Zlatibor – iz drugog ugla

Datum objave: četvrtak, 10 septembra, 2020
Veličina slova: A- A+

Dok na vrhu šetališta i dalje stoji komunistički spomenik, jama u koju su komunisti bacali svoje žrtve ni do danas nije obeležena. Štaviše, komunisti poput Milana Radanovića osporavaju otkriće ove jame, minimizirajući, istovremeno, sve srpske žrtve, počev od Jasenovca.

Zlatibor: FOTO: Pogledi.rs

Piše: Aleksandar Milutinović

Šta ljudi na Zlatiboru traže? Mislim ono da budu “kući sam i nisam kod kuće”. Prosečan turista ide  danju s društvom u šetnju oko hotela i centra, eventualno na Ribničko jezero na kupanje i roštilj. I to je lepo. Noću se ide u Vendom ko je mlaći, u kafane ko je stariji. Jaka hrana, glasna muzika sve se  vrti oko centra “grada”. To je aktivni odmor. Jer samo najaktivniji tu mogu sresti nekog sebi poznatog i sličnog. To je brdovita Budva, mlađi brat Kopaonika, planina za neplaninare. Svež vazduh, A2 nivo u pešačenju a sada je buka  do 23 uveče. Ko voli nek izvoli. Znate šta Vas čeka.

Autoputem do Preljine pa nadalje ka Užicu mogu  čak i  fensi dame u skupim automobilima da dovezu  kola sa dignutom ručnom . Kad dođu, šetaju se maksimalno do hotela Tornik, Palisad i do partizanskog spomenika, ili od ručkova do večera i od mesa do dezerta. Ili su večno u salati s velikim naočarima za sunce. Ima tu žena što se puće i mršte, sa puno ugradnje, ima momaka što se isto tako mršte. Ne može se reći, ima i običnog, finog sveta ali za njega nema mesta u uvodu.

Pošto sam rodom iz planinskih krajeva, odlazak kući mi je odlazak u planinu te mi ovo prvi put da sam mogao da upoznam Zlatibor, zahvaljujući pre svega gripu ali i mojoj firmi koja nas tamo šalje. Kad sam se raspitivao kuda da šetam, kažu mi da ima tu neki spomenik. Dooobro, ček da se snađem de mi je levo od Lajkovca, nov sam u kraju…

Drugog dana shvatam da nisam daleko. Vidim idu ljudi u tom pravcu. Lepa tura za pešačenje, blaga uzbrdica. Ne znaju mase ni šta obilaze ali spomenik ima idealno mesto, gleda na Čigotu, nema ko ga nije hodočastio. Neko se očešao i da upamti neku priču o tzv Užičkoj republici o herojima sa živopisnim nadimcima Otrov i Sirogojno ali ni o čem drugom.

Dobro, pa došli smo na vazduh, na komplet lepinju, da smo fol na planini a u stvari u gradu. Ima li šta drugo još? Došli smo bre da se opustimo, dosta nam je više i korone i porodica po ceo dan… Kući sam i nisam kod kuće.

A ja šta sam ja tražio po Zlatiboru i da li je politički korektno da kažem da nisam baš sve našao tj da nisam dobio šta sam tražio. Ili da centralla može jednom da pogreši ali ne više od toga.

Evo idemo eliminacijom šta sam sve tražio i našao. Dakle, manastir Uvac i reka Uvac, naćeni. Prijateljstvo sa čika Miloradom Petrovićem, Srbinom iz okoline Gnjilana koji živi kraj manastira po blagoslovu sveštenika, neplanirano a uspostavljeno. On struje nema, nekad po mesec-dva čoveka da porazgovara ali mir svoj ima, duša mu je široka ko Kosovo. Ručasmo pečurke i slaninu, a baš je kaže mislio da je previše nabrao tog dana. Kafa mu nije kipela ali gosta je dobio. Živ bio u zdravlju se sreli! Lepo je ali nije lako tu živeti.

Idemo dalje, moje tačke od interesa… Reka Rzav, uz malo lutanja i bespotrebnog oslanjanja na navigaciju u odnosu na meštane, nađena. Đetinja, nađena. Kanalizacija u istoj, netražena al nađena.  Pastrmke potočne i na Rzavu i na Đetinji, ulovljene i vraćene u vodu, znači nađene. Vidikovac sa Čigote i krug od 20 km, obavljeno. Ribničko jezero, gusle u sutonu, “Ognjen u Foči”, oterao turbo muziku, cilj ostvaren.

Dobro, i ja sam doručkovao komplet lepinje skoro svako jutro, majka mu stara, pa i ja sam neki turista, imam pravo na holesterol.

Sve u svemu bilo mi je baš lepo obilaziti ovu planinu za koju, iz mog ugla, mogu reći sve najbolje osim preurbanizovanog centra, ali to je stara priča.

Da Vam kažem šta sam još tražio i to istrajnije od bilo čeg, ali nisam našao. Tražio sam jamu na tromeđi sela Mušvete, Mačkat i Kriva Reka, poznatu ko jama Bezdan ili jama Cerova. O njoj sam čuo pre par godina iz medija.  Budući i dalje marginalizovana tema, ispričaću svoju priču u nadi da će se stvari pokrenuti sa mrtve tačke. Krenimo kroz istoriju do današnjih dana… Ko je sklon mučnini nek napusti “vozilo” il nek uzme lek. Takve obodriću rečima našeg genija iz Smiljana: “Čovek je rođen da radi, da trpi i da se bori , ko tako ne čini , mora propasti.“. Idemo u godinu po Srbe i Srbiju kobniju možda i od 1918. Još ste tu? Drago mi je, priča to zaslužuje.

Poznat je način dolaska komunista na vlast u Srbiju 1945. (uz pomoć Crvene armije, izdajom Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini od strane Saveznika, bespotrebnim Sremskim frontom, od komunista navođenim bombardovanjem Srbije, opet od strane saveznika itd). Pobijena je ili proterana srbska inteligencija, trgovci, zanatlije, sveštenici, dobri domaćini. Javnim prostorom se barata ciframa od 50-100 hiljada (link) ali zbog sklonosti komunista da pale ili kriju arhive, zatiru tragove, tačan broj će biti teško utvrđen. U teroru je  uspostavljen i održavan nasilni poredak, glasanja na tzv ćoravim kutijama na izborima, oduzimanje imovine i građanskih prava na prekim sudovima, ubijanja imućnijih i obrazovanijih često bez ikakvih pisanih tragova. Kasnije je nastupio Goli otok, robijanja za vic o Titu, gušenje svake nacionalne priče u Srbiji a pospešivanje istih u drugim narodima i narodnostima, pumpanje priče o velikosrpskoj hegemoniji dok je u stvarnosti od Srba i Srbije velika bila samo patnja, bolna, duga i neutešna. Onda Maspok, ustav iz 1974., robijanje prof.dr Mihajla Đurića zbog naglas izrečene sumnje u dobre namere ovog ustava. Kadriranje najposlušnijih i najgorih u Srbiji na svim važnim pozicijama.

Ima ljudi koji tvrde da se živelo dobro. To često pričaju oni rođeni debelo posle raspada SFRJ. To tvrde i neki koji su preživeli, preživeli i ćutali da bi životarili…Ili oni koji su bili privilegovani. Išlo se za farmerke u Trst, u Poljsku na iživljavanje, kao dokaz moći a u stvari gluposti, površnosti i bahatosti… Sedi jedan.Kasnije se platilo. Prećimo na poentu.

Jama Cerova, selo Mušvete, opština Čajetina, pronađena je od strane Dimitrija Mirka Ćelića (link), vajara, freskopisca i speleologa, iznenada preminulog multitalentovanog mladog čoveka, pokoj mu duši. Radeći ikonostas za neku crkvu u Zlatiborskom kraju, od nekog meštanina čuo je priču o jami Cerova u kojoj je po priči meštana završio nemali broj četnika. Rešio je da se sa svojim drugovima speleolozima spusti u jamu. Šta je video regularno je nadležne obavestio. Priča ide da su to bili vojnici JKVuO na povratku iz Bosne te da su tu “na časnu reč” namamljeni na predaju i da im se ništa neće desiti. Ipak, svi su iz kafane u Čajetini gde su bili zatočeni u grupama odvođeni i pobijeni. Pominje se tu i priča o navodnim Dražinim naočarima ali to je manje važno.

