Униформе и чинови породице Кватерник

Пише Ратко Дмитровић

Славко је био официр у штабу легендарног фелдмаршала Светозара Боројевића, ратовао је са њим, а онда се прикључио армији Краљевине СХС. Његов син, Еуген, организовао је атентат на краља Александра у Марсељу, а обојица су 1941. године обукли усташке униформе

Када је за време Првог светског рата готово генијалним способностима, која су му признавали и противници на фронту, у униформи аустријске војске, са звањем фелдмаршала, командовао у долини Соче, Светозар Боројевић није могао ни да сања да ће један од његових официра Славко Кватерник само двадесетак година касније да прогласи самосталност једне државе.

Боројевић је био крајишки Србин, рођен у свештеничкој породици, на Банији, у селу Меченчани, мада се понегде као место рођења наводи и суседно село Уметићи. Кватерник је био Хрват и њему је припала част да 10. априла (травња) 1941. године прогласи Независну Државу Хрватску. Урадио је то у трећој униформи и ознакама које је променио за само двадесетак година.

 

ИЗ РЕДА ПОРАЖЕНИХ

По окончању великог светског окршаја Срби, Хрвати и Словенци, са припадајућим народима, и народима у наговештају, оснивају Краљевину СХС. Новоуспостављена војна команда, формирана од високих официра победничке српске војске, узима један број Хрвата са искуством у пораженим и расформираним аустроугарским јединицама. Међу њима се нашао и Славко Кватерник. Није му сметала нова униформа и ново знамење, а и зашто би; из реда поражених престројио се у ред победника.

У чину пуковника пензионисан је само три година касније, због отвореног залагања на линији хрватског сепаратизма.

Боројевић је био превелики залогај за команду новостворене војске; одбили су његову молбу да буде примљен у службу Краљевине СХС. Умире у беди, у Клагенфурту (Аустрија), 1920. године. Иза њега је остала само биографија, као један у низу примера о трагичној судбини Срба са простора западно од Дунава и Дрине. Боројевића „његови“ нису прихватили. Кватерник је нашао своје.

Ово је, у ствари, прича о двојици Кватерника, оцу и сину, без којих би новија хрватска повест, нема сумње, изгледала другачије, а и број Срба без њих двојице био би данас другачији, већи. Боројевић је ту само да подсети на генезу колективне трагедије.

После пензионисања, у четрдесет четвртој години, Славко Кватерник одбацује могућност мирног породичног уживања и све своје потенцијале ставља у службу већ тада јаког унутархрватског покрета чији је циљ био стварање самосталне, од Србије и Срба одвојене хрватске државе. Повезује се са Антом Павелићем, осмишљава концепт будуће хрватске војске, планира атентат на краља Александра, уводи у политику свог сина Еугена и често борави изван земље.

Ваља имати на уму да је Славко Кватерник био зет Јосипа Франка (оженио је његову кћерку), настављача политике Анте Старчевића и зачетника усташтва. Франк је пре Првог светског рата у илегали формирао и обучавао паравојне јединице, звали су их франковачке легије, припремајући се за формирање хрватске војске „чим се за тако нешто створе околности“.

Нема сумње да је Јосип Франк за живота (умро је 1910. године) у политичком смислу снажно утицао на Славка Кватерника, развијајући код њега, уз остало, и велику мржњу према Србима.

 

СКИДАЊЕ КАТАНАЦА

Тек после Другог светског рата, тачније после Титове смрти, почиње скидање катанаца са разних државних архива и обелодањивање истина које су деценијама чамиле по сандуцима и мрачним подрумима. Тако је шира јавност сазнала да су иза атентата на краља Александра, октобра 1934. године, у Марсељу, стајали Кватерникови, отац и син, и делимично Анте Павелић. Из најновијих докумената и сведочанстава може се закључити да је целу операцију осмислио млађи Кватерник, Еуген, звани Дидо, када се Павелић уплашио и готово повукао из акције.

Славко Кватерник је прогласио НДХ у име Анте Павелића који у то време – 10. априла 1941. године, још увек није стигао у Загреб. Била је то трка са временом, јер је усташама било важно да хрватску државу прогласе пре него што Немци уђу у Загреб. Кватерник је са текстом од неколико реченица ушао у зграду „Радио Загреба“ око 15 и 30 часова, а у 16 часова је сео пред микрофон и почео да чита „Повијесни проглас“. Само 60 минута после тога немачка моторизована бригада ушла је у главни град новоуспостављене државе. Тада су забележене незаборавне сцене одушевљене масе на Тргу бана Јелачића, која пред точкове немачких возила баца цвеће и саламе петрињског „Гавриловића“.

Само неколико недеља касније усташки одреди, под командом Славка Кватерника почели су да убијају Србе и по селима Баније, па и у Меченчанима, родном селу његовог некадашњег команданта, фелдмаршала Боројевића.

