Беда савременог српског антифашизма
Кованица “фактичко стање” прилепила се за сваку београдску расправу о Косову и Метохији, чвршће него нокат за месо. Кренуло је од Соње Бисерко, размножило се у Либерално демократској партији, Чедомира Јовановића, а последњих месеци проговара и кроз уста Ивице Дачића. Ово на Косову је фактичко стање; шта ми ту можемо; стање на терену је такво; морамо да прихватимо стварност, а стварност каже да је Косово фактички независно…тако говоре из дана у дан. И све су гласнији.
Шта је заједничко свима њима? Шта их веже, са чиме се највише диче? Са антифашизмом. Сви ће вам рећи да су антифашисти. Лажу. Нико од њих није антифашиста. Они су сурогати антифашизма, негација те светле политичке а пре свега људске позиције. Они воде спрдњу са антифашизмом.
Основна одлика антифашизма је немирење са постојећим стањем. Антифашизам је настао на рушењу “фактичких стања” на терену, у стварности. Мусолини и Хитлер умрли би у миру и дубокој старости да су им противници били савремени српски антифашисти. Уживали би у “фактичком стању”.
Европа би и данас стењала под нацистима, Русије не би било, свуда би се вијориле заставе са кукастим крстовима да су поробљени народи 1941. године заузели став који ево већ годинама заузимају, рукама, ногама и зубима бране “српски антифашисти”.
А шта још одликује ову братију. Изузимајући Дачића, који им се за сада придружује само на питању Косова и Метохије, савремени српски самозвани антифашисти боре се против “српског фашизма”. Они фашизам виде у Београду, за њих је Коштуница фашиста, “Образ” и “Наше” да не спомињем, за “Двери српске” кажу да су клерофашисти.
Њима је фашиста свако ко спомене Србију у позитивном смислу, ко зарони у српску историју, подсети на неке чувене, у свету признате и поштоване Србе, догађаје, славне српске битке, вођене у оквирима великих светских слободарских и антифашистичких ратова. Ту се најеже, побледе, тресу им се губице, исколаче очи, скачу човеку на главу.
Један од јуришника те и такве “антифашистиче Србије, “друге Србије” изјавио је својевремено да се осећа веома лоше кад Србији иде добро. Не бих да га именујем, гади ми се.
Шта их још веже? Искључивост. Не подносе другачије, супротно, мишљење. Имају своје медије, своје дебатне центре, организације, удружења…али немају другачије мишљење. Ко само покуша да се супростави јал утврђеном мишљењу јал личном ауторитету неког од кључних људи те политичке секте, одмах га набију у канализацију, развлаче по форумима, медијима које контролишу, и тај је своје завршио. Последњих годину, две, свађају се око новца који више не пристижу из иностранства а оно ситно што долази (ситно у односу на раније милионске дотације) иде на две три адресе. Али, то је друго лице ове приче.
Савремени српски антифашисти ћутањем јасно показују да имају разумевања за злочинце, убице, ако такви кидишу на Србе и Србију. Кад им то кажете они одговарају: Свако треба да чисти пред својим вратима. Још један доказ да се овде не ради о антифашистима, већ глумцима, блеферима, антисрбима, што убеђенима што новчано потпомогнутима.
Антифашизам не познаје “чишћење пред својим вратима”. Прави антифашиста се бори против фашизма где год да се то зло појави. Посебно ако је ту у близини, на Косову и Метохији на пример. Ако руши надгробне споменике, пали куће припадника друге нације, малтретира и убија. Савремени српски антифашисти поклониће се до црне земље ако им споменете: Пеку Дапчевића, Вељка Ковачевића, Жикицу Јовановића, Кочу Поповића…Шта је заједничко овим људима? Сви су били тзв. шпански борци. Отишли су у другој половини тридесетих, у далеку Шпанију, остављајући породице, посао, каријере и борили се са тамошњим антифашистима против бујајућег шпанског фашизма. И гинули. Нису седели по удобним салонима, огромним становима, и пијуцкајући из кристалних чаша, као што чине данашњи српски антифашисти, објављивали оштра саопштења против фашизма.
Ко данас у Србији за себе тврди да је антифашиста, а ћути пред овим што се догађа Србима на привремено окупираном територију Косова И Метохије, тај не заслужује ништа више од презира.
Извор: ИНТЕРМАГАЗИН.РС