Председниче, џаба сте се извињавали

Пише Ратко Дмитровић

Није требало више од месец дана, па да будемо начисто какву ће политику нова влада Хрватске да води према Србији. Као и ХДЗ? Не, гору од хадезеовске. Српска политика, још од времена стварања велике државе јужних Словена –  када су Карађорђевићи наивно пригрлили ратне губитнике, Хрвате и Словенце, верујући да грле браћу, а не највеће непријатеље – носи у себи необјашњиву инфантилност најбоље осликану кроз однос према Хрватској. То је одавно кроатофилија. Упркос свему што се догодило и што се догађа.

 

СРПСКА СТРАДАЊА
Политика Србије према Хрватској није политика, то је безумље, тумарање на простору омеђеном илузијама и суровом стварношћу. Шта год да направи службени Загреб према Србима и Србији, службени Београд ће реаговати супротно здравој памети, логици, међународном праву, традицији односа међу народима и државама. То, ваљда, најбоље илуструје чувени инцидент, забележен почетком јула 1968. године у Јасеновцу, а деценијама строго чуван, када је Стево Крајачић, човек од највећег поверења Јосипа Броза, на свечаности поводом откривања Маузолеја видевши масу окупљених Срба, људима из делегације Србије рекао: „Изгледа да смо вас овде премало побили“.
Убрзо потом, после Титове интервенције, Крајачић је поднео оставку на функцију председника Сабора. Али, суштински, ништа се није променило на хрватску штету. Напротив, уследио је Маспок, национални покрет Хрвата са циљем да се Хрватска потпуно осамостали, покрет који је у својој моторици имао, а шта би друго, мржњу према Србима, уобличену у тезу о српској доминацији и српском хегемонизму. Покрет бива поражен, али само на персоналном нивоу, сменом челних људи хрватског сепаратизма (Трипало и Савка Дапчевић), а све што су маспоковци тражили 1971. године унето је у Устав СФРЈ 1974. године који је федеративну Југославију претворио у конфедерацију, а Србију у инвалида чије су развој и свака активност били условљени ставом Приштине и Новог Сада. Креатори Устава били су Хрвати и Словенци, а подржали су га српски комунисти.
Било би неозбиљно, готово сулудо, за српска страдања у Титовој Југославији окривљивати само хрватску политику. Та политика, утемељена још у 19 веку, била је препознатљива, није се мењала већ прилагођавала новим околностима и заиста треба минимум политичке и сваке друге памети да се види куда води толерисање такве политике. То није, нажалост, видео (или није хтео да види) Александар Карађорђевић; такву политику подржавали су и проводили српски комунисти, што је разумљиво ако имамо у виду програм КПЈ из 1928. године (донет на Четвртом конгресу одржаном у Дрездену), али није разумљиво због чега досадашњи и данашњи службени Београд, овај досовски, све чини да се хрватска политика о којој је реч несметано проводи. Штавише, уз прећутну или отворену помоћ Београда.

 

ОДУЗЕТА ПРАВА

Када је из Хрватске протерано око 400 хиљада Срба – претходно им је одузета уставом загарантована конститутивност – после отимања имовине тих људи која се мери милијардама евра, ниједна влада у Београду ту и такву политику није назвала правим именом. Никада. Уместо тога из Београда су долазила извињења. Џаба. Ништа се није променило у корист Срба.
На последњим парламентарним изборима у Хрватској смењени су „десничари“, а власт је преузела „левица“. То би могло да значи, према некој општој логици, промену политике Хрватске према Србији и Србима. Могло би, али не значи. Прво право тестирање нових односа на линији Хрватска-Србија имали смо ових дана. И шта смо видели? Нове људе и стару политику.
Србија је, знате већ, била домаћин управо првенства Европе у рукомету. Хрвати су у првој фази такмичења играли у Вршцу, били су смештени у најбољем хотелу, извештачи загребачких медија такмичили су се ко ће више да нахвали однос локалног српског становништва према хрватској репрезентацији и уопште гостима из Хрватске. А онда је дошла новосадска срамота са разбијањем аутомобила из Хрватске. То је свињарија која се ни са чим не може оправдати. Може се разумети и објашњавати, али оправдања нема. То што су Хрвати исто урадили Србима на такмичењу у Загребу, што им сваког лета уништавају кола дуж јадранске обале, буше гуме, разбијају стакла… није оправдање. Може да буде објашњење, али није оправдање ни то што су хрватски навијачи у Новом Саду узвикивали „Вуковар, Вуковар“ и провоцирали на друге начине.
То дивљање на колима хрватских регистарских таблица и навијање Срба у „Београдској арени“, у полуфиналној утакмици Србија-Хрватска, извукло је на површину слику политике коју ће нова левичарска Хрватска да води према Србији.
Хрватска телевизија имала је специјалну емисију, главни гост био је Антун Врдољак. Ту се ишло чак до Гарашанина. Као, Хрватима све ово није ништа ново; Србима је разбијање и паљење у крви, они би да убијају, освајају, пљачкају, стварају „велику Србију“. Они то раде – казао је Врдољак –  још од Илије Гарашанина. Чудо како је заборавио Меморандум САНУ.
Они који добро познају хрватску политику знали су да је тај наступ Антуна Врдољака –  својевремено потпредседника Хрватске, Туђмановог заменика и директора „Хрватске телевизије“ – само почетак антисрпске кампање која ће, у крајњем случају, показати генерални однос „нове Хрватске“ према Србији. И било је тако. Најгрубљи напада дошао је са адресе „Вечерњег листа“, натиражнијег и најутицајнијег дневника у Хрватској.
Текст је насловљен са „Изљеви фашизма у Србији“, а прва реченица гласи: „Фашистичка Србија опет је на дјелу“. Нема ту: појединци, групе, хулигани… не. Цела Србија оквалификована је као фашистичка држава. Цео текст је такав. Написан је са циљем да се докаже како је фашизам кроз хисторију био саставни део сваке српске политике, да је, пазите сада, фашизам у Србији константа за разлику од Хрватске где је фашизам, чак и за време Анте Павелића, био „широко одбачен“. Знам да се сада хватате за главу и псујете, али на овом месту „Вечерњак“ мудро пребацује лоптицу у терен једног Американца који је о српском фашизму и хрватском антифашизму написао књигу.

