Заборављена задарска „Кристална ноћ”

Ових дана у центру Задра можете наићи на поруку Србима која подсећа на далеку прошлост тога града, на једног човека који је у Задру ударио темеље мржње према православљу, али и на догађај од пре само двадесетак година који је био реприза нацистичког дивљања десетог новембра 1938. године

остоји у Хрватској неколико места где Срби живе од добре воље већинског становништва. Ако нису љути на некога код куће, на Хашки трибунал, на Енглезе који Хрватску – Загреб је у то убеђен – коче на путу у ЕУ, Хрвати ће пронаћи другу занимацију, али у случају и најмањег затезања националних жица, дирања у „свету хрватску ствар“ (има их безброј) сваки хрватски домољуб искалиће бес на Србима. Ако таквих још има у њиховом месту.

Репертоар је познат и широк; провокације на улици, псовање мајке, бушење гума на аутомобилу, разбијање прозора и црепова и неретко физички обрачун. Најмање што се Србима у таквим местима може десити је да на зиду сопствене куће или негде у граду прочитају „Србе на врбе“. Као ових дана у Задру. Ено у центру града, на једном зиду већ десет дана стоји ова порука, исписана огромним словима, и нико је не брише. Градске власти кажу да је то „веома скупо“.

ЗАДАРСКА „КРИСТАЛНА НОЋ“ Да, Задар је један од таквих градова, место где се мржња према Србима може опипати. У Задру је и почео масовни обрачун са Србима у Хрватској, Задрани нису имали стрпљења за појединачне обрачуне са православнима, као они у Загребу, Осијеку, Сиску, Вуковару…

Био је други дан месеца маја 1991. године. Поподне, лепо време, тек понеки облак. Са мора је долазила свежина. Људи су седели по баштама и на терасама кућа и угоститељских објеката. Одједном се, причали су касније сведоци догађаја, све покренуло, као по команди. Из дела града званог Гаженица кренула је група наоружана палицама, камењем и пиштољима. На путу до центра града за врло кратко време формирана је поворка од преко две хиљаде људи који су клицали Хрватској, урлали, претили, и на врхунцу те егзалтације тражили оно што руља, отворено или прикривено, увек тражи – крв. Овога пута, српску крв.

Оргијање је трајало целу наредну ноћ и дан иза тога. Неометани ни од кога, додатно охрабрени понашањем полиције која је и сама учествовала у нападима на Србе, нови хрватски фашисти радили су исто што и њихови немачки узори у ноћи са деветог на десети новембар 1938. године. Тамо су мета били Јевреји. Тог и наредног дана у Немачкој је опљачкано и спаљено између шест и седам хиљада јеврејских локала, трговина и кућа, спаљено је око 180 синагога, а убијено 90 Јевреја.

Све то остаће упамћено за сва времена под именом „Кристална ноћ“. Ушло је у историјске читанке, уџбенике широм света, енциклопедије, овековечено је на филму, у позоришним комадима…О томе све знамо.

„Кристалне ноћи“ у Задру, 1991. године, сећају се још само Срби који су је преживели. Њих десетак није. У данима после те ноћи и полиција и цивили одводили су задарске Србе у циглану недалеко Нина, где су их тукли, испитивали, иживљавали се на њима. Више од пола лешева никада није пронађено.

За мање од 24 сата Задрани су демолирали и опљачкали 136 објеката чији су власници били Срби. Хрватска телевизија представљала је тај догађај као реакцију на убиство хрватског полицајца Франка Лисице дан раније на периферији града. Одмах је објављено саопштење да су злочин починили „побуњени Срби“. Владимир Шекс је из Загреба поручио да се ради о „оправданом револту грађана Задра“. Никада није спроведена права истрага о убиству Лисице и не постоје докази да су га убили Срби.

Али, циљ је постигнут, данас у граду Задру као стални грађани, са тамошњом адресом која је и место сталног боравка, живи тек неколико стотина Срба. Пре „Кристалне ноћи“ било их је више од 11 хиљада, скоро 15 одсто. Готово све куће задарских Срба оштећене су или потпуно срушене експлозивом.

Јованка Сладаковић и Никола Жежељ годинама су обнављали кућу у предграђу Задра, а када им је то пошло за руком, 2009. године, кад су све средили, поставили прозоре, завршили унутрашње радове и у Београду, где их је одвело избеглиштво, спремали ствари за повратак, из Задра је дошла вест да им је кућа демолирана. Јованка не жели да одустане и све доводи у првобитно стање. Десет дана касније неко јој проваљује у кућу и по собама исписује општа места савремене хрватске културе: „Убиј четника“, „Србе на врбе“, „НДХ“, „Убиј Србина“…

Задар је град у којем је за последњих десет година забележено највише прелазака са православне на католичку веру. Више од стотину задарских Срба затражило је у тамошњој Српској православној цркви испис из православља. Треба им тај папир јер локални фратри, наводно, неће да их приме у католичанство док и формално не рашчисте са вером својих предака.

