoru.

–          Od aprila, – odgovara i ponudi mi da sjednem kraj njega, naravno na patos.

Ukratko mi ispriča da je po proglašenju »N. D. H.« zatvoren, da je idući od

zatvora do zatvora sada dospiu u Gospić, da je po zatvorima stekao iskustvo, koje, eto, kad god vidi da je to potrebno, preporučuje. Otada sam sa Jovom postao dobar prijatelj.

Oko osam časova poče se osjećati kibla. Vode nemamo. Od stražara niko nas ne obilazi, a mi se ne usuđujemo da lupamo. Nužda natjera na sve, i mi počesmo lupati po vratima.

–          Mir! Ko lupa? – začu se pitanje sa hodnika.

–          Broj osam, – reče neko.

–          Čekajte, i mir! – ču se odgovor.

Jest, mi bi mirovali, ali kibla prepuna, a muka pritisla, pa se ne može više

izdržati.

Počeli smo ponovo lupati.

–          Ma koji vam je đavo!? – ču se glas stražara, a zatim i okretanje ključa u bravi. U međuvremenu stvori se kraj vrata neki riđ, mlad čovjek i čim se vrata otvoriše i stražar nam reče:

–          Nosite kiblu i hajte po vodu. Vrata ću vam ostaviti otvorena, ali za božju

majku da mi ne izlazite na hodnik.

Nećemo, nećemo! – odgovorismo u glas. Odmah odredismo ko će po vodu, a ko iznijeti kiblu. Ali pošto  su vrata bila otvorena, mi smo se, skoro polovina, izredali idući po vodu i u nužnik. Riđi čovjek, ili bolje rečeno Milan Kalenić, sitničar iz Petrinje, reče:

– Ja sam obećao stražaru napojnicu, pa dajte da mu skupimo, a on će nam i prije i poslije podne otvarati vrata i preporučiće nas i svome drugu.

Mi odmah iskupismo po dvjesta dinara i predadosmo ih Milanu. Kad je stražar došao da zaključa varata, Milan je za njim izašao u hodnik i malo kasnije se vratio sa šeretskim osmjehom na licu, rekavši:

–          On je naš.

Zaista, popodne oko pet časova opet se otvoriše vrata, te mi hajde po vodu i nosi kiblu. Tako se riješilo jedno važno pitanje, pitanje kojemu mi nismo znali da ocijenimo vrijednost.

Ujutru se otvaraju vrata bez lupanja. Stražar nam saopštava da će mu doći smjena i dodaje da je to također dobar čovjek. Priča nam da stanuje izvan kaznione pa, ako želimo, da nam može nabaviti cigareta i ostalo. Predlog smo objeručke prihvatili. Počeše padati narudžbe: cigareta, porcija, kašika, sira, salame, hljeba, pa čak nekome pade na um vino i rakija. Stražar je sve to zapisao, jedno nas vrijeme posmatrao, a onda rekao:

– Koga ste vraga bježali u šumu kad izgledate fini ljudi.

Mi smo mu rekli da nismo bježali u šumu nego da smo dignuti sa svog posla od kuće i da ni sad ne znamo zašto.

– Ići ćete na rad, – reče on.

Kad je stražar otišao, mi prikupismo napojnicu za drugog stražara. Negdje oko sedam časova otvoriše se vrata i na njima se ukaza onizak, punačak stražar tridesetih godina. Milan se u času postavi pred njega:

– Molim vas gospon – familijarno ga uze ispod ruke i izađe s njim u hodnik. Mi se pogledasmo. Istina, čuli smo da je dobar čovjek., ali nas je smjelost Milana začudila. Jovo Sabljić metnu prst na usta, što je značilo – »Ćutite!« Čekanje nam se oteža u vječnost. Vidim da nešto nije u redu, jer šta tu treba vazdan pričati. Naš »dobar čovjek« nije dobar. Jer, dozvolite, dragi čitaoci, za nas je u ovom položaju bio dobar čovjek onaj koji je primao mito. Ulazi Milan, miga obrvama, a stražar reče:

– Žurite sa kiblom, i na vodu. Na hodnik ne izlazite, vrata će biti otvorena.