Дидо Кватерник је имао неколико резервних имена и докумената са лажним идентитетом (Еуген Раковачки, Егон Крамер), а због учешћа у марсељском атентату две године је лежао у затворима Мусолинијеве Италије. Французи су тражили његово изручење, али без успеха. Несумњиво способан, са перфектним знањем неколико светских језика, са завршеним правним наукама и вишегодишњим илегалним радом на развоју усташког покрета, те пријатељством са Антом Павелићем, а као син „великог хрватског војсковође Славка Кватерника“ Дидо је био идеално решење за сам врх новоуспостављене хрватске државе. То се и догодило. Изнад њега је био само Павелић, а њему, Кватернику Млађем, поверена је контрола свих усташких јединица, затвора, логора, сабирних центара…Формално, то се звало – шеф Усташке надзорне службе.

Влада мишљење да је Еуген Кватерник осмислио (са Павелићем, Артуковићем и Будаком) концепт етнички чисте Хрватске, односно да су они идејни творци геноцида и прогона Срба, Јевреја и Цигана у НДХ. Томе се оштро супротставља Марија Кватерник, Еугенова супруга. Мислим да је још увек жива, са адресом становања у Загребу, где се вратила неколико година после осамостаљења Хрватске. Дала је свега два интервјуа, из којих смо сазнали неколико врло интересантних података о унутрашњим превирањима у врху политичке и војне власти НДХ.

 

ЛИКВИДАЦИЈЕ И ДЕПОРТОВАЊА

Госпођа Кватерник одбија могућност да је њен супруг био злочинац (а шта смо друго очекивали – оп. а), да је проводио ликвидацију Срба и Јевреја и ту као крунски доказ своје тврдње наводи податак да је Еуген Кватерник био Јеврејин.

Тешко је рећи колико је ово могло да одреди Кватерника као високопозиционираног усташког официра, али да је сама тврдња о његовом етничком пореклу тачна, да је био Јеврејин, у то нема сумње. Његова мајка, горе је речено, била је кћерка Јосипа Франка, чистог Јеврејина. Он је своје животно и политичко прибежиште нашао у великохрватству, па је чак и име добијено на рођењу (Јошуа) променио у Јосип.

Крајем 1941. године, у Петрињи, умире супруга Славка Кватерника, Еугенова мајка. Звала се Олга. Службена верзија каже да је умрла у Дому за старе и изнемогле, али у неслужбеним записима нашао се податак да је извршила самоубиство. Петриња се налазила на самој линији етничког додира Хрвата и Срба, иза Петриње, па све горе до Карловца и границе са Босном, превладавало је српско становништво и српска насеља. Отуда су стизале грозне вести о убијању, паљењу и затирању свега што има везе са Србима.

До јадне жене долазиле су информације о ликвидацији и депортовању малобројних Јевреја из Петриње и оближњег Сиска, а како је знала какву значајну функцију у свему томе имају њени најближи, супруг и син, посебно син, Еуген, Олга то није могла да издржи и, према овој верзији, извршила је самоубиство. Њена смрт осетно је погоршала односе између Славка и Еугена. Славко је веровао да је његов син пао под такав утицај Павелића, да је био спреман чак и на убиство сопствене мајке, због тога што је била Јеврејка.

Марија Кватерник се згражава над овом причом и тврди да њен супруг није био једини Јеврејин у врху усташког режима. Подсећа да је шеф „Особног уреда“ (Канцеларија за издавање потврда о хрватству) у Загребу био Владимир Сингер, чистокрвни Јеврејин; да је Павелићева супруга, Мара, била Јеврејка, као и неколико генерала усташке војске.

Због Павелићевог попуштања амбицијама Италије на Јадранској обали, отац и син Кватерник већ 1942. године јавно износе критике на рачун поглавника. Уплашен да би га то могло стајати власти, Анте Павелић смењује Диду Кватерника, али му не дозвољава да напусти Загреб. Држи га у некој врсти кућног притвора. Славко Кватерник се одриче свих овлашћења добијених на почетку рата, тражи пријем код Павелића и у том разговору је наводно казао: „Будеш ли и даље спречавао мога сина и његову породице да оду из Хрватске, кунем ти се да ћу по цену сопственог живота кренути са кампањом против тебе“. Павелић је попустио, и Кватерникови у фебруару 1943. године одлазе у Словачку.

Фрањевачки ред Католичке цркве успева у самом финишу рата да пребаци Еугена Кватерника у самостан код Инзбрука, где га скривају дуже време, а када је Евита Перон дозволила усташким злочинцима да се настане у Аргентини, Кватерник са још неколико усташа одлази у ту далеку земљу.

Славко Кватерник је скончао живот када се усташка војска пребацивала преко Словеније и свој пут завршила у аустријском селу Блајбург. Његово тело никада није пронађено.

Еуген Дидо Кватерник гине у саобраћајној несрећи, на периферији Буенос Аиреса, 1962. године. Неки верују да је та смрт последица деловања југословенске тајне полиције. Марија Кватерник одбацује такву могућност. „Била сам“, каже она, „у тим колима, цела наша породица је била унутра, ишли смо на излет и њему је једноставно током вожње испао волан из осовине. Погинули су он и наша кћерка Олга. Тај аутомобил је био теренац, звао се ‘естианциера’, и сви су га сматрали најгорим аутомобилом у Аргентини. За бољи нисмо имали новца“, тврди Марија Кватерник.

Кућа у којој је рођен Светозар Боројевић, у Меченчанима, постоји и данас. Рушевна је, али цела. У самим Меченчанима живи још неколико Срба, стараца.

 

 

Извор: