NDH Архиве - Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Споменици снимљени осамдесетих година прошлог вјека.

Бубањска крвава моба, љето 1941. године

10. јул 2026.

Трећи јули 1941. освануо је као и прва два, лијеп, сунчан и веома погодан за пољске радове. То мало мушкараца, жена и дјеце што је било око кућа будно је мотрило и радило. Радила је и моба копача кукуруза код Саве Медића у Жегару, група од 12 дјевојака и момака. Код Васе Петровића група, од 10 копача и Милоша Медића, моба од 9 дјевојака и момака. У јутарњим сатима по Бубњу су крстариле усташке извиднице. Биле су то усташе из сусједних мјеста. Циљ им је био да збуне народ. Код Јоце Медића Стојина дошао је Суљо Пеливановић, син Рамин, одјевен у цивилну одјећу. Усташку одјећу носио је у торби. Суљо

Гордана Достанић: А сада ја теби о Врепцу

9. јул 2026.

Ко ли ће, после мене, сем Лике, памтити Вребац? Онај из мамине давне, сетне приче у којој још једино постоји. Увек си ми причала о Лици, Врепцу, свом детињству, зорама које су пуне росе кад кренеш за овцама, вечерима уз ватру на огњишту. Све си памтила: људе, њихове надимке, шаљиве стихове, догађаје… Волела си сваки тај прошли дан, ма шта да је носио. А носио је лепоту детињства, личке свеже ноћи и распеване птице, носио је ледене зиме, и страхоте рата, скривање у планини, шуми, носио је и непребољену погибију брата негде далеко од Врепца… После сам се и ја сећала тих твојих сећања и неких мојих које сам пабирчила

Под оним плаветнилом

8. јул 2026.

Јован мој уснио је под плаветнилом Динаре. Уснио без успаванке и тихе речи материне којом се миран сан дозива. Коју му је последњу реч матер изговорила да му буде испраћајна и да на њој уплови у свој дубоки сан? Мој Јован! Мој стриц Јован. Мој ћић од четири дана. Пише: Цвијета Радић Да. Био је четири дана стар кад је убијен матери у наручју. Мора да јој је био у наручју. Несретна Аница, кога је од своје деце тог часа грлила? Њих троје, а две руке. Две руке, а једно срце материно које се не може поцепати на троје. Свакоме цело припада и свакоме се цело даје. Тако је Бог

Милан Јокић: Крваво љето 1941. године у Калатима

7. јул 2026.

Нисмо заборавили страдање наших најмилих крвавог љета 1941. године у српском селу Калатима, код Кулен Вакуфа, срез Бихаћ. Ја сам потомак, једне од многих страдалих и скоро затраних породица од стране усташа 1941., из села Калати. Из моје породице претекла су само 4. члана. Све остало су усташе побиле, Српско уво није остало у Јокића Гају. Убише ђедовог оца а мог прамђеда Јокић Милу, код наше локве, код старе куће. Убише, ђедовог брата Јокић Драгана, у кући Медић Дане, са његовом фамилијом. Убише ђедову жену Мику Јокић, рођ. Пилиповић и њихово троје дјеце, исто у Кући Медић Дане. Убише ђедовог брата Ђуре жену Јокић Деву рођ. Пилиповић и њено троје

Едмонд Парис: Геноцид у сателитској Хрватској 1941-1945

7. јул 2026.

ДРУГА КЊИГА У КОМПЛЕТУ ЕДМОНДА ПАРИСА! ПРВА КЊИГА ОБЈАВЉЕНА ЈЕ ПРЕ 14 ГОДИНА, ТАЈНА ИСТОРИЈА ЈЕЗУИТА, А НАРЕДНА ЋЕ БИТИ ОБЈАВЉЕНА ОВЕ ГОДИНЕ, КРАЈЕМ ЛЕТА – ВАТИКАН ПРОТИВ ЕВРОПЕ! Највећи геноцид током Другог светског рата, пропорционално броју становника једне нације, није се догодио у нацистичкој Немачкој, већ у марионетској држави Хрватској, коју су створили нацисти. Тамо је, у годинама 1941-1945, око 750.000 Срба, 60.000 Јевреја и 26.000 Рома, мушкараца, жена и деце, страдало у гигантском геноциду. То су бројке које користи већина страних аутора, посебно Немци, који су били у најбољем положају да то знају. Херман Нојбахер, можда најважнији од Хитлерових изасланика за решавање проблема на Балкану, извештава да, иако

ГОЛГОТУ ЈАСЕНОВЦА И КОЗАРЕ ЗАУВЕК ОТРГАО ОД ЗАБОРАВА: Архијерејска грамата историчару Антуну Милетићу за допринос изучавању страдања у НДХ

7. јул 2026.

