Ћурке из сенке Добрице Ћосића
Ћурка је једно мирно створење и ретко се оглашава, шета двориштем, кљуца, тражи храну, гнезди се по угловима и, рекох, углавном ћути. Али…довољно је да почнете звиждукати и ћурке се узнемире, фијучу, галаме из све снаге. Не знам због чега. Ако поновите звиждук то код њих производи ефекат аларма и претвара се у хистерију. Једва се смире.
Онај ко је одрастао на селу (а тај сам) зна о чему говорим. Сличан ефекат код једне групације српског друштва, код другосрбијанаца, „грађанијанаца“ неокомуниста, кроатофила, производи спомињање Добрице Ћосића. Чим то име изговорите ови скачу са места, урлају, поплаве па поцрвене, вратови им се напну, колаче очи ко барске жабе. Њима је Ћосић крив за све; за ратове, санкције, бомбардовање, неисплаћене хонораре, од странаца неприхваћене пројекте, старост, опадање косе, сексуалну клонулост…за све им је крив Ћосић. Питате их због чега су тако дебели, они одговарају; Ћосић је крив за рат.
Ево пре неки дан у Новом Саду извесни Александар Попов, директор некакве организације, зове се „Центар за регионализам“, оптужио је Добрицу Ћосића да је крив за рат у Титовој држави, следствено томе да је он, Добрица, разбио Југославију, произвео рушења и убијања, те стога, разуме се, мора на суд. Попов је то казао на промоцији књиге неког Мујкића, из Сарајева, који је имао потребу да ето напише и књигу о Добрици Ћосићу. Остављам вам на машту да претпоставите садржај.
Основни проблем са којим се суочава човек ограниченог размишљања- а ограничено је свако размишљање углављено у идеолошки калуп-што веома врзо, у свакој расправи, излагању, остане без истине, па му се аргументација, одбрана тезе, сведе на баналности, квазилогику, речју… на изношење будалаштина.
То, разуме се, није могло да мимоиђе ни реченог Попова; у немогућности да поткрепи тезу о Добрици Ћосићу као изазивачу рата, оптужио је истог да, пази сада, вређа Србе. Попов каже: „Шта на пример значи његова (Ћосићева-оп.а) мисао да Срби све што добију у рату изгубе у миру. Да ли то значи да су Срби храбри али глупи? Погледајте колико је то увредљиво за саме Србе“.
Пошто не верујем да је Попов глуп човек, а верујем да историју познаје бар на нивоу солидног средњошколца, цитираном реченицом смо добили крунски доказ оне горе минијатурне теорије о понашању људи без аргумената. Да, Ћосић је рекао, и то давно, да је главни проблем Срба у 20-ом веку што у миру губе добијене ратове. Тачнију дијагнозу онога што се Србима догађа од 1918. године до данас нико изнео није. Савршена дефиниција. Ево доказа.
Србија је из Првог светског рата изашла као победник. Срби су били народ којег је Европа славила. Водећи државници, интелектуалци, писци, ваздизали су Србе као митски народ, хероје великог рата који су васкрсли са дна понора и- без обзира на страшне губитке- опорављени, учинили пресудан пробој на Солунском фронту, напредујући 60 километара испед осталих савезничких армија. За разлику од осталих јужнословенских народа једино су Срби у том рату били на праведној, победничкој страни.
И шта се онда догађа? Управо ово о чему говори Добрица. Уместо да прошире Србију, направе огромну српски државу, са западном границом на линији Сплит-мађарска граница (изнад Осјека) преко центра Босне, као што су им велике силе нудиле, Срби прихватају молбу Словенаца и Хрвата да са њима праве државу јужних Славена-Краљевину СХС- жртвујући и споменуту могућност и Србију као државу. Незапамћен случај у новијој историји Европе.
У Другом светском рату, на нивоу народа (нећемо ваљда да рачунамо појединачне или групне случајеве) једини прави антифашисти међу народима Балкана били су Срби. Најмасовнији партизански, антифашистички покрет, био је у Хрватској али су тај покрет сачињавали Срби (Банија, Кордун, Славонија, Лика, Далмација) у проценту од преко 95 одсто. Тако је било све до капитулације Италије кад Врховни штаб НОБ-а, са Титом на челу, схвативши шта то може да значи након ослобођења, преводи целе бригаде хрватских домобрана и усташа у партизанске редове. То није тајна, то сви знају, чак и Повијесни архив дашање Хрватске располаже тим подацима.
И онда долази мир и у њему велики српски пораз. Уместо да буду награђени за допринос слому фашизма, Срби су кажњени; једино републици Србији, у тој новој Југославији, каче два тега у форми аутономних покрајина (Косово и Метохија) а они народи који су рат провели на страни Хитлера, бивају награђени Уставом из 1974. године, који је покидао шавове тадашње државе и припремио рат. Овај за који Попов оптужује Добрицу Ћосића.
У целој овој причи не сме се заборавити повод; књига „Босанки рат Добрице Ћосића“ аутора Мухамеда Мујкића, Муслимана, Бошњака, како му драго, фокусираног на тезу да је српски академик и најпознатији живи писац овог дела Европе, крив за убијања по Босни. Мујкић, нема сумње, зна а ово спомињем због млађих људи који не знају, да је управо Добрица Ћосић оних језивих, вунених година, када је то било веома опасно, једини, јавно, бранио Алију Изетбеговића, аутора књиге „Исламска декларација“, оптуженог за ширење идеје исламске државе засноване на шеријетском праву.
Зна Мујкић, као и Попов, да је рат у Босни почео онда кад је Алија Изетбеговић повукао потпис са „Кутиљеровог плана“, на који су пристали Срби Муслимани и Хрвати Босне и Херцеговине, који је Босну уређивао као унитарну државу (без Републике Српске) и који је отклањао могућност рата. Изетбеговић је то урадио, и ово је познато, на наговор тадашњег америчког амбасадора у Београду, Ворена Зимермана.
Зна Мујкић, као и Попов, да се у Босни закувало и замирисало на рат кад су Муслимани и Хрвати, два од три тамошња конститутивна народа, направили савез, одбацујући свако мишљење и став српске стране.
Никакве везе са узроцима рата у Босни нема Добрица Ћосић. Па зашто га онда нападају разни Попови и Мујкићи? А шта друго да раде у својој беззначајности? Тако опстају у јавности. По чему другом би знали за њих? Да се окоме на тамо, шта ја знам, Стевана Митровића, кога би то интересовало, ко би то забележио. Овако, нападнеш Ћосића и ето те у медијима.
Могу ли да науде Ћосићу? Могу, таман онолико колико и ћурке спремне да нападну храст у чијој хладовини леже.