Dobri đaci Loše admirala

Latinica

Пише Ратко Дмитровић

У напорима да објасне одакле долази антихрватско деловање на међународној сцени, део утицајне хрватске јавности окренуо се теорији завере користећи поставке бившег високог официра Југословенске народне армије

Први велики талас бурних реаговања у Хрватској сплашњава, а национално јединство у одбрани „Олује“ почело је да се растаче. Сваким новим даном све више клизи та годинама придржавана крвава поњава пребачена преко Срба побијених у „Олуји“ и згаришта српских села у Крајини.
Отварају се у Хрватској нови фронтови- вербални дакако- на којима нема Срба; почела је унутархрватска битка чији се крајњи домету могу само наслућивати. Најжешће варничи на политичком и медијском пољу. Пет дана трајали су хистерични напади на Стјепана Месића који је, кажу његови непријатељи, велеиздајник јер је Хашком трибуналу доставио транскрипте и тонски запис са Бриона, са оног састанка на којем је испланиран удар „тако да Срби нестану“.

 

МЕСИЋ „ЦЕПА“, ФЕРАЛОВЦИ ИДУ МЕКО
Чим се вратио у Хрватску (био је, наводно, у Кини) Месић је узвратио серијом удараца по цеваницама од којих се део политичког врха Хрватске још опоравља. Прозвао је, пре свих, садашњег министра полиције Хрватске Томислава Карамарка, Владимира Шекса и Мирослава Туђмана, Фрањиног сина, у време „Олује“ шефа свих обавештајних служби Хрватске. „Нисам ја“, тврди Месић, „донео закон о сарадњи са Хагом, већ Фрањо Туђман, а у Хаг сам послао само оно што ми је одобрило државно тело за сарадњу са Хашким трибуналом“.
Карамарко и Туђман Млађи тврде да Месић лаже. Шекс ћути. Јадранка Косор покреће истрагу о свему овоме и изазива неверицу код разумних Хрвата. Уместо да, кажу они, истражује злочине почињене над Србима после „Олује“, она (Јадранка) тражи ко је у Хаг послао доказе за суд. Односно, ко је урадио оно што се Хрватска обавезала да уради.
Та прича мање је интересантна од удараца и захвата које бележимо међу хрватским новинарима. Екипа покојног сплитског „Ферала“, разбацана по медијима бивше Југославије, изабрала је разне меке форме новинског изражавања, често спајајући и по неколико њих, да би саопштили како ствари око пресуде Готовини и Маркачу не стоје баш као што тврде колеге у „Вечерњем листу“ и на „ХРТ-у“, да не спомињемо друге, мање утицајне медије.
Та мекоћа у изразу, са избегавањем чврстог става, није произвела реаговање као код Месића, па су фераловци још увек под сумњом, што се никако не може рећи за Дениса Куљиша, можда најбољег, а свакако најутицајнијег хрватског новинара. Тај је, рођен за провокацију. Не може да одоли, то му је урођено. Шта је урадио?
Ни Куљиш се још увек није усудио ( верујем да хоће) да стане на страну судије Орија и каже: Да, „Олуја“ је била злочиначки подухват, али је зато као репу сасекао Хловерку Новак Срзић, директора програма Хрватске телевизије, и њену главну узданицу Бранимира Билића због емисије посвећене хашкој пресуди хрватским генералима.
Хрватска телевизија скинула је са програма „Латиницу“ Дениса Латина, из разлога које наслућујете, и после више месеци празнине у тај термин увела „Пулс Хрватске“, формат дебатног карактера који уређује и води Бранимир Билић. Хловерка и Билић су међу најпознатијим именима хрватске ратне телевизије, миљеници ХДЗ-а, особе блиске тзв. „десним круговима“ хрватске политичке и јавне сцене ( а ко је тамо лево?) где доминирају неки актуелни министри, пензионисани хрватски генерали, књижевници, повјесничари и разни беспослени типови чији су животи засновани на одбрани хрватске домовине од Срба и других хрватских непријатеља.

 

