Пљување увис

Пишу новинске текстове, дају изјаве из којих кипи примитивизам, завист и мржња према Ћосићу. Имају потребу да пљуну на нешто велико, високо, недостижно, без обзира што им се то враћа у лице. За образ не брину, никада га нису ни имали

ПОСЛЕДЊИ Србин у којем су били обједињени војевање, литература, политика, отпадништво, стална потреба за слободом, уважавање саговорника и страх од гордости, Добрица Ћосић, отпутовао је заувек с овоземаљског мучилишта. Испраћен је у данима водених мука, сахрањен скромно, по сопственој вољи, далеко од алеја великана и заслужних грађана. Срби још не знају, и не размишљају, шта су и кога изгубили. Они који су му име изговарали с поштовањем, ћуте.

Неки не ћуте; морални термити, национални талог, неталентована и због много чега исфрустрирана а болесно амбициозна чељад (мало их је али су гласни) већ данима игра на Ћосићевом гробу. Радују се што је умро, нескривено, са жаром у очима, тресу им се вилице од мржње и злурадости. Тријумф смрти, слава сатане. Још један јавни час суноврата људскости.

Ћосић је увек био, сада посебно, високо изнад њихових малих нетрпељивошћу прожетих живота. Пишу и објављују романе маштајући да ће неко једаред и за њихове склепотине изговорити речи које се изговарају у причи о, примера ради, роману „Време смрти“ Добрице Ћосића. Залуд.

Пишу новинске текстове, дају изјаве из којих кипи примитивизам, завист и мржња према Ћосићу. Снују да их неко, кад се и биолошки заувек угасе, упамти, да их се сети, ако ни по чему другом онда по томе што су ликовали на вест о смрти Добрице Ћосића. Имају потребу да пљуну на нешто велико, високо, недостижно, без обзира што им се то враћа у лице. За образ не брину, никада га нису ни имали.

То пљување увис одавно је дисциплина у једном мрачном подрумском собичку српског друштва. И гле, однекуд су сви ти пљувачи уједно и велики борци против српског национализма (без објашњавања шта то значи), српске традиције, историје, српске салате... свега што има српски предзнак. Таквима је Ћосић додатно крив јер се давно одметнуо од Тита, на време схватио да је антисрпство тачка ослонца комунизма на Балкану. Смета им што је још 1968. године проговорио, јавно на седници ЦК СК Србије, кад је то био велики ризик, о тлачењу Срба на Косову и Метохији. И ликују, ти исти, већ неколико година, од када је Косово прогласило независност.

Не очекујете, ваљда, да им спомињем имена. Где њих да стављам у реченицу у којој је име Добрице Ћосића. Нећу споменути ни имена оне двојице политичких лакрдијаша, народних посланика (е, јадни народе) који су напустили Скупштину Србије, у тренуцима одавања последње поште Ћосићу као бившем председнику СР Југославије. Али се зато мора споменути Маја Гојковић, председница српског парламента, која тим поводом ништа није предузела. Не да заштити Ћосића, одавно је око њега вечна заштита, већ национални парламент од бљутаве представе локалних циркузаната. То јој је, између осталог, посао. За то добија плату.

Сада је Ћосић у друштву Боре Станковића, Црњанског, Андрића, Киша, Моме Капора, Бране Црнчевића... а коме је нас оставио?

 

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Вечерње Новости