Форсирање православаца у обрачуну са Србима
У данашњој Хрватској, у разговору међу обичним људима, национално одређење Срба замењује се њиховим верским предзнаком и ту би требало тражити разлоге обнављања „Хрватске православне цркве“
Има томе већ пет година како сам у разговору са двојицом Хрвата, иначе неоптерећених национализмом, доказано благонаклоних према Србима, схватио да је у Хрватској у примени нови/стари начин поништавања, брисања српског имена и постојања. На спомињање одређене личности један од мојих саговорника је казао: А, знам га, он је православац. Значи Рус или Бугарин, можда Грк, питам га. Не, човек је Србин, одговара он. Зашто онда не кажеш Србин, питам даље. Па, ми Србе у Хрватској углавном зовемо православци, мада искрено да кажем ни сам не знам због чега, брани се овај. Како би деловало да Хрвате зовете само католици, покушао сам да развијем расправу, али је мој саговорник одустао схвативши да се нашао на врло уском и клизавом терену. Прича је окончана спомињањем „Хрватске православне цркве“.
НЕМАЧКА ИНИЦИЈАТИВА Та творевина настала је почетком априла
1942. године, у Загребу, на иницијативу немачких окупационих снага. Наиме,
Немци су били свесни да зверства која усташе проводе над Србима (до тада је
било ликвидирано преко сто хиљада Срба) постају све већи проблем управо њима
јер су Срби, спасавајући се од усташког ножа, бежали у шуме где су их
дочекивали комунисти, идеолошки обликовали и усмеравали у циљу остварења својих
интереса, гурајући их у оружане сукобе са немачким окупационим снагама. Немачка
команда у Загребу тражила је од усташког режима да покаже добру вољу према
Србима, декларативно, у привиду, фингирањем, било како, само да створи
сумаглицу око злочина који су над Србима чињени плански и свакодневно. Павелић
није имао идеју и она је дошла од Немаца; дакле „Хрватска православна црква“
(ХПЦ).
Велики проблем био је у свештенству без кога, разуме се, нема ни цркве, ни
псеудоцркве. Српска православна црква на простору Независне Државе Хрватске
била је прогањана као и њен народ, до пролећа 1942. године већ је било убијено
и протерано неколико стотина православних свештеника и црквених службеника,
ангажовање лаика није у перспективи доносило никакав резултат и Павелић се
обратио Андрији Артуковићу за помоћ. Овај је рекао да има решење и у Павелићев
кабинет довео Црногорца Савића Марковића Штедимлију, свог великог пријатеља.
Штедимлија је већ био познат као велики заговорник теорије о „Црвеним
Хрватима“, једне научно потпуно неутемељене поставке која каже да су некада на
потезу од Истре, па све до Албаније живели Хрвати (Црвени Хрвати), од којих
потичу сви Црногорци. Штедимлија иначе вуче корене из Пипера, у младости је био
задојен идејом стварања државе Јужних Славена, па онда комунистичком
идеологијом, да би се почетком тридесетих година двадесетог века обрео у
Загребу као пропагатор споменуте теорије. Савић Марковић предлаже Павелићу да на
чело „Хрватске православне цркве“ дође руски емигрант, члан Руске заграничне
цркве, Григориј Иванович Максимович (Гермоген), човек слабог карактера, још
мршавијих убеђења, склон лагодном животу, што Павелић прихвата. Постоји и друга
теорија која каже да је Павелић несрећног Руса добио од Немаца и да је баш он,
Павелић, Гермогену препоручио Штедимлију, као „најбољег новинара у Хрватској“,
за послове пропаганде нове цркве. Нашао се ту да припомогне и један Србин, неки
Милан Обркнежевић, који је пре рата служио у Српској православној цркви, у
Сремским Карловцима, као цивилно лице.
ПАВЕЛИЋЕВА ФАРСА О каквој се творевини радило најбоље
осликава податак да је усташки поглавник имао право да поставља и „патријарха“
те нове цркве и готово све остале великодостојнике. Штедимлија покреће и води
часопис „Хрватска православна црква“, пропагира идеју одвајања свих
православних Срба са простора Независне Државе Хрватске од Српске православне
цркве и константно шири мржњу према Србима, строго водећи рачуна да Црногорце
као народ извуче из српског националног корпуса и припоји их Хрватима, као
једну од најснажнијих грана „великог хрватског племена“. Штедимлија, нема сумње,
завређује више простора и њиме ћемо се на овом месту позабавити у блиској
будућности, а овога пута још само податак да је Марковић после рата, 1945.