Одлуком Митрополита зворничко-тузланског Фотија истакнутом југословенском и српском историчару, пуковнику у пензији, магистру Антуну Милетићу, додељена је Архијерејска грамата. Ово највише епархијско признање, израз је дубоке захвалности Свете Цркве за Милетићев вишедеценијски прегалачки рад, неуморно архивско истраживање геноцида над српским народом, те немерљив допринос изградњи културе сећања на свете мученике Јасеновца и Козаре. С обзиром на то да је пуковник Милетић ушао у 96. годину, грамата му је уручена у његовом стану у Београду, где су признање у име митрополита Фотија свечано уручили званични представници Митрополије зворничко-тузланске, Дражен Ракић и Ненад Новић. Овом свечаном и емотивном догађају, поред чланова породице Милетић, присуствовали су и људи који су покренули ову племениту

ЗЛОЧИНИ ХРВАТСКИХ УСТАША НАД СРБИМА ДОЊЕ СУВАЈЕ – КРВАВО ПРОЉЕЋЕ ДОЊЕГ ЛАПЦА, 1941.

6. јул 2026.

Убијање Срба на подручју Доњег Лапца вршено је из дана у дан у прољеће 1941. године. Било је то систематско убијање Срба и бацање у јаму на Куку или у јаму Јасеновача крај Боричевца. Пише: Томо Радусин БАЦАЊЕ СРБА У ЈАМУ НА КУКУ ЈУНА 1941. Укупно је у мају и јуну 1941. у јаму на Куку бачено 52 жртва (сви Срби) БАЦАЊЕ И УБИЈАЊЕ СРБА ИЗ НЕБЉУСА У БОРИЧЕВЦУ У ПРОЉЕЋЕ 1941. датум број Срба датум број Срба 14. maja 1941. 1 20.6.1941. 7 јуна 1941. 42 1941. 6 До краја јуна 1941. године у Боричевцу је убијено 56 Срба из села Небљуси.. Међу убијеним је 24 дјеце, а

Злочин над Србима из Метковића уочи Видовдана 1941.

6. јул 2026.

Убијено је 14 Срба, међу којима по један католик и муслиман. Из Метковића су су убијени правослани свештеник Василије Ковачина (1912), трговац Бошко Поповац (1883) и син му Ристо (1912). УЗ СЦЕНУ ЗЛОЧИНА У АУТОБУСУ КОД СЛАНОГ НАД СРБИМА ИЗ МЕТКОВИЋА И ДУБРОВНИКА (СКОРО СВИ ПОРЕКЛОМ ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ) 27. ЈУНА 1941. ГОДИНЕ. МЕЂУ ЖРТВАМА НИЈЕ БИЛО ЈЕВРЕЈА КАКО ЈЕ У ФИЛМУ “ОКУПАЦИЈА У 26 СЛИКА” ПРИКАЗАНО Остале жртве су Иличковић Марко, Косовић Ристо, Милан Лечић, Марић Лазо, Медан Јово, Младеновић Ранко, Правица Јово, Вучић Милан, Батинић Божо и Хајдархоџић Мурат. Други син Бошка Поповца (Марко) успео је да побегне. Вратио се у Метковић где му је била Хрватица и са

Цвијета Радић: ЈУЛИ

6. јул 2026.

Још један јули у Ливањском пољу окупан памћењем и огрејан топлином пламена свеће. Још један јули огрејан Сунцем и милован плавим небом Ливањског поља. Још један јули са топлим зраком и песмом зрикаваца. Ни један јули без сећања! Није то сећање на зрело жито, ни траву у откосу и пласту, ни шум зеленог листа кукуруза… Није то сећање на песму косаца, на звук клепања косе и девојачки кикот под хладом букве док простире на белој марами ручак… Није то сећање на ледену воду у букари, ни на летњу ноћ кад спаваш на сену да ти тело отпочине под хладом месечине… То је оно тешко, тужно сећање рањеног сина и унука

На Велебиту обиљежен Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2026. (ФОТО – ВИДЕО)

5. јул 2026.

Код Шаранове јаме на Велебиту, у Смиљану и Медку обиљежено 85 година од почетка Покоља, злочина геноцида у комплексу логора Госпић–Јадовно–Паг. Над Шарановом јамом на Велебиту, у суботу 20. јуна 2026. служен је помен за 38.000 убијених Срба у комплексу логора смрти Госпић–Јадовно–Паг у НДХ, поводом 85 година од почетка Покоља. Обиљежавању су присуствовали представници удружења, историчари, потомци жртава, изасланица српског члана Предсједништва БиХ Маја Гачић, поштоваоци културе сјећања и памћења, који су одали почаст страдалима и указали на значај његовања истине о једном од највећих стратишта српског народа у Другом свјетском рату. Учесници овог сабрања које се одржава већ седаманест година, окупили су се прво у Смиљану у цркви

Ђурђица Драгаш: ЗАВЕТ

3. јул 2026.