Evo citata iz novina šta kaže starina Obren Đekić, čiji je otac viđao iste ljude gde odvode taoce na gubilište i kako je prošao po prijavi istih kod lokalnih Udbaša. Biće jasnije kako strah može da sačuva i najmračnije tajne za dugo godina.

“Sretenović dođe čezom u pratnji Dž. R i U. D. iz Branežaca. Otac udbaše povede do jame. Upita Sretenović: „Ko je ovo uradio?“ Otac mu reče imena. Bi samo da ocu uzeše frontovsku kartu, invalidninu stečenu na Mačkovom kamenu. I građanska prava. Mi, iz blagostanja stečenog kada smo pre rata našu zemlju prodali za novi put, padosmo u siromaštvo. Sa jamom ništa ne uradiše, napraviše se ludi – nastavlja priču starac. – Ostasmo mi sami, sa svojom istinom. Da na Zadušnice sveće palimo nad jamom. Ko bi o stravi govorio, odmah bi ga proglasili ludim ili mu mesta među ljudima više nije bilo.” (link)

Već u početku po otkrivanju, rečeno je da je nađeno 10-20 skeleta po proceni gdina Ćelića i speleologa ali da su potrebna dodatna istraživanja i u toj pećini kao i rad na pronalsku druge jer ono malo informacija što je preostalo ukazuje na mogućnost da ista postoji. Pojavljivala se u tekstovima iz tog vremena pa i sličnim ponavljanim u narednim godinama da je broj daleko veći negde od 200 do 300. Gde je istina? Imam osećaj da je sa smrću pronalazača jame ista vraćena u svoje pređašnje tajnovito stanje a istina namerno razvodnjena nekritičinostima svih strana. Pokazaće vreme…

Gospodin Milan Stamatović, predsednik opštine  Čajetina takođe se lično spuštao u jamu, najavljivao obeležavanje ove jame, monumentalniji spomenik, dalja istraživanja (link). Održan je i parastos u jami.  Da li je to i dalje na snazi agenda po kojoj žrtve mogu biti samo komunističke i jugoslovenske a nikako srbske,  dok zločini mogu biti svačiji(a najčešće dražinovaca) ali nikako komunistički? Ili je samo lokalna samouprava na to zaboravila usled svakodnevice, političkih aktivnosti, tek kada sam ja nedavno krenuo put Mušveta da jamu posetim i upalim sveću nije bilo lako pronaći je. Čak i u samom selu ljudi gotovo da ne znaju (ili se i danas boje da o tom govore) za istu, tek svaki treći se podseti: “A jes, to ono gore, a ima nešto, al ne možeš ti to naći”. Tako da zaista evo od 2017. do sada niti jedna tabla niti bilo kakvo obaveštenje, to iz prve ruke mogu reći. Ja sam lično poslao pitanja o tome preko sajta opštine Čajetina a za predsednika i odgovor nikakv nisam dobio. Upoznao sam par ljubaznih seljana iz Mušveta i svi su bili saglasni da to sam ne mogu naći, a čak ni oni nisu znali gde je nego onako znaju koje je brdo otprilike, te sam odustao do neke nove prilike u nadam se obeleženoj i jami i prilazu i otkrivenoj istini. Žrtve to zaslužuju.

A da sve ne ide glatko u nas i da možda i ne čudi stopiranje priče svedoči i tekst jako ponižavajućeg naslova (link), preuzet u jeku priče o jami od lista “Danas”. Tekst je zaista pretenciozan i ostrašćen u šta se možete sami i uveriti, a pisao je meni dotad nepoznati, izvesni Milan Radanović istoričar kog su u jednom tekstu (LINK) opisali kao nekog ko je roćen u Gradiški a deluje u Beogradu. Ja kao neistoričar ali čovek s logikom i zdravim razumom, iz njegovog opusa dostupnog svima, mogu reći da je to baš pravi glagol DELUJE (ne ono značenje da nalikuje nego dejstvovanje). Najbolji opis dejstva na nešto je oružje koje dejstvuje tj deluje po neprijatelju.

