Николић између Каменитих врата и Башчаршије

Пише Ратко Дмитровић

Шта све чека новог председника Србије у односима са Хрватском, односима које је накарадно, противно свакој државној и простој логици креирао Борис Тадић, дајући службеном Загребу све, а не тражећи од њега ништа, и у којој мери на све то може да утиче прошлост Томислава Николића

 Заједничку државу Јужних Словена осмислили су Хрвати. Словенцима је то добро дошло, Срби су у ову причу улетели као Радићеве гуске у маглу и платили високу, страшну цену. Биолошку и територијалну. И још увек је плаћају. Тај неприродни савез, рођен са проклетством малих разлика, растурен је у крви, али ће још дуго, плашим се заувек, одређивати односе на простору од Косовске Митровице до Зиданог Моста, са бочним уласком према Јадранском мору, од Бококоторског залива, па горе преко Дубровника и Сплита, до Пуле и Ровиња. У ту причу овог маја, 2012. године, на велика врата, у мали маневарски простор, улази нови председник Србије Томислав Николић. Шта га чека?

ДЕФИНИСАЊЕ РАТА У ХРВАТСКОЈ
Уз протоколарне активности, сусрете са колегама из Загреба и Сарајева на разним самитима и регионалним конференцијама, Николића очекују медијски удари (неки су већ почели) које ни случајно не сме да потцени, али и тешки изазови смештени између личног убеђења да се у односима Београд-Загреб, које је Тадић поставио у корист Хрватске, и европске црвене линије која се не сме прелазити, нешто мора мењати. Само два дана пошто је изабран за председника Србије Томислав Николић је жестоко нападнут од стране „Хрватске телевизије“, у емисији која је, а шта би друго, подсетила на радикалску прошлост бившег Шешељевог најближег сарадника, посебно на чин доделе титуле четничког војводе Томиславу Николићу. Негде на Романији, ако се не варам. У том првом налету постављена је висока међа између „европски оријентираног Тадића, који је у пријатељским односима са Јосиповићем“ и „преобученог радикала и четничког војводе који је ненадано дошао на чело Србије“. Познајем ту врсту памети и могао бих, са високим процентом вероватноће, да наведем најмање двадесетак питања хрватских новинара на која ће Николић, кад-тад, са вољом или без ње, морати да одговори.
Тактички, хрватска страна, медијска, али свакако и  државна, смештена у зградама на Горењем тргу, недалеко Каменитих врата, за Хрвате једног од најзначајнијих споменика старог Загреба, користиће до максимума Николићеву прошлост, стално инсистирајући на „слабим тачкама“ само да би новог председника Србије држала у дефанзивној позицији.
Да ли је то хендикеп на који се не може утицати? Није. Надам се да то знају и Николићеви најближи сарадници, односно да знају начин како све ово неутралисати. Не ради Николића, Србије ради.
Један од механизама је прекид београдског службеног ћутања о карактеру рата вођеног почетком деведесетих. На прву констатацију – новинарску или из уста државног службеника, укључујући председника Хрватске Иву Јосиповића – да је на Хрватску извршена агресија од стране ЈНА и Србије, Николић мора интервенисати и врло јасно такво тумачење означити као погрешно, противно чињеницама, противно ономе што се заиста догодило. Другим речима, нови председник Србије, жели ли добро Србији (а свакако и због себе) мораће да оспори хрватску верзију рата, тврдњом да ни ЈНА, ни Србија нису напале Хрватску већ обрнуто; Хрватска је напала Југословенску народну армију, проглашавајући је окупаторском. Тако је почео рат у Хрватској.
За овакво гледиште Николић има најјаче могуће сведоке; Фрању Туђмана и Јосипа Бољковца, првог председника самосталне Хрватске и првог министра полиције у тој Хрватској. Туђман је, подсетићу вас, јавно, на Тргу бана Јелачића, у мају 1992. године, рекао да рата у Хрватској не би било да Хрватска то није хтела, а Бољковац је објавио књигу у којој доказује да је све отпочело агресијом Хрватске на ЈНА и Србе у Хрватској. Због тога, а не због некаквих партизанских злочина наводно почињених 1945. године, Бољковац је недавно био ухапшен и изложен опакој медијској кампањи дела хрватских медија и јавности.

Само ако се постави на овакав начин, ако рат у Хрватској дефинише као класичан облик грађанског рата, а у томе му безброј доказа стоји на располагању, председник Србије отвара нови простор и нове перспективе своје државе у односима са Хрватском. Поставља их на ниво међународног права, уважавања чињеница и онога што се заиста догодило. Наравно, избегава и позицију инфериорног саговорника, а другу страну ставља на место које захтева и обавезу одговарања на питања.