 

ХРВАТСКА ПОЛИТИКА
То сочињеније у Хрватској објављено је још 1996. године, под насловом „Тајни рат Србије, пропаганда и манипулирање повијешћу“, а аутор се зове Филип Коен. Свеучилишни је професор. Књига је у Хрватској промовисана звучније него обновљено издање „Сабраних дела“ усташког министра Миле Будака, а на промоцијама је безброј пута поновљено да је Филип Коен пореклом Јеврејин. То је требало да потенцира исправност његових ставова, јер, боже мој, ваљда припадник народа који је доживео холокауст (само у Јасеновцу убијено је тридесетак хиљада Јевреја) зна шта је фашизам и ко је за време Другог светског рата био фашиста.
Коен и његова књига припадају самом врху антисрпског бесмисла које пуне две деценије опстаје у већем делу јавности многих европских земаља и Америке, хранећи нетрпељивост и мржњу према Србима као народу. Због чега је тако? –мање више знамо. Због чега у томе учествују и Јевреји, углавном амерички, који савршено добро познају генезе настајања и примену у пракси идеологија фашизма, нацизма и усташтва, тешко је објаснити. Није ту само у питању новац.
Ова књига фалсификат садржи, очекивано, и тврдњу: „највећи део српског политичког, интелектуалног и верског водства широко је сарађивао са Немцима и учествовао у холокаусту против жидовске заједнице у Србији“. Један други Јеврејин, Јаша Алмули, који је за разлику од Коена све то доживео и преживео, тврди да је ово лаж, да су холокауст у Србији проводили Немци, а Срби су, напомиње Алмули, ризикујући живот својих породица помагали Јеврејима где год је било могућности.
„Вечерњи лист“ свој текст завршава поруком да Србија мора проћи процес дефашизације.
„Хрватска државна телевизија“ није стала на Врдољаку; дан после окончања Европског првенства у рукомету, у централну информативну емисију, „Дневник“, позвали су Славка Голужу, тренера хрватске рукометне репрезентације. Он је, вели, титулу првака највише желео због тога да би се у центру Београда чула хрватска химна, а у славу оних који су патили и страдали у рату. Причао је Голужа о невероватној атмосфери у Арени, урлању навијача, о силној мржњи коју је, тако рече, видео у очима навијача Србије. Иначе, као што се зна, на спортским утакмицама влада позоришна атмосфера, нема викања, вређања, псовки, гађања упаљачима… то је први пут виђено у полуфиналу Србија-Хрватска, одиграном у Београду.
Причу о фашистичкој, националистичкој, дивљачкој Србији „Хрватска телевизија“ је окончала згражавањем над чињеницом да су се српски рукометаши на победничком постољу појавили са шајкачама на глави. Хрватима је и то симбол „српског фашизма“.
Овакво представљања Србије на ударним хрватским медијима у Загребу нико није осудио. За утеху, у Београд је допутовала Весна Пусић, нови министар иностраних послова, и рекла Тадићу да њена земља неће подржати кандидатуру Вука Јеремића за председавајућег Генералне скупштине УН.
Уместо закључка подсећам на чињеницу да је у свим медијима које власнички или на друге начине контролише Влада Србије, у садејству са Кабинетом председника државе, и даље на снази забрана спомињања Хрватске у ружном, лошем, негативном светлу. Без обзира на истину. И ту лежи прича о вековној хрватској политици према Србима и Србији која никада није имала прави одговор из Београда.

 

Извор: pecat