Крлежа, име које ће време истопити

Пише Ратко Дмитровић
Срби га доживљавају као хрватског националисту, што он није био, Хрвати у њему виде опасност по хрватску културу, што је свакако погрешан став, комунисти му никада нису до краја веровали, и имали су разлога за то. Највише су у праву они за које је Крлежа био оличење нарцисоидне кукавице

Био је крај априла 1941. године. Касно поподне. Млади стражар у смеђој усташкој униформи водио је испод руке мрачним ходником омањег човека, на прагу педесете године живота, који је плакао. Дневно светло изливало се у тај скучени простор истражног затвора у Петрињској улици, кроз уске прозоре иза којих је Загреб живео животом пуним еуфорије због тек створене државе на коју су Хрвати чекали хиљаду година.

УСТАШКИ ПОКРЕТ
Човек који се тресао, очито нервно сломљен, и који је покушавао да савлада нападе плача био је Мирослав Крлежа. Из дубине простора, тамо где светлост никада не улази, допирали су увредљиви повици намењени Крлежи. Тешка метална врата ударила су у оквир од кованог гвожђа, два пута се чуло окретање кључа и потом је завладао мир. Двадесетак минута касније, и даље видно узнемирен, сада у пратњи старијег човека у цивилном оделу, Крлежа је изашао из безличне сиве зграде затвора у Петрињској и ушао у црни луксузни аутомобил марке цитроен. Била су то кола доктора Ђуре Вранешића, угледног загребачког лекара који је већ приступио усташком покрету, а касније ће сести и у фотељу министра здравља у влади Анте Павелића.
Од тога дана велики хрватски писац, интелектуалац, комуниста који се разочарао у стаљинизам као један од појавних облика комунизма, биће под заштитом доктора Вранешића и то старо познанство сачуваће Крлежи главу. Све време Другог светског рата Крлежа је провео у Загребу.
Оно што се догодило у последњим данима априла 1941. у затвору загребачке Петрињске улице пресудно је утицало на Крлежу да не оде у партизане. У том затвору, где је боравио свега неколико дана, доживео је велике увреде уз буквално пљување од стране скојеваца заточених у истом простору. Они су га доживљавали као отпадника од комунизма, нису му заборавили „сукоб на књижевној левици“ полемику са Милованом Ђиласом, Радованом Зоговићем и Јованом Поповићем које је Крлежа доживљавао као ригидне стаљинисте, идеолошке мачеве спремне да свакога тренутка одсеку главе онима који другачије мисле, укључујући и мишљење о књижевности, култури уопште. Крлежа се, по сопственом признању, плашио да га партизани не стрељају.
Да је тај страх био оправдан говори и она епизода из београдске „Мадере“, 1945. године, када су се сусрели Ђилас и Крлежа. Зашто ниси дошао, питао је Ђидо. Па да ме убијете, одговорио је Крлежа. Тачно, ја бих те лично убио да си дошао до 1943. године, после тога би преживео-рекао је Ђилас. Иначе, да је дошао у партизане Крлежа би, по Титовој одлуци, добио место потпредседника АВНОЈ-а.
У данима ослобађања Загреба лично је Јосип Броз ангажовао неколико најспособнијих обавештајаца и убацио их у град са задатком да заштите Мирослава Крлежу, како од усташа који су се повлачили и који су знали да партизанима остављају једно велико књижевно и интелектуално име, тако и од комуниста који су Крлежин боравак у Загребу за време трајања НДХ тумачили једино и само као колаборацију са усташким режимом. Крлежа је преживео али по сопственом признању, изнетом пред смрт, никада више није био онај стари Крлежа. „Рат ме уништио, требао сам за НДХ узети отров, убити се. Ја сам 1945. године био други човек, никада ми се онај виталитет од некада није вратио“, говорио је.