Početak teksta odlikuje se rečima kao što su “navodno” kada se opisuje moguć broj ili  “mit o navodno prikrivenoj grobnici” iako sve ukazuje na prikrivanje. Sve se unapred sugeriše da može biti bilo šta ma i marsovci ali zasigurno ne postoji šansa da to budu pobijeni četnici. Dakako, za gdina Radanovića 10, 20 malo je, i o tome ne brine više, za njega je najvažnije da oblati dotičnog Stamatovića i da kuka nad tužnom sudbinom komunističkog nasleđa i njegove navodne ugroženosti iako u Srbiji, Bosni, Crnoj Gori nema sela gde nije bar neki komunistički zapušteni spomenik dok uslovno konkurentskih gotovo i nema, a kojih i ima , jako mu smetaju. Jer i po Bulajićevim filmovima, koji su reprizirani do besomučnosti, četnik je mastan, nedisciplinovan, sklon nasilju i nožu i nosi bradu (iako kad bi videli četničke slike iz tog vremena i brojali videli biste da bar 80%  nema bradu). Gospodin Radanović, saradnik i Antife u Hrvatskoj, ne propušta da pomene da u Beogradu niko ozbiljan (a on zna da deli ljude  po pridevima odnosno da unapred svako ko tvrdi drugačije bude “neozbiljan”)  za Jasenovac ne govori o stratištu 700 000 Srba, Jevreja i Roma. Niko sem nekoliko međunarodnih komisija posle rata koje su na tom radile, niko sem nemački dokumenti toga doba, niko sem značajan udeo javnosti i nemali broj poznavalaca itd. Poziva se na izvore tog vremena odnosno da po istima tu nisu prolazili četnici. Znamo da su izvori iz komunizma posebno o takvim stvarima “dostupni i pouzdani” koliko kod Kim Džong Una, sada može da se vidi sve što on ne želi da predstavi javnosti.

Dodajmo da niti jedna priča niti glasina ne terenu(u nedostatku izvora) ne ukazuju na partizansku grobnicu, a dodatno podgreva mogućnost da se ovde radi o pripadnicima Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini, ili bar nepartizanima, to da je komunizam zvanično bio na vlasti u nas od 1945. do 1990. (a nezvanično i do danas) te da isti ne bi propustili da udare tablu o stradanju drugova od mrskog neprijatelja da iole ima šanse da su nesrećni ljudi pripadali komunističkom pokretu. Ili je to bila tajna koja je trebalo to i da ostane. Možda je “samo” to u pitanju…

Koliko sam na internetu uspeo da vidim, gospodin Radanović radi pri Arhivu Srba U Zagrebu, u Srpskom narodnom vijeću, pri ustanovi koja treba da da privid multietničnosti i tolerancije novohrvatskog društva, dok se lutke njihovog lidera pale ili ga gađaju hranom usred Zagreba. Znam da je u Hrvatskoj suštinski uvek na snazi to da po državnom pravu tamo žive samo Hrvati i da je život Srba u ovoj atmosferi nemoguć bez nekog vida promene identiteta. O tome govori i to da su Srbi spali na ispod 3%, da su morali da nekog upute na proslavu etničkog čišćenja u Oluji ili činjenica da za srpsko nasleđe nema mesta čak i kad je na listi Uneska (link).

Takođe je izvršni urednik časopisa “Tragovi” iz Zagreba, lista čija je tematika neki vid povezivanja Srba i Hrvata iako u stvarnosti hrvatsko društvo čini sve da Srbi konačno nestanu, te je to licemerje i jedna prazna forma u nizu.

