Ма, пусти будалу
Његуши су једно од најсветијих и за Црногорце најзначајнијих места. Ту је настала династија Петровић, на Његушима је рођен и велики Његош, "тамо се вазда рађало, живјело и умирало у части и поштењу". Било некада, сада је другачије. Године, нова времена и нови обичаји, или интереси, донели су у Његуше мржњу према нечему што је, рећи ће вам сваки Србин из Црне Горе, најцењеније било у Његушима; донело је мржњу према српству и Србима. Мило Кадија, чули сте сигурно, истерао је из свог ресторана Кадми, на Његушима, Веселинку Рајковић која је ту свратила са петоро деце да ручају. Друштво им је правила и једна монахиња Српске православне цркве. Чувши да су Срби, Мило их је избацио напоље.
Више од тог фашистичког испада гаде ми се реакције које, овим поводом, долазе из Црне Горе, али и из Србије. Мислим на оно: То је изолован случај; Ма пусти будалу, такав је он одувек; Црногорци воле Србе; Ми смо један народ; Срби и Црногорци су браћа... Ништа од овога није тачно, Мило Кадија није будала, ово није изолован случај, а Срби и Црногорци нису браћа. То је некада, истина, био један народ, али како се ствари одвијају, како време пролази, Срби ће кроз, узмимо, десетак година, у Црногорцима добити највеће мрзитеље. Мртва трка са Хрватима.
Склапање очију пред истином води у још већи проблем. Крајње је време да се уместо горњих "објашњења" отворено каже да у Црној Гори брже од корова буја антисрпство. Црна Гора се, ако је неко заборавио, 2006. године, одвојила од Србије, осамосталила, на таласу антисрпства, причи о вековној угрожености, на ширењу страха да ће Србија прогутати Црну Гору, сатрти је у црну земљу, направити од ње малу српску авлију.
Пре двадесетак дана на Цетињу, приликом једног спортског сусрета, гостовања кошаркашица из Београда, домаћа публика је хорски урликала: "Србе на врбе!". Нико није реаговао. И тада се чуло: То је изолован случај.
Није изолован
случај; мржња према Србији и Србима дохрањује се у Црној Гори годинама, врло прецизно
и педантно. То раде највиши државни функционери, на челу са Ранком Кривокапићем,
председником Скупштине Црне горе, то је државна политика.
Почетком ове године најпознатији (и најцењенији) црногорски писац Андреј Николаидис
објавио је текст у којем, тога се сигурно сећате, жали што један случај забележен
у Бањалуци није окончан ликвидацијом тадашњег председника Србије, Бориса Тадића,
премијера, Мирка Цветковића, министра Дачића, председника Републике Српске Милорада
Додика. На реаговања из Србије устао је споменути Кривокапић, чији је Николаидис
службени саветник, и одбацио сваку могућност да се бар извини некоме у Србији.
У државном апарату, дипломатији, судству, полицији... Црне Горе, нема Срба. Ако сте Србин пре ћете у Црној Гори добити премију игара на срећу него место у државном апарату. Црногорска држава води неколико процеса против свештеника Српске православне цркве, са циљем да их протера из земље, јер, ето, немају дозволу за боравак.
У случају Мила Кадије држава није реаговала. А требало је? Наравно, да затвори ресторан; покрене процес против Мила због ширења расне мржње и нетрпељивости, изложи ову битангу медијском ружењу, резолутно изађе са ставом да то није Црна Гора, да се Црна Гора стиди због Мила Кадије. То би се, у нормалним околностима, очекивало од Подгорице.
А Београд? Како је он реаговао? Никако. Ни слова, ни једне једине службене реакције. Нешто је прозборио Александар Чотрић, из надлежног одбора Скупштине Србије, али зар је то ниво са кога се држава оглашава у оваквим ситуацијама.
Држим да је амбасадор Србије у Црној Гори овим поводом морао да оде у Владу Црне Горе, уложи протестну ноту и тражи објашњење. Тај се није ни огласио. Као да га нема. Чије он интересе брани у Подгорици, ко га тамо и због чега држи?
Речено је безброј пута, али поновићу: други нас цене онолико колико ми сами себе ценимо. И за крај износим податак који вам, можда, није познат, а врло је инспиративан за размишљање: на попису становништва одржаном у Црној Гори, на самом почетку 20. века, 97 одсто становника изјаснило се као Срби. Да вам помогнем; у међувремену овим просторима протутњао је комунизам.
Везане вијести: Пише Ратко Дмитровић