Можеш ме газити, нићи ћу опет као трава у пролеће, као цвет после кише. Име ми газиш,крст скрнавиш.Децу ми преклану коровом коровиш. Несоју, јаде… Кућу ми раскриваш,ливаду трњем зацрниш.У јами моје поново затиреш.Са камена име ми бришеш. Несоју, јаде… И божуре ми чизмом газиш.По пољу крваве трагове остављаш.Песму ми браниш,молитву поганиш. Несоју, јаде… Болим те жива,с песмом на уснама.Болим те жива,с миром у срцу,са свећом у рукама. Жари ти очи погане моја хаљина бела.Горе ти дланови крви жељни.Прогони те светло из јаме,мирис земље коју си чемером напојио. Несоју, јаде…. Можеш ме газити,нићи ћу опет.Као трава у пролеће,као цвет после кише.Можеш ми кућу рушити,градићу је опет.Гнездо ћу свити међ’ облацима,у крошњама,са

Немања Девић: Беседа уз Шаранову јаму

2. јул 2026.

Поводом обележавања Дана сећања на Јадовно 1941 – 2026. окупљеним ходочасницима уз Шаранову јаму на Велебиту, беседио је историчар др Немања Девић научни сарадник на Институту за савремену историју у Београду. Часни оци, драга браћо и сестре, Опростите мени недостојноме, што узимам реч на овом светом месту. Свето место, то за нас овде окупљене није тек фраза, која се изговара у пригодном тренутку. Нити је за нас 85-годишњица страдања ни по чему значајнија, од 83-годишњице или 86-годишњице. Овде је време за нас одавно стало. Овде престају да важе овоземаљска мерила, и немогуће је на свет гледати са својих пет чула. Кад бисмо могли да видимо само делић ондашњег покоља, из

Исак Асиел: Крст страдални на раскршћу неба и земље су поставили живи, да се не заборави

2. јул 2026.

Поводом судског спора везаног за постављање Часног крста над гробницом 6.500 Срба на гробљу у Земуну, Врховни рабин Јеврејске заједнице у Србији Исак Асиел послао је писмо Момчилу Мирићу, председнику удружења Јадовно 1941. Београд чији садржај преносимо у целости. Поштовани г. Мирић, Жао ми је што су се догађаји око постављања православног крста на делу јеврејског гробља у Земуну нанизали у тако немилом смеру и довели до судског спора. Након што су нацисти побили јеврејске заточенике и затворили Јеврејски логор (децембар 1941 – мај 1942), у новоформираном Прихватном логору Земун (мај 1942 – 1944), почињен је злочин, немерљив и непојмљив, над Србима и припадницима других народа на Старом сајмишту. Тела тих невиних

Лордан Зафрановић о свом новом филму: Истина о Јасеновцу мора да се каже – неки је неће прихватити!

2. јул 2026.

Бивши немачки канцелар Вили Брант направио је велики, светски гест када је клекнуо у Аушвицу и затражио опроштај. Једино тако нешто има снагу. Док неко не клекне у Јасеновцу, на оном страшном месту где је убијено толико невиних људи, Јасеновац неће добити свој епилог. И даље ће бити место оптужби, мржње и подела, каже редитељ Лордан Зафрановић. Прослављени редитељ се од ране младости бави темом зла – како оно настаје, како се развија и како се остварује, посебно оног зла које су починили Хрвати – усташе, људи поникли из његовог народа. Зафрановић својим делима опомиње: будимо људи, суочимо се прво са сопственим гресима и учинимо све што је до нас

Суваја, мјесто злочина које не смијемо заборавити

1. јул 2026.

Усташки покољ, 01. jула 1941. над становништвом села Доња Суваjа, смjештеном између Срба и Доњег Лапца, представља наjмасовниjи усташки злочин над становништвом котара Доњи Лапац приjе устанка српског народа у борби за опстанак.[1] О размjерама овог злочина, али и злочина уско везаних за оваj догађаj, тj. покоља у мjестима Лички Осредци и Бубањ, говоре и подаци о укупном броjу жртава. Према подацима историчара др Ђуре Затезала (1931-2017.) из Карловца, усташе су тог дана “убиле и ножем усмртиле 243 српска цивила од коjих 118 дjеце, 75 жена и 50 мушкараца”[2] По неким другим изворима, тj. поименичним списковима жртава, у поменутим селима Суваjа, Осредци и Бубањ, у прва три дана мjесеца jула,