Милановић и Јосиповић узмичу, а Европа ћути пред новим дивљањем усташтва у Хрватској

tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/ratko-tribina.jpg

Постоје константе у нашем животу које се окончавају победоносно или поразно по нас; верујемо у нешто, истрајавамо, трудимо се да убедимо друге, хранимо та убеђења у комуникацији са истомишљеницима, полемишемо са онима којима је до полемике или стоички трпимо нападе, увреде, омаловажавања. И онда дође тренутак кад се све сломи, кад схватите да нисте били у праву. Заћутите. Или се догоди оно друго па задовољно кажете у себи; ето, био сам у праву.

 

РЕИНКАРНАЦИЈА НДХ

Почетком деведесетих тврдио сам, писао, да је новостворена хрватска држава реинкарнација Независне Државе Хрватске, оне Павелићеве, усташке, са симболиком, идејом, друштвеним концептом и са истом мржњом према Србима. Речју, тврдио сам да је Туђманова Хрватска – усташка држава.

У Хрватској су у томе пронашли нови доказ да је Дмитровић обични плаћеник београдских клерикално-националистичких, великосрпских група, лоцираних у Српској академији наука и уметности и Српској православној цркви. Медијска кућа „Политика“ се подразумевала, ту сам био запослен, као дописник из Загреба, Улица Гајева, стотинак метара од споменика Бану Јелачићу. Строги центар града.

За тезу о неоусташкој држави Хрватској добио сам у Београду неколико смрдљивих етикета, заснованих на констатацији да завађам Србе и Хрвате. Иначе, братске народе чија је заједничка историја лепршава холивудска бурлеска. Никада се нисам бранио. Знао сам, вратимо се на почетак текста, да у основи приче не могу погрешити; мој однос према усташтву, независним хрватским државама, не долази са страница хисторијских читанки, уџебеника кривотворене и фалсификоване историје. Не, он се осећа кожом, пореклом, сведочењем из прве руке. Јасеновац је од села у којем сам рођен (Комоговина на Банији) удаљен тридесетак километара. Ја сам о Јасеновцу слушао од оних који су га преживели. Способност да препознам усташтво, како год да је прикривено, носим на кожи, преузето је рођењем.

Мојим Дмитровићима и Дабићима – да не спомињем хиљаде других породица из Поткозарја, са Баније, Кордуна, Славоније, Билогоре – Јасеновац је место постанка и смрти, ненаписана одредница, оријентир, тамна страна месеца.

 

НЕПОРАЖЕНА УСТАШИЈА НА ДЕЛУ

Отворена, до крајњих граница искрена и исто тако тачна и прецизна потврда да сам свих ових година био у праву, тврдећи да је Хрватска деведесетих година била неоусташка држава, да је са непораженим усташтвом и данас у неким елементима таква, дошла је пре двадесетак дана, од Игора Мандића, Хрвата, једног од највећих живих интелектуалаца данашње Хрватске. Мандић је у интервјуу за „Вечерње новости“, оцењујући догађања у Вуковару, скидање табли са ћирилицом широм Хрватске, казао да на сцени није нова представа, нове околности. У питању је непоражена усташија која у Хрватској све слободније подиже главу, а ћирилица им је изговор да протерају све преостале Србе, казао је. Ништа тачније одавно се није чуло из Загреба. Јачу, прецизнију, потврду онога што сам говорио и писао све време нисам могао да добијем. Хвала, Мандићу.

Да ли се осећам победоносно? Не. Осећам се јадно, упркос свим елементима сатисфакције. Након што су бројни хрватски медији пренели Мандићев интервју „Новостима“, на човека је кренула у Хрватској хајка равна потерама из деведесетих. Са „налозима“ да се „издајник, орјунаш, четник“ има уклонити са лица земље. Стоку треба убити, гласила је заједничка оцена готово свих форума на хрватским порталима и сајтовима. Мандићу са стране хрватске јавности нико није прискочио у помоћ; ћутали су новинари, борци за људска права, лева политичка и културна интелигенција. Један од њих, извесни социолог Лалић, познат по прилично оштрим критикама хрватске деснице, назвао је Мандића издајником хрватства. Лалић тврди да у Хрватској одавно нема усташтва, да је то ствар прошлости, савремена митологија, дежурни аргумент оних који Хрватској не желе добро.