„АНТИХРВАТСТВО“ ЛОНДОНА
Понети општенационалном антихашком хистеријом Хловерка и Билић направили су емисију са циљем да летвицу успаљеног домољубља подигну на врх штапа. Гости у студију, брижно селектовани, оправдали су позиве; од Жељка Хорватића, председника некакве невладине организације, назване Академија правних знаности Хрватске, преко сниматеља ХРТ-а Петра Малбаше, до новинарке Вишње Старешина. Није вам тешко докучити шта се и како говорило у студију „ХРТ-а“, под равнатељском палицом Бранимира Билића, а све то изнервирало је Дениса Куљиша до мере оштрог осврта на страницама „Јутарњег листа“.
Годинама набрушен на Херцеговце, које сматра неопеваним лоповима и прљавим извођачима радова осмишљених у кухињи Фрање Туђмана, Куљиш је у свом тексту подсетио на Билићево херцеговачко порекло ( село Студенци, код Имотског) и пребацио му да је за реализацију са Хловерком замишљене идеје ангажовао углавном своје Имоћане, „црнокошуљаше“.
Куљиш је део анализе Билићеве емисије посветио извесној Вишњи Старешина. У хрватском новинарству нема већег и упорнијег заговорника теорије завере од Вишње. У центру њене приче о антихрватским напорима неких европских земаља налази се тврдња да Енглеска све чини како би онечистила бистрину Домовинског рата и опште узевши, наудила Хрватској. Већина хрватских новинара Вишњу не доживљава као колегиницу, већ као жестоког хрватског националисту којем новинарство служи као полигон за изношење упитних, а често и опасних ставова, с обзиром на то да њени иступи нису ослобођени мржње. Према Србима, углавном.
Лоцирање Лондона као средишта антихрватске завере ставља под светло још једно везивно ткиво телевизијске емисије о којој је овде реч. Куљиш подсећа да је Хловерка Новак Срзић својевремено, када је уређивала недељник „Данас“, покољ у селу Ахмићи (БиХ) који су починили припадници хрватске војске, приписала британској обавештајној служби. Ту се, дакле, појављује медијско језгро из којег се излива прича о антихрватском понашању Лондона. Али, пре него што се мало детаљније загледамо у тај поток да видимо где извире, неопходно је обратити пажњу на реаговање Бранимира Билића.
Он је неуобичајено за телевизијске новинаре жестоко скочио на Куљиша. У том нападу избила је на површину суштина постојећих и будућих подела у хрватском друштву, не само на линији односа према пресуди хашког судије Алфонса Орија. Хрватска ће се – сада кад им Срби више нису „реметилачки фактор“ јер су сведени на минорну страхом обузету групацију – позабавити сама собом и унутрашњим поделама које ће, још само неко време, од завађених страна бити дохрањиване односом према Србима и Србији.
Бранимир Билић није тиква без корена. Он заиста, као што Куљиш тврди, припада снажном, владајућем, херцеговачком лобију у Загребу, повезан је са утицајним и екстремно богатим људима рођеним или пореклом са простора Западне Херцеговине, и оно што је у форми отвореног писма поручио Денису Куљишу наговештава прецизније груписање на јавној сцени Хрватске. На оне које би могао да симболизује Билић и оне који би потписали све што Куљиш пише и говори.
Ево како Билић у старту квалификује текст Дениса Куљиша: „Тај тоталитарни, фашистоидни нетолерантни ничим аргументовани напад, духовно храњен под скутима шињела и официрске чизме, ставља ме због мог професионалног рада и истине на вербални пушкомет без преседана у хрватској јавности“.
За боље разумевање напомињем да је отац Дениса Куљиша, Мирко, био официр ЈНА.
Клонећи се стила који би могао да остави простор за различито тумачење написаног, Бранимир Билић даље јасно тврди да је Куљиш осамдесетих година својим текстовима потерницама слао људе у затвор, а да је данас плаћеник и заговорник политичких интереса Београда и Бањалуке „на чијим се јаслама храни, као духовни производ београдске официрске мензе и Службе којој је до краја остао вјеран“.
У том лоше склепаном писму које је на местима и граматички неписмено, Билић поручује да Куљиш и његови налогодавци ипак неће успети да уздрмају Хрватску коју ће, каже Билић, он и њему слични бранити и одбранити.
Није сувишно подсетити се да је Бранимир Билић својевремено физички напао свог колегу са „ХРТ-а“, Александра Станковића, због тога што је у емисији „Недјељом у два“ угостио Змагу Јелинчича.

 

ТВОРАЦ ТЕОРИЈА ЗАВЕРЕ
Вратимо се ми теорији завере, тези да је Хрватска изложена удару службеног Лондона, од оспоравања њене независности до последњих настојања неких британских парламентараца у Стразбуру да се Хрватској још задуго не отварају врата Европске уније. Ко је творац ове приче?
Почетком септембра 1991. године команди ЈНА у Београду достављена је информација да је још један официр, хрватске националности, пребегао на хрватску страну. Звао се Давор Домазет, надимак Лошо, капетан бојног брода и војни обавештајац.
Само неколико месеци касније Домазет почиње да се пење на лествици хрватске војске и доспева до самог врха – постаје адмирал и један од најпоузданијих и најцењенијих хрватских високих официра. Рођен у сињском камењару 1947. године, у породици која није имала чиме да се прехрањује, мали Давор одлази у војну школу у Сплит, а касније у Београд.
Они са којима се школовао и био у трупи причају да је обожавао математику и романе из научне фантастике. Те преокупације експлодирале су у Лоши тамо крајем деведесетих кад почиње да пише књиге, најпре из сфере струке, а онда из области теорије завере. Он је први јавно и врло гласно почео да шири причу о Енглезима као највећим непријатељима Хрватске и Хрвата и блиским савезницима Срба. Убедљив и сугестиван, какви већ јесу људи са камена, брзо је добијао присталице и поштоваоце међу којима познате и утицајне хрватске новинаре. Прва је на ту руду легла Вишња Старешина. За њом Хловерка Новак Срзић.
И ових за Хрватску врућих, напетих и нимало пријатних дана Давор Домазет хода од телевизије до телевизије, од редакције до редакције и развејава причу о „политичкој пресуди хрватским генералима“ иза које, а шта друго, стоје Енглези. „Све се то ради“ – каже Домазет- „у циљу стварање четврте Југославије“. Домазет чак зна и датум када ће та Југославија бити створена -28.06.2014. године. Последње што је изјавио тиче се њега самог; каже да му Енглези раде о глави, намеравају да га ликвидирају јер су проценили да је највећа препрека на путу обнове Југославије.
Што год ми мислили о оваквом човеку, он у значајној мери моделира јавно мишљење државе Хрватске.

 

Извор: ПЕЧАТ