Ono što mene iznenađuje, iako se čovek bavi osporavanjem bilo kakve revizije titoističke istorije pod formom borbe za istinu, i time se očigledno kvalifikovao, je način biranja gostiju kuće poznate po pretplati i sloganu da nam je pravo da znamo sve. Gospodin ili drug Radanović je često govorio o jami Cerova u javnom prostoru ili o Kalabiću na RTS-u, gde je predstavljen samo kao istoričar (gde radi, za koga?), koji je izgleda zaposlen u drugoj državi (ako i ovde ima neko uposlenje, ja se izvinjavam, ali nisam na internetu od javno dostupnh podatak ništa pronašao). Možda je i bez srpskog državljanstva, a u odsustvu bilo kog uvaženog stručnjaka sa Beogradskog univerziteta (link) ili nekog od nezavisnih istraživača doveden da “činjenično” i bahatim odnosom prema sagovornicima “dominira” uz bukačku podršku jednog od gostiju kao i voditeljke dobrano. Zamislite da se u Izrealu pronađe jama sa sumnjom da je izvestan broj Jevreja stradao, i da na nacionalnoj frekvenciji u debati ne bude niko sa Izraelskog istorijskog fakulteta, već neko sa platnog spiska druge države, recimo Jevrej iz Nemačke sa autošovinističkim narativom i još  novinar, advokat i direktor Agencije za restituciju? Deluje nezamislivo i sumnjivo. Sve sa ciljem da rasprava bude  gadna, otužna i lišena istine. Iako su gospoda advokat i novinar bili zaista kulturniji i neostrašćeni deo ove emisije i hvala im što su dali ton normalnosti svemu tome.

Mada, s obzirom na izrazito antisrpski ili autošovinistički karakter Fakulteta za istoriju na Beogradskom univerzitetu (čast progonjenim izuzecima), možda je bolje što je gospodin Radanović bio u emisiji ili što su njega zvali kao najpozvanijeg da o jami Cerova govori.

Ono što ja kao običan građanin ove zemlje molim sve nadležne je da se ovom temom pozabave, jer kogod da su ljudi u jami i našli drugu jamu ili ne, bio taj broj ili ne, ovo zahteva rešenje i pre svega dostupnost za posete, lepa i jasna obeležja, a ne likovanje Radanovića što je po njemu to laž. Tri godine je više nego dovoljan period za bilo šta konstruktivno, sem za zaborav.

I čemu tolika ostrašćenost branioca tiotoističkog nasleđa? Zar je moguće da ni 80 godina od Drugog svetskog rata i svih činjenica neospornih, zar je problem priznati zločine srpskih komunista nad sopstvenim narodom, ili uopšte komunista, a bilo ih je mnogo. Zar je jedan spomenik toliko strašan, a agenda komunističke čistote i dalje tako živa da će se pre pristati da jama ostane i dalje tajna, sramotna ćutnja?

Doktrina da se prvo nađu imena žrtava da bi se znao tačan broj, tačni spiskovi, kao i u slučaju Jasenovca, Paga, Jastrebarskog… ne pije vodu jer je opšte poznato da ubice uništavaju svoje tragove i evidenciju o svom delovanju. A imali su vremena. Ne očekujte da ćemo naći imena bačenih u jamu niti imena ni 10-og dela Jasenovačkih mučenika.

Ali je vreme da svaki grad u Srbiji, nekoj od glavnih ulica da ime u spomen Jasenovačkih mučenika i vreme je da dobijemo dostojan spomenik sa upisanim brojem od 700 000 žrtava po procenama više poratnih komisija a ne sa brojem prepisanim iz Tuđmanove knjige “Bespuća povjesne znanosti”, gde on piše o 60-70 hiljada, dok “naš” Muzej genocida u Beogradu je na oko 120 hiljada.

Ko da je to malo iako je neistina?

Naše žrtve zaslužuju da ih se dostojno sećamo, to nema veze ni sa kim drugim. To je samo naša dužnost kao potomaka, ako želimo da činimo suštinu.

Protiv okupacije se bori prvo skidanjem duhovnih magli. Srećni nam zametci slobode.

Mnogaja ljeta. Dogodine u Prizrenu.

11.08.2020g. Beograd                                              Aleksandar Milutinović

Izvor: http://www.pogledi.rs/

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top