Правило из чардака

Зашто након толико година од распада Југославије њеним некадашњим простором и даље влада правило на којем је настала Титова држава

Ратко Дмитровић

Сваки национализам је опасан али је српски најопаснији. Овако је гласила максима југословенских комуниста, она на којој је Титова Југославија створена и одржавана у животу. На тој логици озидан је чардак назван братство и јединство, ова формула остала је у животу након растакања Југославије; ево је и данас живи, делује ефикасније него икада, а на њеној примени највише инсистирају они који с поносом истичу да су борци против тоталитарних идеологија, комунизма свакако.

Како се догодило да је међународна заједница почетком деведесетих прихватила горњу поставку, а потом растакање Југославије по линијама које су давно повукли комунисти? Којом и каквом логиком објаснити став међународне заједнице да су Срби и Србија једини кривци у крвавом грађанском рату бивше Југославије кад и парчићи елементарне логике кажу да у грађанском рату нема и не може да буде невиних?

Знам, неки ће овде улетети с тезом да се деведесетих није радило о грађанском рату већ о агресији Србије на Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину. Одговарам подсећањем да је та "агресија" почела тако што су руководства наведених република Југословенску народну армију преко ноћи прогласила окупаторском иако се ради о војсци која је на том простору боравила претходних 45 година, као једина оружана сила постојеће државе. Легитимна и неупитна.

Прошле су године од последњег ратовања на тлу бивше велике државе. Остварени су сви циљеви малих народа и народа у настајању. Решена су сва мањинска питања али се и даље отвореним држи већинско, српско питање. Срби су и даље проблем, каже међународна заједница, уз хорско подржавање из бивших комунистичких република а данас самосталних држава. За Европу ниједан национализам на Балкану није опасан, осим српског. Оно што није дозвољено ловачкој организацији Србије, дозвољено је армијама и паравојним формацијама осталих државица.

Од Србије је отето Косово, Срби су избрисани у Словенији, готово протерани из Хрватске, а оно мало што их је остало изложено је шикани сваке врсте; у Црној Гори ниједан Србин не може да добије иоле значајну функцију у државној администрацији... али за Брисел и Вашингтон то није проблем. Њима је најважније хоће ли се Вучић и Николић појавити у Сребреници; хоће ли Влада Србије прихватити све што траже Албанци на Косову, хоће ли Вучић, или неко од његових министара, потписати документ чији је практични значај раван признању независности Косова.

Да, све ово је нелогично, скоро необјашњиво, осим у случају примене формуле с почетка текста.

 

Извор: НОВОСТИ

 

Везане вијести: Ратко Дмитровић