Mi se okupismo oko Milana i upitasmo ga tiho šta je tako dugo razgovarao? Na iznenađenje svih nas on reče da stražar nije htio primiti napojnice, ali da će učiniti sve što može i smije – i bez napojnice. Mi sa tom viješću nismo bili oduševljeni. Ponovo stavismo Milanu u zadatak da »uredi stvar« sa stražarom Mirkom, koji se tako zvao. Vrata su bila otvorena skoro pola časa. Kolika je to bila blagodat, to zna samo onaj, koji je bio u kaznioni.

Popodne, možda oko tri – četiri časa, dođe Mato (tako se zvao prvi stražar) sa punim rukama, a za njim Mirko sa jednom korpom takođe punom. Svega je bilo – osim hleba: kobasice, salame, jabuke, paradajza, cigareta, i nekoliko lonaca. Naravna stvar, mi smo sve otkupili, tj. unijeli smo sve u sobu, a Matu upitali koliko ima da se plati. Matu je to obradovalo. Rekao nam je, čini mi se, nešto oko 800 dinara i mi smo mu novac bez daljnjeg isplatili, iako je, uz dobru zaradu, za četvrtinu moglo biti jeftinije. On se je okrenuo Mirku i rekao: »Vidiš da su fini ljudi.« On je to tumačio na svoj a mi na svoj način. Ipak nas je to veselilo. Rekli smo mu neka i sutra donese, pa će vjerovatno i naši drugovi iz drugih soba nešto kupiti. Pristao je. Poslije njihova odlaska u sobi je nastala prava pijaca. Pokojni Uroš Stanković i Milan Vojaković izvršili su raspodjelu, koja je manje – više izvršena na zadovoljstvo svih. Istina, pala je po koja primjedba na račun Matinih cijena, ali su odmah drugi dobacili: »Ćuti, šta bi bilo da su nam oduzeli kao Zeničanima i Visočanima«. Ustaše njima nisu ostavile ništa, osim odijela!

Malo zatim javio se Mirko. »Dobro vas je Mato oderao«, reče on i ponudi nam sira trapista ali po pravoj cijeni. Mi smo ponudu prihvatili, s tim da nam donese 10 komada, ali da računa nešto zarade, makar za pivo. Milan je iskoristio priliku, pa je izazvao Mirka na hodniku i poslije nekoliko minuta vratio se, obješenjački namignuvši okom, jer je Mirko išao za njim rekavši: »Kible napolje, i po vodu! Vrata ću ostaviti otvorena ali na hodniku ne smije niko biti. Pošto je otišao, Milan nam reče da je i Mirko primio napojnicu, ali s tim, da to Mato ne smije da zna. Naravno, to mu je Milan obećao. Glavno je; stražari su naši, bar dok imamo novaca. A novaca je bilo i kod drugova iz Puračića i Tuzle, pa ni mi Bijeljinci nismo bili bez njih. Vjerujem, i to tvrdo, da nam je novac pomogao, da ne odemo na Velebit – Jadovno ili na Slano.«

Dva – tri dana kasnije saznasmo od drugova, što iznose kiblu da u dvorištu ima dosta seljaka i nekoliko građana iz našega sreza. Mi sađosmo u dvorište, te se nađosmo sa Panom Petrovićem, Jocom Bošnjakovićem, Acom i Božom Tejićima i Ilijom Vasićem iz Janje. Od poznatih seljaka spazih Gavru Milićevića iz Krčine, Maksima Mršića iz Čengića, Strahinju Kičanovića iz Broca i dr. S nama su u sobu pošli građani. Pričali su nam o prilikama u našem kraju i strahotama što su ih ustaše činile u zvorničkom srezu. Oni su putem opljačkani do gole kože i jedva su ostali živi. Zadržali smo ih u sobi, iako je soba bila prepuna. Drugovi iz drugih srezova počeli su prigovarati. Milan je opet uzeo stvar u svoje ruke. Kad je došao Mirko (koji je toga dana bio dežurni), on je udesio da iz naše sobe bude premješteno sedam Fočaka u drugu sobu. Milan je za to od nas Bijeljinaca dobio nagradu »u naturi«.

Iako je u sobi postalo stanje bolje, ipak je počelo gunđanje: »Dokle ćemo ovdje biti, da nije ipak u dvorištu bolje?« i tome slično. Jednog dana donese nam Mato vijest da je »Poglavnik« pozvao sve Srbe da se vrate iz šume kućama da nastave miran život, a oni koji su u zatvorima da će uskoro biti pušteni. Obećali smo mu petsto dinara, ako pođemo kući, i molili smo ga da nam donese taj plakat. Po njegovom odlasku počela je prepirka. Jedni su vjerovali, drugi ne. Pitao sam Sabljića šta on misli. Rekao je:

– Može svašta biti, – i duboko uzdahnuo.