Католички жупник из Мурвице, код Задра, дон Ивица Јуришић жалио се чак и неким европским институцијама на православног свештеника Петра Јовановића из задарске цркве Светог Илије (подигнута у 16. веку), јер одбија да изда крсни лист Србима чија је намера да приступе Католичкој цркви.

Не треба, верујем, ни подсећати да се ови што су преко ноћи постали католици више не изјашњавају као Срби. Сви су Хрвати и то већи од оних „правих“. Доказују се учлањењем у ХДЗ или чак у Хрватску странку права, чији председник Данијел Срб отворено говори о својим симпатијама за Анту Павелића, усташтво и НДХ.

ВАТРЕНИ КАТОЛИК И СРБИН
У јануару 2008. године, на утакмици НЛБ лиге Задар-Партизан, играној у дворани на Јазинама, физички је нападнут легендарни задарски кошаркаш Аријан Комазец. Један од најбољих које је дала хрватска кошарка. Нападачи су тврдили да их је изнервирало то што Комазец навија за Партизан. Истрага је утврдила да није навијао за Партизан, да је потпуно мирно седео са девојком и гледао утакмицу.

Зашто су га онда напали? Зато што је Србин, мада он сам то никада није истицао, али сви у Задру знају ко су и шта су Комазеци. У Задру, његовом родном граду, не вреди му ни то што је, поновићу, дао велики допринос и задарској и хрватској кошарци. Имао је Аријан нешто касније и других неугодности, вређали су га на улици. Пустиће га на миру тек кад се изјасни као Хрват. Ако већ није, у међувремену.

Откуда толика мржња према Србима баш у Задру? Зашто не јењава ни 16 година после рата? Има ли објашњења, логике, разлога…?

Наравно, сличан однос према Србима налазимо и у другим деловима Хрватске, у Истри је то битно другачије, али Задар најмање једном недељно осване у локалним или републичким медијима као полигон антисрпских игара. Ко је и када посадио то дрво зла у овом древном граду који је, ово ваља имати на уму, тек 1945. године припојен Југославији, односно, Хрватској? Пре тога био је у саставу Италије, Аустрије, Венеције…

Пажљивији читаоци „Печата“ сетиће се да сам у једном тексту писао о Вицку Змајевићу, барском и задарском надбискупу са почетка 18. века. Католичка црква и хрватска историографија стављају га на посебно, врло високо место које је свакако заслужио. Са позиције интереса Католичке цркве, разуме се. Змајевић је све време проведено у Задру водио непрестану, острашћену и великом мржњом прожету борбу против православља. Треба само видети писма која је писао Ватикану, указујући на „опасно и погубно“ деловање свештенства Српске православне цркве у Далмацији. За све невоље и несреће католика у Далмацији, глобалне и појединачне, Змајевић је оптуживао православце, односно, Србе.

Да можда Змајевић не вуче српске корене? Апсолутно, његови преци су од Његуша са Цетиња. Никола Змајевић, прадеда Вицков, у седамнаестом веку спустио се са Цетиња до морске обале. Бољи живот нашао је у Перасту, код Котора, ту се оженио девојком из католичке породице, до смрти остао православац, децу је одгајао у српском духу, али је допустио да у религијском одређењу буду католици. У то време, подсетимо, Србин-католик било је нешто сасвим уобичајено.

Стриц Вицка Змајевића, Андрија Змајевић, био је надбискуп Барски и „примас Србије“, али је за себе говорио и писао да је „ватрени католик и ватрени Србин“. Имао је изузетно добре односе са херцеговачким митрополитом Василијем Јовановићем (Свети Василије Острошки), као и са патријархом српским Арсенијем ИИИ Чарнојевићем. Његов синовац Вицко посветио је живот борби против православља и српства. Чинио је то столујући у Задру, оставио је у том граду иза себе и ученике и „веровање“ које, видимо, опстаје до дана данашњих.

У Задар и на задарском подручју Срби се масовно насељавају у 16. веку, а од познатијих Срба који су свој живот везали за Задар свакако треба споменути: сердаре Стојана Јанковића и Илију Смиљанића, вођу Буковичке буне Петра Јагодића Куриџу; епископе и значајне националне прваке у борби за права Срба Далмације Симеона Кончаревића, Стефана Кнежевића и Никодима Милаша, архимандрита Герасима Петрановића, песнике Петра Прерадовића и Јована Сундечића, те великане српске књижевности Симу Матавуља и Владана Десницу.

А што се тиче задарске „Кристалне ноћи“ нико за тај злочин није кажњен. Ниједан човек, ниједним даном затвора. Напротив, многи су награђени напредовањем на политичкој и полицијској лествици државе која ево чека пред одшкринутим вратима Европске уније.

Ратко Дмитровић

Извор: ПЕЧАТ