ИМОВИНА СРБА У ХРВАТСКОЈ
У овом тренутку хрватски званичници убеђени су да их из Београда више нико ништа питати неће. То убеђење подарио им је Борис Тадић. Доскорашњи шеф Србије изградио је однос са Хрватском на начин који та држава није могла ни да сања. Подарио је Загребу мир који није нарушавао чак ни узгредним спомињањем 450.000 из Хрватске протераних Срба. Из разлога који ће, чини се, заувек остати недокучиви, Тадић никада није јавно, резолутно, са позиције државног става, као велики злочин и велики проблем, хтео да постави питање уништене и отете имовине Срба из Хрватске. Међу њима 35.000 станова. Те некретнине биле су у статусу „станарског права“. У Босни и Херцеговини никоме није одузето то право. У Хрватској јесте; Србима који су најпре истерани из својих станова, а онда опљачкани и „ослобођени“ стамбеног простора.
Србија је имала, боље речено Тадић је имао, две године времена да у фази осетљивог и врло пипавог хрватског приласка Европској унији постави на сто бројна незатворена питања која се тичу Срба из Хрватске. Никада их није поставио. Уместо тога до максимума је снажио Милорада Пупавца, сада већ неприкосновеног, а плашим се и доживотног представника Срба из Хрватске, тумача њихове воље и њихових права. Уместо да реши бар један од неколико кључних проблема сународника, Пуповац је своје лидерство и виђење односа Хрватска-Србија градио на матрици: „Милошевић је разбио Југославију, изазвао рат и напао Хрватску. Србија је агресор, Хрватска је жртва“. Са таквим ставом, прихваћеним од стране доскорашњег председника Србије, Срби у Хрватској заувек ће, док их тамо буде, носити тегове припадника агресорског народа и биће срећни што их Хрвати уопште трпе. То је последица службене српске политике од „октобарске револуције“ 2000. године наовамо.
Борис Тадић је међудржавне односе са Хрватском поставио на персонални ниво, најпре са Месићем, а потом са Јосиповићем. Бркајући политику и маркетинг, а то је чинио до последњег дана шефовања Србијом, Тадић је сматрао да лежерно дружење и грљење са Јосиповићем може да буде замена за све друго, тешко и мучно, што би морало да се стави на сто односа двеју држава. Тадић је Хрватској у име Србије и Срба дао све; српску имовину, аболицију за злочине, тржиште Србије, а ништа није тражио заузврат. На тај начин створена ситуација отежава посао Тадићевом наследнику Николићу, али му даје и одређене предности. Под условом да не игнорише проблеме и чињенице везане за те проблеме.

ДОДИКОВЕ ПОГРЕШКЕ
Надам се да је нови председник Србије свестан значаја српско-хрватских односа, свестан чињенице да ће се ти односи у његовом послу, у различитим формама и облицима, појављивати и тамо где их не буде очекивао. Овај простор Балкана интегрисан је српско-хрватским односом; Босну није могуће разумети без разумевања тог односа; Црну Гору није могуће сагледавати у будућности без познавања прошлости и предвиђања могућег хрватског утицаја на позицију Црне Горе у деценијама које нас чекају.
А шта чека Томислава Николића у Сарајеву? Ту је ситуација за председника Србије повољнија; истина, неће моћи да избегне бројна питања о својој прошлости, нека ће бити идентична онима из Загреба, али Николић у Босни налази позицију коју је успоставила међународна заједница, има државу креирану у Дејтону, са два ентитета и туђом муком која још увек није успела да пронађе формулу за интегрисање расточене државе. Николић би само требало да поштује „стање на терену“, да БиХ види, прихвата и тумачи као сложену ентитетску државу, специјалним везама упућену на Србију и Хрватску. И да ради на тим везама.
Неки мисле да ће Николићев однос према Босни и Републици Српској у одређеној мери одредити и каналисати понашање Милорада Додика у предизборној трци за председника Србије и његова потпуна и безрезервна подршка Тадићу. Не верујем у то. Без обзира на то што је понашање Додика у том смислу било збуњујуће и тешко схватљиво (Николић је у победничком обраћању казао да Додик не разуме и не познаје Србију), Томислав Николић је и довољно искусан и довољно зрео да би на основу погрешке председника Републике Српске градио однос према Српској и уопште према тамошњим Србима.

 

Извор: pecat