Без реверса

 

 

 

Док други народи, мали, као и Срби, без скоро икаквог значаја на широким светским друмовима и у великим биткама, траже заклон, чекају, лове тренутак кад ће се знати победник, па да притрче са заставом победника у руци, Срби не калкулишу ни секунд; залећу се и улазе у сукоб ма какав год им био противник, колико год био снажан; ако је за одбрану опште вредноте и светих принципа (на које, иначе, нико више у свету не даје ни жуту банку) Србин не поставља питање: може то да буде турска, немачка, аустријска, угарска царевина, може да буде Мусолини, Хитлер, НАТО... свеједно је. Хендикеп у биолошкој математици Србину не представља проблем, као ни снага оружја.
Другим народима је свака глава важна, Србима није проблем да приложе и милион својих глава само ако се укаже прилика за тако нешто. После то опевавају уз гусле, и плачу.

Док други негују своју прошлост, моделирају је, фалсификују, улепшавају или у потпуности бришу године и векове који им не служе на част, Срби своју историју деле околним народима као семенски кромпир: Немате свој језик?, није проблем ево вам наш, српски. Хоћете да га зовете по своме?... па добро. Немате своје јунаке? Узмите наше, имамо ми тога охохо.

Највећи албански јунак познат је као Скендербег, то му је надимак, са Албанцима има везе само утолико што је рођен и живео ( у15. веку) на простору данашње Албаније. Звао се Ђурађ Кастриотић, био је Србин, у једном периоду живота прихватио је ислам, борио се на страни Турака, а кад му се учинило да Отоманска империја губи снагу, напустио је султанову војску и вратио се у хришћанство. Његови најближи, отац и брат, сахрањени су у манастиру Хиландар, где су окончали овоземаљски живот као монаси Српске православне цркве. Ништа то Албанцима не смета да овог Србина ваздижу у небеса, али као Албанца. По том питању Београд се никада није огласио.

Чакавски језик, делимично и кајкавски, био је хрватски језик све до 1850. године. Што рекао Иван Кукуљевић, до тада је хрватска интелигенција говорила латински, по угледним хрватским кућама споразумевало се на немачком а хрватско село говорило је чакавски и кајкавски.

Схвативши савршенство српске штокавице, неколико паметних Хрвата, на челу са Људевитом Гајом и Иваном Мажуранићем, успева средином 19. века да наговори Вука Караџића и Ђуру Даничића на споразум којим је српски језик постао и хрватски. Тако су Хрвати проговорили српским језиком али тај језик данас зову хрватски језик. Срби ћуте, не буне се. У ствари, не буни се српска држава које, узгред речено, нема још од 1918. године. Данашња Србија тек треба да постане српска држава.

Својевремено су Аустријанци покушали да језик којим говоре (а говоре немачки) назову аустријски језик, али им Немци нису дали. Амери говоре енглески, истина, на помало чудан начин, али никоме не пада на памет да то зове америчким језиком.

Међународна лингвистика каже да се једним језиком сматрају језици истоветни, подударни, на проценту од најмање 75 одсто. Српски и хрватски језик истоветни су у преко 98 одсто. Новорођене "језике"; црногорски и бошњачки, од српског не дели апсолутно ништа, потпуно су идентични, али Црногорци и Бошњаци хоће да диване на "свом језику". Службени Београд и овде ћути. Ускоро у неким школама Рашке области (Санџак) креће настава на "бошњачком језику".

Ово су само неки, од више стотина примера, који говоре о Србима и који објашњавају зашто је тај народ данас у ситуацији у којој јесте. Видећемо хоће ли у 2013. години следбеници Светог Саве имати макар зрно памети више од својих предака. Прилика ће бити неколико.

 

Прва велика је већ ових дана. 

 

Пише: Ратко Дмитровић