године, из Југославије побегао у Русију, касније се вратио, одлежао неколико
година у затвору и умро као слободан грађанин у Загребу, где је и сахрањен, на
гробљу Мирогој.
Павелићева православна црква трајала је колико и његова држава. Гермогена су
комунисти после рата извели пред суд као издајника, осудили на смрт и стрељали.
Учинак његове цркве није вредан пажње; била је то фарса у којој је учествовало
неколико „свештеника“ православаца несрпске националности, са „парохијама“ које
су постојале на папиру. Чак ни они малобројни Срби који су се, спасавајући
главу и породице, приклонили „Хрватској православној цркви“ нису сви живи
дочекали крај рата. Требало би имати на уму да је Католичка црква за време
постојања Независне Државе Хрватске имала разрађен систем превођења
православаца на католичанство, да је тај систем дао значајне резултате, али ни
у том случају Срби, новопечени католици, нису имали апсолутне гаранције да ће
им верско конвертитство оставити главу на рамену.
Почетком деведесетих у Загребу је неколико пута споменута идеја обнове
„Хрватске православне цркве“, али се од тога одустало, односно, тиме се није
позабавио Туђман без кога се ништа озбиљније није могло реализовати. Он је,
нема сумње, био свестан да та усташка идеја у новим околностима неће моћи да
заживи. Иначе, није био далеко од Павелићевих поставки кад су Срби у питању, па
је за Србе из Хрватске говорио да су „политички Хрвати“.
ПРАВОСЛАВЉЕ И – МАТАНОВИЋ Идеју обнове ХПЦ оживљава извесни Иво
Матановић који се у овој причи појављује релативно касно, формално 2010.
године, али њега на политичким стазама налазимо већ 1990. године
кад се прикључује ХДЗ-у у Задру. Са њима проводи неколико година да би се
средином деведесетих повукао због, како ће касније објаснити, снажног уплива
комунистичких и удбашких елемената у Хрватску демократску заједницу.
Какве Матановић има везе са православљем? Никакве, он је пројектован да ради то
што ради, само што налогодавце још увек не знамо. Можда је индикативно што се у
вези са овим питањем никада није огласила Католичка црква. А очекивало се, и
требало је.
Матановић је рођен у Бањој Луци, 1930. године, у католичкој породици
јаког хрватског набоја, са снажним клерикалним везама. По оснивању Независне
Државе Хрватске отац Иве Матановића пријављује се као добровољац у редове
усташке војске и добија распоред у концентрационом логору „Јасеновац“. Тамо је
провео цео рат као стражар, бар по тврдњама његовог сина Иве. Овај ће као
тринаестогодишњак постати члан усташке младежи и крај рата дочекати на пољима
код Блајбурга, где је била последња станица поражене војске Анте Павелића.
Матановић пролази „Крижни пут“, враћа се кући, отворено агитује против
комунистичке власти и завршава у затвору. Излази после шест година, касније
одлази у иностранство, непрестано ради на ширењу идеје стварања независне
хрватске државе и пропагира мржњу према Србима. Матановић је фашиста: отворено
говори о потреби сталне борбе против Срба, Јевреја и других, како он каже,
непријатеља хрватске државе. За Цигане тврди да нису достојни речи; Хитлера
види као великог државника, Павелића да не спомињемо; Независну Државу Хрватску
доживљава као несрећну државу која никада, вели он, није добила праву шансу. Злочине
над Србима у НДХ не признаје, тврдећи да су измишљени.
Ни ова обнова, као ни оснивање ХПЦ, није прошла без Црногораца. Матановићу се
придружио извесни „игуман Јелисеј“, момче из дичног Никшића, доспео у Задар у
потрази за бољим, лагоднијим животом. Сада је на челу „Хрватске православне
заједнице“. Нема прецизнијих података о њему, мада се може чути да га је
„хрватској браћи“ рентирао распоп Мираш Дедејић, челник самозване Црногорске
православне цркве.
Може ли ова данашња „Хрватска православна црква“ да нашкоди тамошњим Србима? Не
може. Њима је већа опасност „закон“ који хрватска држава никада није написала,
нити објавила, али који је на снази још од окончања рата и делује тихо,
подмукло, незаустављиво. Његовим дејством преостали Срби у Хрватској све више
се асимилују, исељавају, нестају…
Декларативно, хрватска политика осуђује сваку врсту дискриминације Срба,
укључујући оснивање „Хрватске православне цркве“, коју је Иво Јосиповић назвао
обновљеном усташком творевином, али у пракси Срби су грађани другог реда. Да
није тако Хрватска би нашла начина да се обрачуна са малим локалним фашистом,
усташом, Ивом Матановићем.
Извор: ПЕЧАТ