Neki riješiše da se ujutru prebace u dvorište, kako bi što prije otišli na »rad« i odradili svoje. Te noći i sâm sam premišljao da li, zaista, ne bi bilo bolje odmah otići na rad i što prije svoje odraditi, jer su ovdje brdai rano nastupaju hladni dani, a mi smo svi lako obučeni. Zaključih, da konačnu odluku donesem pošto pročitam »Poglavnikov« plakat.

Već dva – tri jutra, rano se čuje vika i galama u dvorištu. To odlaze transporti na »rad«. Zapravo, jednog jutra čuju se kamioni, drugog jutra se ne čuju. Pitali smo Matu šta to znači? On nam je rekao: »Kamionima idu oni koji odlaze u Slano na ostrvu Pagu. Drugi idu na Velebit, pješice.« Tog jutra ču se velika živost u dvorištu. Privukosmo krevet da sa njega vidimo šta se to u dvorištu dešava? Imali smo šta i vidjeti. Od jednog do drugog kraja dvorišta razapet lanac, a s jedne i druge strane poredali se građani »slavne N. D. H.«, pa im ustaše vežu ruke žicom za lanac, jednom lijevu, drugom desnu. Svi smo se izredali da vidimo i to čudo od fašističkog »novog poretka«.

Počeli smo da raspravljamo šta da se radi? Ići 14 kilometara jednom rukom vezan za lanac, a u drugoj nositi prtljag – teška je stvar, naročito za nas starije i teže (bilo nas je desetorica preko 100 kilograma težine). Sjedeći u sobi nećemo nikad odraditi »rad«. A transportovanje se vrši svaki dan. Na koncu smo se primirili i pustili da se događaji sami po sebi razvijaju. »Poglavnikov« plakat nismo dobili, niti vjerovali pričanju Matinom, jer se dvorište kaznione svakodnevno punilo i praznilo.

Šta je bilo s tim hiljadama ljudi, koji su prošli kroz gospićku kaznionu – nije se znalo!

Jednog jutra, za vrijeme Mirkova dežurstva, upade u našu sobu sa Milanom čovjek pedesetih godina, mršav i, rekao bih više riđ nego plav. Predstavi se kao ministar – da li Hanžek, ili Auer, ne znam, ali je bio jedan od te dvojice. Njih dva bili su zatvoreni u sobu do naše, tj. u br. 7. Dali smo mu cigareta. On nam reče:

– Gospodo, transportovanje je učestalo i ja ću vam dati ovaj savjet: ako idete na Velebit, nastojte da vas ne bude više od 10 u grupi, i to međusobno poznatih. Nemojte se nipošto svađati, jer će vas ustaše odmah postrijeljati, navodeći kao razlog da ste se bunili. Ne znam šta će biti od nas, ali vam kažem: sjetite se moga savjeta i neće vam biti loše.

Morao je odmah otići. Njegov savjet bio nam je od koristi.

Kasnije, u Jasenovcu pričao mi je jednom prilikom Siniša Mihajlović, učitelj iz Šida, da su obojicu ministara odveli Nijemci.

Preko noći dvorište je bilo osvijetljeno sa četiri – pet velikih sijalica. U posljednje vrijeme primijetili smo da se sijalice u toku noći često gase. Mislili smo da je to zbog kvara. Međutim, bilo je drugo. U dvorištu su drugovi saznali da se u podrumima kaznione nalaze zatočenici većinom iz okoline Gospića, gdje ih mjesne ustaše muče i ubijaju, pa kad ih noću iznose, gase svjetlo. Jest. Dotada »N. D. H.« još nije bila potpuno izgubila obraz i osjećaj odgovornosti. Kasnije se ona ponosila svojim zločinima.

