Дежева и Туцовић
ИМАЈУ
ли Срби право да замере икоме ишта, антисрпско деловање, на пример, пре него што
сами себе упитају шта су учинили и шта чине да им сећање на сопствену историју не
избледи, да им деца, уз савршено познавање биографских података разних јеца, цеца,
гоца, сазнају ко су биле Јефимија и Оливера? Како замерити једном Французу или Британцу
што појма нема да су Срби, у двадесетом веку, уз Јевреје, једини народ у Европи
који је био изложен планском и систематском уништавању, истребљењу, кад сами Срби
ништа не чине да ту истину изнесу у свет.
Колико је Срба до пре месец, два знало за село Дежева, у духовном, државотворном, националном смислу свакако најважније место у Србији. Није могућ озбиљан разговор о Стефану Немањи, Немањићима уопште, српској држави, Светом Сави, Српској православној цркви... без спомињања места Дежева. „Новости“ су недавно, у неколико наврата, учиниле да Дежева изађе пред очи бар пола милиона Срба и грађана Србије; послале су тамо пре двадесетак дана своје репортере и показале Србији на шта је заборавила. У Дежеви је крштен Стефан Немања, у цркви Светог Петра, из шестог века, очуваној до данас; у Дежеви, заселак Мишчићи, рођен је Растко Немањић (Свети Сава), тамо су столовали српски краљеви Драгутин и Милутин... Да смо онакви какви нисмо, Дежеву бисмо уздизали и поштовали као Хиландар, и више од тога, одлазили тамо на ходочашћа, Дежеву би председник Србије походио макар једанпут годишње, чланови Владе много чешће, али...
На само 65 километара од Београда, у цркви манастира Крушедол, на једном од најлепших места Фрушке горе, налази се гроб краља Милана, првог монарха Србије од времена растакања српске државе којом је владао цар Душан Силни. Ако вас пут нанесе старим друмом од Београда ка Новом Саду, и обрнуто, горе, на Банстолу, скрените ка Крушедолу и тамо, на Милановом гробу, нећете затећи никога. Празно. Србима то место ништа не значи.
Посмртни остаци цара Душана почивају у цркви Светог Марка у Београду. Душан је владао огромним простором, разапео границе своје државе од Егејског мора па горе, до Крбавског поља, донео Законик који је умногоме одредио будуће европско законодавство, али ни то Србима, у глобалу, ништа не значи. Више Срба зна за Робина Худа него за цара Душана.
Да неки други народ са ових простора има историју какву имају Срби, да зна где су му сахрањени цареви и краљеви, та места недељом би посећивале ако не хиљаде, стотине људи свакако. Над српским светињама трепери паучина. Код Срба је све другачије; некада велик и моћан народ Срби и данас, кад су малобројни и немоћни, имају готово необјашњив однос према сопстевној прошлости и великанима из те прошлости.
Зашто је то тако? Одговор подразумева објашњења страшне, погубне потребе Срба да се жртвују за друге народе (и народе у покушају), да се зарад туђег интереса одричу своје историје и, што је најстрашније, своје државе. И још нешто; постоји у српском бићу, посебно од почетка двадесетог века, вирус који се моделира, мења предзанке и појавне облике, прилагођава се, понире и враћа се, али траје. У питању је борба против сопственог народа. Самопоништавање. То је тема за неупоредиво већи простор од овог, а док се ње не прихватимо хајде бар да размислимо због чега највећи трг у Београду, онај на Славији, и даље носи име Димитрија Туцовића, човека који је ударио темеље антисрпске пропаганде на Балкану и у Европи, који Србима ни најмање добро није донео, напротив, оптужио је сопстеви народ да је у Балканским ратовима, чинећи страшне злочине, имао намеру да потпуно уништи један други народ, Албанце.
Звучи познато, зар не.