Кристијан и још неки

Немам ниједну лепу реч за Кристијана Голубовића, нити ме интересује његов живот. Ни с једним од таквих кафу нисам попио, у медије које сам водио (и водим) улазили су и улазе само преко црне хронике

Али, ово што се последњих дана у медијској сфери догађа око Голубовића диже ми џигерицу, што би рекао народ. Опет двоструки стандарди и лицемерје од којег пуца образ.

Дижем обе руке да сада и заувек све мале екране у Србији затворимо за људе из криминалног миљеа, осуђиване, осумњичене, проблематичне, али и за оне који су незапослени а возе кола вредна 80.000 евра, оне с вилама на Дедињу и Сењаку а нико не зна чиме се баве, или су на државним пословима на којима плата није већа од 800 евра.

Немам проблем да се сложим с оценом да јавно, преко ТВ екрана, пласирана прича Кристијана Голубовића неког још неформираног дечака може да заведе и гурне у криминал. То јесте потенцијална опасност, али... хајде да мало, за промену, будемо принципијелни.

По чему је, узмимо, за ово друштво прича Кристијана Голубовића опаснија од приче Јелене Милић, из Центра за евроатлантске студије, промотера НАТО. Она је на екрану чешће него Голубовић, има сталне колумне, блогове, шта ли већ, по утицајним медијима, учествује у јавним панелима, држи предавања и тврди да је Србију и требало бомбардовати 1999. године. То је, каже она, био једини начин да се спрече Милошевићева злодела на Косову 1998/1999. године. Оружани устанак Албанаца, наравно, не спомиње. Не објашњава ни ситуацију из 1995. године кад је Хрватска протерала 250.000 Срба, а НАТО не да није бомбардовао Загреб већ је Туђмановој војсци помагао у послу етничког чишћења Срба.

Какву последицу у мозгу истог оног незрелог и неформираног дечака могу да изазову ставови Јелене Милић? Да ли су то друштвено прихватљиви ставови? Знам, неко ће рећи да је Голубовић правоснажно осуђен, а Јелена Милић није ни оптужена. Формално је тако.

Али овде је, колико сам разумео, реч о последицама које изазивају одређени јавно изнети ставови и биографије особа које такве ставове износе. То је понукало УНС, НУНС и РРА да се огласе.

Још једна жена, Соња Бисерко, гостује по српским телевизијама чешће него Сека Алексић, а сведочила је у Хагу с циљем да докаже геноцидност државе Србије, правећи спискове потказивала српске интелектуалце, професоре, јавне личности, и нико се од душебрижника, исказаних у овој причи, није сетио да тражи забрану њених јавних наступа.

По чему су ставови Кристијана Голубовића и његова биографија опаснији за српско друштво од ставова и биографије Соње Бисерко? Можемо и овако: какав друштвени утицај на српску младеж има, на пример, филмски Рамбо, онај што је убијао најпре по Вијетнаму а касније по Авганистану, углавном Русе? Тај серијал пуштају и на РТС-у. Како је то Кристијан опаснији од Рамба? Први је стваран, рећи ће неко, а други је филмски лик. Где је разлика, у смислу утицаја на психу детета? Свакога дана на српским телевизијама емитује се најмање пет филмова (америчких) у којима људима секу руке, копају очи, ваде бубреге, пију крв... и то никоме не смета, то РРА не види као проблем, друштвено опасан утицај.

Заиста, хајде да бар повремено будемо принципијелни. Шкодити неће.

 

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Вечерње Новости