Možda polovinom avgusta počeše nas puštati iz sobe u dvorište po cijeli dan, a samo su nas zajedno uveče zatvarali, ili u sobu, ili u hodnik. Transporti učestaše i prije i poslije podne. Grubost ustaške straže poče se sve više ispoljavati. Jednog predvečerja neki Milica, ustaša, ubi na oči sviju nas jednog željezničara samo zato što je rekao: »Bolje je da nas pobijete nego da nas patite glađu«. Zaista, zatočenici su dobivali hranu veoma neuredno te su oni koji nisu imali novaca gladovali. Ljekar koji je došao da ustanovi smrt, poče provocirati:

– Ma jesu li to sve Srbi, div-junaci? Pa zar vas toliko pa dozvolite jednom ustaši da vam ubije druga? Sramota…..

U dvorištu su svi ćutali. Tu noć smo prenoćili u dvorištu. Sljedeću, i posljednju noć u kaznioni u Gospiću, prenoćili smo u hodniku.

Od Gospića do Jasenovca

Devetnaestog avgusta , oko tri časa izjutra, istjeraše nas u dvorište. Odmah nas počeše postrojavati četvoricu po četvoricu. Na našu veliku radost opazismo da nema lanca i žice, a kasnije začusmo zvuk kamiona. Znači, idemo dalje kamionima, nevezani. Zaista, jedan po jedan red je odlazio, i kamioni su se vrlo brzo vraćali. Idemo, dakle, na željezničku stanicu. Tako je i bilo. U putu nam ustaše rekoše da idemo svaki u svoju »župu« na preslušanje, pa ćemo kućama. Mnogi povjerovaše!

Teretni vagon prima 6 konja ili 40 ljudi. Nas nabiše 80. Jedva se nekako smjestimo. Bilo je tu i guranja, i svađe, ali se sve trpjelo. Ta, zaboga, idemo kući! Saslušanje – to je isto što i ići kući, jer se niko od nas ne osjeća krivim.

Možda smo čekali sat, možda dva, dok voz nije krenuo iz Gospića. Vrata na vagonu su prije polaska zakatančena. Čim smo izašli iz stanice, odmah smo otvorili prozor. Vrućina se već osjetila, iako je bilo jutro. Mislio sam- šta će tek biti kasnije! Vode nema, a ko zna kuda putujemo. Naša grupa podijeli po jednu jabuku i dva limuna. Riješio sam da ništa ne jedem, dok ne prispijemo na mjesto, nego da pijuckam limun. Imao sam iskustva da je žeđ uvijek gora od gladi. Rekao sam to i drugovima. Oni su se nasmijali. Biće i piva a kamoli vode, samo da izađamo iz ovih gudura. Što su bili naivni!

Kako je dan osvajao, tako je vrućina i zapara bivala veća. Otvorili smo i suprotne prozore. Stanje je postalo malo snošljivije, ali kasnije ni to nije pomoglo. Poskidali smo kapute, pa i košulje, ali slaba vajda. Poče se tražiti voda. Stigosmo u Ogulin. Računali smo sigurno da ćemo dobiti vode. Čim se voz ustavio, ustade Emilijan Stanković i priđe prozoru. Spazio je nekoga napolju pa ga je oslovio:

–          Molim vas, gospodine, hoćete nam dodati malo vode.

–          Mir tamo!- Zatim čusmo srdit glas:

–          Ha, šta, Srbi, majku im njihovu. Evo ti pet hiljada dinara samo me pusti

unutra da ih ja napojim vodom!

To je sigurno onaj »gospodin«, što ga je Stanković molio za vodu. Stanković

se vrati na svoje mjesto, a u vagonu nasta tajac. Žeđ ne da mira. Ustade pokojni Cvjetko Stojanović i reče: »Sad ću ja moliti, valjda će biti drugi bolji«. Čim se je pokazao na prozoru, odmah se začu spolja glas:

–          Vidi staroga. Pa zar i ti bio u šumi, majku ti tvoju!

Stojanović nije dospio ni da zamoli vode a već je dobio svoje. On se nije

brijao petnaest dana, pa je zaista i izgledao stariji nego što jeste. Drugovi ga ćutke povukoše za kaput da sjedne. Bilo je i vrijeme, jer već poče udarati kamenje po vagonu.

Sa suprotne strane vagona ču se ljutit glas: »Zatvarajte prozor! Ko vam je odobrio da ga otvorite?« Mi se pritajili, ali se naređenje uporno ponavljalo te neko od nas ustade i podiže kapak na prozoru. Srećom, nismo dugo čekali,  i voz krenu.

