Муке са гурањем Митровића у Хрвате
Пише Ратко Дмитровић
У данашњој Хрватској није мала невоља проносити и величати хрватство и католичанство, а презивати се Митровић. У тој муци чак се и књигама покушава доказати да су славне харамбаше и сердари далматинских Срба, Јанко Митровић и Стојан Јанковић, били Хрвати
Пре скоро годину дана у Хрватској је спроведен попис становништва. Објављено је да у тој држави живи четири милиона триста хиљада душа, око 150 хиљада мање у односу на попис од пре десет година. Објављени су још неки подаци, али главни, најинтересантнији, у вези са националном и верском структуром, и даље су у сфери нагађања.
Због чега?
Што се тиче верског опредељења све је било јасно још 2001. године, када се показала да је Хрватска – наравно, не рачунајући Ватикан – после Пољске земља са највишим процентом католика у Европи. Скоро 90 одсто. Ту, дакле, не лежи разлог необјављивања резултата пописа.
Да није проблем са етничком структуром? Није ли Хрватска одлучила да све до уласка у Европску унију држи под кључем податак који ће показати да су Срби у тој земљи сведени испод три процента. Таман онако како су својевремено сањали, на томе радили и на крају у стварност спровели Миле Будак, Анте Павелић и Фрањо Туђман. Тачно је да Хрватска има моћног заштитника у Европи, Немачку, да је та заштита јака у мери која искључује обавезу да се одговара и на осетљива питања типа: Како се то догодило да једна „демократска“ држава за само две деценије број припадника мањинског народа са 12,2 сведе на мање од три одсто, али и поред тога неко ће морати да одговори, кад-тад, са последицама или без њих, где је и како нестало скоро десет одсто Срба који су до 1991. године живели у Хрватској.
СУМЊИВА ПРЕЗИМЕНА
Верујем да Милорад Пуповац зна колико Срба тренутно живи у Хрватској, али и њему је у интересу да се са тим не иде на видело, јер тај податак, уз остало, представља основ за оцену политике коју у име Срба у Хрватској води Пуповац. Та политика, о њој смо у „Печату“ више пута писали, деценију и више бележи катастрофалне последице по Србе и своди, за хрватску дугорочну политику, сународнике Николе Тесле на „подношљиву“ бројку.
О атмосфери и окружењу у којем живе Срби у Хрватској почетком прошле године, уочи пописа становништва у тој држави, говорио је проф. др Јован Мирић, познати интелектуалац из Загреба, српског порекла, али са великим отклоном од српства. Ипак, он је тада рекао да са великим страхом чека резултате пописа јер у свом окружењу, у Загребу, да се не иде даље по целој Хрватској, познаје неколико високообразованих Срба, лекара, професора, социолога, који се од пре неку годину изјашњавају као Хрвати.
На питање због чега то раде одговарају, каже професор Мирић, да би у супротном, као декларисани Срби, имали скучене могућности за напредовање, и пословно, и приватно. Кад они то кажу, замислите какав став по овом питању имају њихова деца.
На простору целе Хрватске годинама је изражена појава да неки грађани мењају презимена; узимају потпуно нова или постојећа „кроатизују“. Посебно је то изражено у Далмацији, на простору Задра, Шибеника, Сплита… Бежи се од српског порекла, српског призвука постојећег презимена, од сваке идентификације са Србима. У супротном, све се компликује, нема посла, стипендија, угледа и поштовања у друштву.
Постоји у овој причи још једна категорија грађана Хрватске која вуче „српски проблем“ из прошлости. У питању су горљиви Хрвати, жестоки националисти, са сумњивим презименима. Замислите са каквом муком се, бар неколико пута месечно, сусрећу Хрвати са презименом, на пример: Јовић, Станковић, Бошковић, Стојановић, Мијатовић, Симић, Петковић… а таквих у Хрватској, посебно у Далмацији и Херцеговини, има безброј. Како са таквим презименом убедити некога да нисте Србин?
ПРИТИСЦИ КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ
Један из ове групације, извесни Иван Митровић ових дана промовисао је у Хрватској књигу „Повијест Хрвата Крмпота, Медвиђе и Зеленграда“. Сам наслов и просечно упућенима у проблематику наговештава садржај књиге која – како је речено на промоцији Митровићевог дела – „плијени својом озбиљном повијесном потрагом“. Књига је написана са циљем да се сумњива презимена и историја исто тако етнички сумњивих насеља, умота у црвено-бело коцкасту плахту.