Крајем августа ове године боравио сам неколико дана у Хрватској. Нисам се јавио никоме, укључујући људе са којима се мој живот деценијама додиривао или преплитао. Не због страха од свађе, једноставно нисам хтео да их излажем могућим ризицима, неугодностима. Један од њих, својевремено значајна политичко-привредна фигура у Хрватској, инсистирао је да се видимо. Разговор, разумљиво, није могао протећи без политике. Иницијатива је била на његовој страни, ја сам све време био у другој брзини. Онда дођосмо до најосетљивијег дела, суштине хрватске државе деведесетих и Хрватске данас. Теби је, рекох му, јасно да сам са много аргумената почетком деведесетих тврдио да је Хрватска неоусташка држава. Човек ћути, најпре гледа у страну, држи чашу добре банијске шљивовице у руци, окреће се мени и каже: „Јеб`о јој ти матер, није она ни данас далеко од усташке државе“. Ако је то важно, а овде јесте важно, човек је Хрват.

 

МУК ХРВАТСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

У међувремену се усташтво подигло на ноге. Јосиповић и Милановић скакућу као мечка на загрејаној плотни, прете, затежу конопац, попуштају, позивају на поштовање закона, седају да разговарају са усташијом из Вуковара, али не вреди. Европа ћути, хрватска интелигенција ћути, анонимуси са форума, њих на десетине хиљада, прете убиствима, траже да се хрватска држава са Србима обрачуна за сва времена, да и последњи од припадника народа напусти Хрватску. Не отворено, толико глупи нису, већ да се Србима забрани ћирилица, исказивање националног идентитета, спомињање великана из националне историје, да им се забрани да буду Срби. Коме се не свиђа, марш из Хрватске.

Хрватском се поново ваља мржња према Србима. Шири се као сумрак, улази и тамо где је до јуче није било. На мржњи према Србима опстаје се у политици, у култури, близу новца. Мржња према Србима поново је у Хрватској наплатива, може да се оплођује, доноси профите разних предзнака. Срби су, након кратког предаха, мереног годином-две, опет увучени у себе, опет крију имена и презимена, избегавају ситуације где би неко сумњичав могао да их упита које су вере и нације.

Огласило се неколико свештеника Српске православне цркве, упозорењем да је у Хрватској поново на сцени насилно превођење српске деце у хрватски национални корпус. Европа ћути, а на отворено питање како оцењује догађања у Хрватској, у вези са нападом на ћирилицу, одговара да је то унутрашња ствар Хрватске. Ово је отворено охрабривање на нова насиља према Србима.

Ни једна друга држава, чланица Европске уније, ранга Хрватске, не би смела ни да помисли на однос према мањинама, какве год оне биле, националне, социјалне, сексуалне, какав према Србима у Хрватској гаји Хрватска. Али, кад имаш Немца за савезника, све ти је дозвољено; убијање, паљење, протеривање, на крају и скидање ћириличних табли. Све.

У време настанка текста који читате, окончан је пети у низу сусрета председника Владе Хрватске, Зорана Милановића са Стожером за одбрану ћирилице, из Вуковара. Овој проусташкој групацији понуђено је, како сазнајемо, да се „провокативне“ табле смање за трећину, да слова буду једва видљива, да табли у Вуковару буде свега неколико, искључиво на јавним установама, али братија на пристаје; ћирилица не може на тло Хрватске. Више им није довољан Вуковар; табле падају из ноћи у ноћ широм Хрватске, чак и тамо где су Срби двотрећинска већина. Сасвим очекивано и схватљиво; Павелићева дечица виде да им се држава не супротставља па због чега да не чине оно што им је у крви.Недавно је у Београду промовисана књига Анте Лешаје, Хрвата са Корчуле, пензионисаног професора Загребачког универзитета, која подсећа на мрачно време пред грађански рат у Хрватској, 1990. до 1991.године, време кад су Хрвати спаљивали и на друге начине уништавали књиге штампане на ћирилици. Лешајино дело зове се „Књигоцид“. Тада је уништено око три милиона књига. У данашњој Хрватској до сада је уништено двадесетак табли са ћирилицом. Мало.Традиција се мора поштовати. Биће тога још.

На Милановићу и Јосиповићу је да докажу има ли њихова Хрватска снаге да се обрачуна са усташтвом. Ту компромис није могућ; или усташе, или њих двојица, скупа са СДП-ом, странком преко које су дошли на власт. Да не буде забуне: и у једном и у другом случају Срби су губитници.

 

Пише: Ратко Дмитровић

 

Извор: ИНТЕРМАГАЗИН.РС