Vrućina sve jača, potreba za vodom sve veća. Vode nema, pa nema. Posmatram drugove koji su jeli, kako iz nerovoza sve više zahvata. Ne mogu nikako da se smire, a oni drugi se odmah bune čim se oni malo pomaknu. Strašna žeđ. Mi ponovo otvaramo prozore, bar da dobijem malo svježeg vazduha kad nema vode. Stanica se za stanicom niže i oko četiri časa popodne stižemo u Karlovac. Ne smijemo na prozor, a želja za vodom sve jača. U tom se začu glas pod prozorom:

— Parla italijano? – Mi ćutimo.

– Ver špriht dojč? – ponovi se glas.

Mi proturismo Jucu Čolakovića na prozor. Pod nadzorom je stajao jedan italijanski oficir, koji se interesovao za transport. Joco mu je rekao da nas u vagonu ima osamdeset, da cijeli dan nismo dobili vode i da smo strahovito žedni. Obećao nam je da ćemo dobiti vode. Nije prošlo mnogo vremena, kad neko pod prozorom zatraži suđe za vodu. Mi dadosmo tri flaše od pića i zaista nam ih brzo doniješe pune hladne vode. Samo šta je to na osamdeset ljudi. Kap u more. Odmah dadosmo još dvije flaše i, kud će nesreća, kad nam ih donesoše, jednu ispusti pokojni Pero Kontić i ona se razbi. Psovki je bilo na pretek. Spolja nam glas obeća da ćemo stići skoro na mjesto i da će biti vode koliko hoćemo.

U žudnji za vodom mi, i ne zapazimo ono »na mjesto«. Kakvo mjesto kad je do naše žuše tako daleko. Dakle, o kući ni govora!

Uskoro voz krenu. Ne sjećam se koliko je moglo biti časova, kad prispjesmo na stanicu Jaska-Jastrebarsko. Bilo je još vidno. Otvoriše vagone. Počeše nam po nekoliko puštati napolje. Doniješe vode, a neki dovitljivi mještani ponudiše nam na prodaju jabuka. Jabuke su bile zaista vrlo dobre. Stražu oko vagona pojačaše mjeste ustaše, većinom srednjoškolci.

– Pa mi od podne sahranjujemo mrtve, – odgovori on.

– Kakve mrtve?

– Pa one što su umrli od vrućine i žeđi. Ima ih trideset, – reče Milan. Mi ućutasmo.

– Sad ćemo krenuti. Idemo u Jasenovac, to je između Siska i Broda, – ponovo reče Milan.

Nije prošlo desetak časaka, mi se poljuljasmo od udaraca vagona o vagon i voz krenu. Putovali smo cijelu noć. U svanuće prošli smo kroz Sisak. Kiša je počela da pada. Ujutru smo stigli na stanicu Jasenovac.

Kiša je neprestano padala. Počeše nas vozati sad naprijed, sad nazad, dok nas ne prebaciše, voljda na krajnji kolosjek. Dva tri jača potresa, a onda mir. Provirismo kroz prozor. Pred nama stanica a pred njom, valjda zbog kiše nema nikoga.

Na suprotnoj strani livade s vrbovim grmljem, a malo dulje, vidi se šuma. Kiša neprestano pada. Opet se osjeća potreba za vodom. Hvatamo kišnicu. Inženjer Simo Đurković tumači nam sastojke kišnice. Naiđe jedan željezničar. Zamolismo ga da nam donese vode. Poslušao nas je i za čas donese puno suđe. Drugi put ne htjede otići, izgovaraju se: » Ne smijem više, ljudi!« Na stanici tišina. Čuje se poneki signal. Mi svaki za sebe razmišljamo: a šta sad?

Najednom tišinu razbistri ulazak voza koji putuje od Zagreba prema Beogradu. Milan htjede da se provuče kroz prozor, alu mu ne dadoše. Lokomotiva pisnu i voz otklopara. Većina nas je uzdahnula. Našim vagonima niko ne prilazi, a mi se zabavili svaki sobom. Moglo je proći čitav čas, kad začusmo neke glasnove koji se sve više približavahu našim vagonima.

–          Ne otvaraj!- ču se nečija naredba. Odmah zatim čuo se udarac nekog

predmeta po vagonu i pitanja:

–          Jeste li živi? Hoćete li veliku Jugoslaviju? Gdje vam je kralj? Hoćete li u

Moskvu?