Кренимо од топонима; села Медвиђе и Зеленград налазе се у далматинском залеђу, прво је код Бенковца, а друго недалеко од Обровца. На простору Медвиђе некада се налазило насеље под именом Крмпоте, названо по презимену Крмпотић. Аутор споменуте књиге објашњава да су Крмпотићи старо хрватско племе, придошло у Далмацију после продора Турака у Босну и Херцеговину. Оно што Иван Митровић скрива и не жели да каже објашњено је читаоцима „Печата“ пре неколико месеци, баш на овом месту, када смо писали о Буњевцима, Србима католицима, чија је прошлост укорењена у сливу херцеговачке реке Буне. Отуда су, истина, побегли због Турака, дошли су на простор Бенковца, Обровца, Лике, делом Горског Котара… али се нису изјашњавали као Хрвати.
То доказују бројни писани документи које и данас, без икакве муке, историчари могу пронаћи у царским архивама у Бечу. Уосталом, довољно је да се погледају подаци са пописа становништва тих простора у 19. веку.
Тачно је да су се многе породице досељеника са Буне, под страшним притисцима Бечког двора, у 19. веку почеле изјашњавати као Хрвати (међу таквима су преци усташког министра Миле Будака), али још има потомака херцеговачких Срба који на своје наследнике преносе предања о пореклу; ко су, шта су, одакле и од кога потичу. Имао их и у Србији, највише у Бачкој, где су константно изложени притисцима Католичке цркве да се приклоне хрватском националном корпусу. Они који одолевају изјашњавају се као Буњевци. За време комунистичке Југославије таквима је хрватство наметано законом, а у провођењу слова закона посебно су били активни и доследни српски комунисти. Али вратимо се гореспоменутој књизи.
Њен аутор све ово, рекох, прећуткује, дошљаке са Буне представља као Хрвате, али има проблем са презименима. Почев од свога. Како убедити читаоца да је Митровић хрватско, а не српско презиме? За ту работу би пре свега требало имати образ као ђон.
Писац књиге: „Повијест Хрвата Крмпота, Медвиђе и Зеленграда“, Иван Митровић, у оспоравању својих српских корена, српског презимена, додатну муку има са далеким претком, војсковођом против Турака, сердаром и харамбашом Јанком Митровићем и његовим сином Стојаном Митровићем, који је у историји познат и као Стојан Јанковић. Из те лозе корене вуче познати српски писац Владан Десница.
ОПТУЖИВАЊЕ СРПСКИХ ИСТОРИЧАРА
Иван Митровић проблем решава врло једноставно; Јанка и Стојана Митровића проглашава Хрватима. То што историја ову двојицу бележи као велике јунаке далматинских Срба, опеване у песмама, са значајним местом у предању тог дела српског народа, Ивана Митровића уопште не замара. Он иде корак даље, па оптужује српске историчаре да су, немајући своје јунаке, посегли за великим хрватским витезовима, борцима против Турака, Јанком и Стојаном Митровићем. Да бог сачува.
За успешно одбијање турске војске, која је вршила стални притисак на Далмацију, Млетачка Република одликовала је Стојана Јанковића златном колајном Св. Марка уз коју је ишло и 100 златника, именован је витезом реда Св. Марка, а велике комплексе земље добио је у Исламу Грчком. Ту и данас стоји Кула Јанковића, грађевина коју је подигао, знатно оштећена у последњем рату. Стојан је у Исламу Грчком 1675. године узидао цркву Светога Ђорђа, као помен свецу заштитнику његове породице.
Упркос свему томе мученик Иван Митровић тврди да је Стојан био Хрват.
Иначе, Стојан Јанковић је имао браћу, Илију и Завишу. Илија је предводио чете устаника против Турака, а посебно се памти његов устанак у Далмацији, 1683. године, после пораза Турака код Беча. Свестан да је султанова војска уздрмана поразом, демотивисана и уморна, напао је Турке и разбијајући линије њихове одбране продро дубоко у Босну. Због великог угледа и утицаја у народу, посебно међу далматинским Србима, Млечани су Илију Јанковића доживљавали као потенцијалну опасност. Отровали су га 1693. године, на једном ручку који су, латинска посла, приредили у његову част.
Завиша Јанковић се такође истицао у борбама са Турцима, а имао је обичај да у тим походима, приликом враћања у Далмацију, са собом води Србе до чијих села је долазио. Нудио им је слободан живот, уз обавезу да учествују у борбама са Турцима. Историјска документа говоре да је Завиша Јанковић одржавао контакте са српским патријархом Арсенијем Чарнојевићем и да му је новчано помагао колико је могао, а био је у могућности много, јер је био веома богат, са бројним дућанима, кућама, млиновима… Књиге кажу да је и мало, али изузетно лепо острво Олиб, смештено између Пага и Силбе, са површином од тридесетак километара квадратних, било у власништву Завише Јанковића.
У данашњој Хрватској све ове истине немају готово никакав значај. Хрватска историографија саздана је од фалсификата који су у Хрватској прихваћени као неупитна истина. Крајем прошле године најпосећенији портал у тој држави, index.hr, организовао је анкету са питањем: Ко је најзначајнији Хрват у повијести? Убедљиво је победио Никола Тесла.
Извор: pecat