Нушић и Џеј

То је деловало невероватно, тужно, застрашујуће; свршени средњошколац, студент прве године, човек у зрелој доби, девојка на прагу тридесетих... и тако њих двадесетак не знају ко је Нушић. Анкета пред ТВ-камером спроведена је на улицама Смедерева али ништа боље, убеђен сам, не би било у Краљеву, Вршцу, Неготину, Лозници, богами и Београду.

У шта се претвара српско друштво? Каква нам је будућност с оваквим степеном необразовања код младе популације? Куда то води? Знају ли они који одлучују и говоре у име Срба шта све не улази у српске главе? Одбијам да прихватим тезу како свака власт сања да има глупо, необразовано гласачко тело. Држава с таквим гласачима нема никакву шансу, таман да је води и сам Бизмарк. Памет, а не сила, унапређује и народ и државу. Другог спаса нема.

А како смо се нашли у оваквој ситуацији? Није ли одговор и у чињеници да већ годинама бележимо инфлацију вуковаца. Ту смо дотерали до линије да диплома вуковца више није предмет дивљења већ спрдње; постало је нормално да већина деце до највиших оцена долази на све друге начине осим стицањем знања.

Или: откуд Србији, чија омладина не зна ко је Нушић, толико доктора наука? У некадашњој Југославији (двадесет милиона становника) било је, ако се не варам, између двеста и триста особа с префиксом ДР. У данашњој Србији с „производне траке“ за годину дана изађе их неколико пута више. Колика и каква су њихова знања и коме они такви уопште требају.

Безглаво бежећи од социјализма, јурцајући у демократију чије право значење нисмо ни наслућивали, одбачено је све што је било вредно у образовном систему некадашње државе. Данас професор у средњој школи мора да чека док ученик оконча разговор мобилним телефоном да би наставио проверу знања а уколико смогне храбрости да му каже да нешто не зна, ризикује да добије батине. Ту, на часу, пред ђацима, од којих се неколико обавезно придружи малтретирању наставника. Остатак тучу снима и већ истога дана качи на интернет.

У ком то граду Србије постоји основна или средња школа чији полазници због незнања дрхте од страха пред могућношћу да ће их наставник питати за оцену? Колико имамо понављача у основним и средњим школама? Који је министар образовања, од Слобе до данашњег дана, покушао ту нешто да промени? Шта у том смислу чини РТС, јавни сервис, државна телевизија (ни сами не знају како се зову) коју плаћамо, између осталог, и ради едукације становништва.

Сећате ли се, није било давно, проф. Рајне Драгићевић? О њеном говору дипломцима причало се и писало седам дана. И ништа. Баруштина се усталасала и смирила као да ништа није било. С локвањом на врху.

Заиста, треба ли уопште нама Нушић? Ту су Јеца, Сека, Века, Гиле, Ђоле... и наравно Џеј.

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Вечерње Новости