Mi se u vagonu još više ućutasmo jer nam ti povici ne obećavahu ništa dobro.

Oko vagona sve veća vika. Odjednom se otvoriše vrata na našem vagonu i u vagon uskoči mlad ustaša. Pogleda nas i upita:

–          Šta ste?

–          Srbi! – odgovorismo. Milan reče da je Hrvat.

–          Vraga si ti Hrvat, kad su te uhapsili zajedno sa Srbima, – odgovori ustaša.

Mi ćutimo.

–          Imate li novaca, satova i naliv pera?- ponovo upita ustaša.

Odgovorismo da smo to sve predali u Jaski –Jastrebarskom za ishranu

transporta.

–          Dobro, – reče i iskoči iz vagona zatvorivši za sobom vrata. Pogledasmo se.

Možda je bilo prošlo pola časa, a možda i čitav čas, kad se ponovo otvoriše vrata i neki nam glas naredi da izađemo napolje.

Kiša je u međuvremenu prestala. Mi počesmo iskakati iz vagona na mokru zemlju. Odmah nas opkoliše ustaše, sve mladi ljudi. Počeše pitati za satove, novac i naliv pera. Odgovorili smo im kao i onome u vagonu- da smo sve predali jučer za hranu.

Postrojiše nas, četiri po četiri, i krenusmo ispred stranice. Prešavši raskvašen stanični prilaz udarismo desno cestom. Prolazeći kroz selo, vidjeli smo da skoro na svakim vrtima stajahu žene, mahom starice, Neke su i plakale. Obijesne ustaše pitale su ih:

–          Jel ti ih žao strina? Ako ti je žao, hajde i ti sa njima.

Kad smo izišli iz sela spopade me jedan ustaša da mu dam prsten-burmu. Ja

mu pokazah da je burma urasla u meso te da je ne mogu u putu skinuti. Ali da ću gledati., čim dođem u logor, da je na svaki način skinem, i da mu je dam. On je jednako kidisao: »Skini, pa skini!« Na koncu ga upitah: »Kako ću skinuti, kad u jednoj ruci nosim kofer«. On naredi Ljubi Jovanoviću da mi ponese kofer, dok ja ne skinem prsten. Ljubo prihvati kofer, a ja udri pljuj i svlači prsten. Na jedvite jade sam ga skinuo. Kad sam mu ga dao upita: »A je li zlatan?« Potvrdio sam. I kod Dušana Vajića spazio je burmu, pa mu je oduze. Sreća je što se burma u Dušana lako skidala, te se nije patio kao ja. Dok sam skidao burmu, palo mi je napamet da su nekima, zbog toga što nisu mogli da skinu prsten, otsjekli prst.

Ustaše narediše oštar tempo hoda, koji zamalo prijeđe u kas. Kasali smo tako po kaljavoj cesti dva do tri kilometra, pa skrenuli na šumski put, pun bara nastalih od kiše koja je padala prošle noći. Poče preskakivanje bara i raštrkivanje ljudstva. Ustaše se valjda pobojaše da koji ne pobjegne pa narediše da moramo ići četiri po četiri u redu, bez obzira na bare. Tako smo i nastavili. Mnogi je ostao u tom maršu bez sandale ili cipele.

Bilješka o piscu

DRAGO H. ČOLAKOVIĆ rođen je 1898. godine u staroj trgovačkoj porodici u Bijeljini. U rodnom gradu završio je osnovnu školu, a u Mostaru dva razreda gimnazije. Kasnije je izučio trgovački zanat. Između dva rata radio je kao trgovac, ekonom bolnice i kao sekretar Udruženja trgovaca u Bijeljini.

Već 1. srpnja 1941. godine ustaše su ga uhapsile i internirale u Gospiću, a zatim je otjeran u zloglasni logor Jasenovac. U Jasenovcu je proveo osam mjeseci, a kasnije je protjeran u Srbiju. Specijalna policija ga ponovo hapsi 18. rujna 1943. godine. Slijede teški dani istražnog zatvora u Beogradu i Šapcu, a zatim logorske ćelije na Banjici, gdje je ostao sve do 2. veljače 1944. godine.

Poslije oslobođenja zemlje Drago H. Čolaković živi u rodnoj Bijeljini.

DRAGO H. ČOLAKOVIĆ: JASENOVAC – PDF

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top