ЛАЖНА ПРИЧА
Крлежа је, после капитулације Италије, негде у касну јесен 1943. године, имао сусрет са Антом Павелићем. Тада му је Поглавник НДХ понудио неколико кључних места у култури усташке државе: од места управника Хрватског државног казалишта до председника Академије. Тај сусрет, у присуству доктора Вранешића, једног од Павелићевих министара и шефа Павелићевог кабинета, протекао је у Крлежином опањкавању Иве Андрића и бежању од изјашњавања на изнете понуде, између осталог и кроз лажну причу како управо ради на студији о Анти Старчевићу.
А какав је Мирослав Крлежа био човек? Одговор на ово питање увек клизне у онај простор где чучи упозорење да велике ствараоце никада не треба сагледавати и оцењивати кроз њихове људске особине. То јесте тачно, мада ће се када је Крлежа у питању, јавити многи да оспоре и његово дело, дајући до знања да је Крлежа изван сваке сумње био човек изузетног образовања али истовремено, кажу они, није био човек великог талента. Тај недостатак компензовао је марљивошћу и ерудицијом, „тешким штивом“, великим бројем страних речи и конструкција, цитатима на немачком, француском, мађарском… језику, скрнављењем стила на рачун доказивања образовања…
Чињенице говоре да је Крлежа урадио све што је могао да после рата спаси живот свом споасиоцу, доктору Вранешићу. Ургирао је, скупа са Крстом Хегедушићем и Васом Богдановим, код Бакарића, Крајачића, Тита… успео да изнуди ослобађајућу пресуду али онда је процес поновљен; уследила је казна од 20 година робије што је на крају преиначено у смртну казну. Вранешић је стрељан у јануару 1946. године.
Пре Другог светског рата на железничкој станици у месту Суња, одакле је Вранешић пореклом, била је кафана са именом које данас нико не памти али сви памте да се на пиво ишло „код Вранешића“.
Истовремено, Крлежа ни о коме од својих савременика, писаца, песника, интелектуалаца… није имао позитивно мишљење. Никоме није признавао даровитост, лепоту стиха, вештину приповедања… За њега је безначајан био и нобеловац Андрић. У књизи сећања, „Иза затворених врата“ коју је иза себе оставио познати хрватски сликар и графичар, Јосип Ваништа, а која ових дана изазива велику пажњу у Хрватској, налази се мноштво Крлежиних ставова, готово шокантних, о појединим ствараоцима.
Тако за Андрића Крлежа каже: „Да није било Нобела, Андрић би био мали непознати писац. Ми смо се разишли 1919. Ја сам био комуниста, а он је отишао у ројалисте. Предамном је дрхтао као жаба пред змијом, у страху да га у једном часу не дохватим“.
О Вјекославу Калебу Крлежа је казао: „Човјек који је обећавао, али након рата долази у Загреб и ту у граду пропада. Најбоље је направио кад се вратио у Тисно. Тамо и припада“. Што се тиче Аугуста Цесарца Крлежа држи да је он био само један фини господин без литерарног дара, док је за Антуна Бранка Шимића говорио да је био „мали примитивац са Широког Бријега“. „Био је прецењен, био је без школе, ни малу матуру није положио, није знао ни један језик, није видео ни један већи град“, набрајао је Крлежа оцењујући Шимића кога савремена хрватска књижевна критика сврстава у сам врх песништва.

ВЕЛИКА КУКАВИЦА
Још горе је код Крлеже прошао Иван Горан Ковачић. Сврстао га је у ловце на положај, лакташе, а о његовој уметничкој црти није хтео ни да говори: „Читао сам Јаму, 1944/45 то је кружило Загребом. Све су околности биле за, па и смрт пјесника, али то је чиста реторика. Ковачић је био човек без талента“. Ако сте мислили да се испод Крлежине критичке сабље провукао бар Добриша Цесарић, нисте у праву. Цесарићеву песму „Слап“ Крлежа је разбуцао на кључном месту. Он каже: „И онај гласовити, толико цитирани Цесарићев стих како тече и тече један мали слап није ништа друго до бесмислица. Слап ради све прије него што тече“.
За великог хрватског сликара, Љубу Бабића, Крлежа је говорио да је сликарски недаровит, да није знао насликати акт, руку, лице…
Посебно је Крлежа био љут на неке своје пријатеље, чувеног Бранка Гавелу, на пример. „Тај је“, говорио је Крлежа, „мој роман Повратак Филипа Латиновића сматрао збирком есеја“. За њега то није био роман, а Петар Добровић, којем сам ту књигу својевремено читао у Прагу, ништа није разумео.
Шта је Крлежа мислио о српским ствараоцима. По сведочењу Гојка Тешића, који је као млади истраживач дела „великана југословенске књижевности“ имао прилику да разговара са Крлежом, овај је сматрао да је Војислав Илић највећи српски песник, а Јаков Игњатовић највећи романописац у Срба. Андрић, Црњански, Станковић, па Дучић, Ракић, Дис… нико од њих, по Крлежи, није био вредан пажње.
Споменути Ваништа је први пут у јавност изнео и један детаљ који је у овом времену изузетно актуелан, а тиче се Крлеже, Тита и Косова. Наиме, Крлежа је, према Ваништином сведочењу, у једном њиховом разговору казао: „Тито је Србима узео Косово и то је једна од највећих ствари које је урадио“. Значи ли овакав став, ако је тачно пренет, да је Крлежа био антисрпски настројен интелектуалац? Не. Питање је у ком контексту је то речено. Крлежа није волео никога. Ни Хрвате.
Он је, судећи по овоме што повремено и све чешће излази у јавност, био егоцентрик, нарцисоидан тип, човек са комплексом више вредности, а истовремено велика кукавица. Није имао храбрости да јавно изађе са ставовима, као што су горе наведени, о другим људима, па је таква мишљења износио на интимним дружењима, јуначећи се. Потписао је 1967. године Декларацију о имену и положају хрватског књижевног језика, а онда звао Тита да се оправдава; подржао је хрватски Маспок 1971. али се брзо дистанцирао и од Савке и од Трипала. Много раније, у време Првог балканског рата, напушта војну академију у Пешти, бежи у Србију и пријављује се као добровољац, са жељом да ратује на страни Срба. Одбијају га под сумњом да је аустријски шпијун. Касније Крлежа заснива кумство са Драгишом Васићем, професором, писцем, врсним новелистом, идеологом четничког покрета.
Како време пролази Крлежа и његово дело у Хрватској све више бледе и тону у заборав што, сложићемо се, није случај са истинским великанима књижевности.
Иначе, Мирослав Крлежа није био изворни Хрват. Његови су пореклом Цинцари, са Дојранског језера. Крлежа на македонском језику значи – крпељ.

Извор: pecat