Како је хрватство на силу ушло у Дубровник и Конавле
Хрватска се – написао је недавно један загребачки професор – уласком у ЕУ враћа себи, својим европским коренима, Хрватска се враћа кући. Звучи добро, али није истина. Прецизна дефиниција могла би да гласи; Хрватску у своје коло узимају они који су је и направили. И географски, а богме и национално.
Без Европе или да будемо прецизнији, без Ватикана, аустријског царства, и у новије време без Немачке и групе демохришћанских партија централне Европе, Хрватска данас не би ни постојала. Наравно, велике силе, утицајна царства, неке династије нису помагале Хрвате из разлога велике љубави према том народу и његовој будућности. Таман посла. Ту је дошло до готово невероватног склопа околности који је Хрватима ишао наруку, почев од 19. века, после пораза француског и продора у Далмацију аустријског царства, а кулминација долази стотињак година касније када у вировима Првог светског рата нестаје аустро-угарска двојна монархија, а једна величанствена позиција Србије, ратног победника, бива потопљена зарад идеје братимљења јужнословенских народа. Врло брзо ће се показати да су у ту идеју истински веровали једино Срби, другим народима је послужила као брод којим су допловили до обала сопствених националних држава. Убацимо ли у ову причу комунизам, антисрпско одређење те нове политичке идеје пристигле на Балкан, са несагледивих равница Русије (и тамо силом накалемљене) добијамо склоп у којем су у релативно кратком року, од позиције народа у нестајању, са делићима земље, уписане у катастарске књиге других, Хрвати су као народ у 21. век ушли тријумфално, са сопственом државом и територијама које им никада нису припадале. Велика је ту, разуме се, заслуга Срба и њихове глупости, али овог пута ћемо о нечем другом; о Дубровнику и Аустрији, о томе како тај град, кроз историју углавном самосталан, у уговорном односу и међусобном поштовању са великима, али никада са Хрватима и нечим што би могли да назовемо Хрватска – данас слови као семениште хрватства.
Дубровнику се, у модерној хрватској историографији, хрватској књижевности, култури, науци, приписује и узлет „средњовековне хрватске књижевности“. Дубровник је место где се „увијек и са радошћу говорило хрватским језиком“. Хрватски великани су Руђер Бошковић, Иван Гундулић, Марин Држић, Валтазар Богишић… Тако кажу у Загребу. А шта каже историја, стари списи дубровачких архива, либри венецијанских библиотека?
Тамо се Дубровник са хрватством не додирује, у Дубровнику је хрватско име непознато све до средине 19. века кад, после пада Наполеона, нова сила у том делу Јадрана, Аустрија, у Дубровнику и његовом залеђу (Конавле) налази католике који се, гле чуда, осећају и изјашњавају као Срби. Ношена искуствима са простора Далматинске Загоре, Хрватске, Славоније, Жумберка, Царска канцеларија у Бечу доноси одлуку да на католичанство Дубровника и залеђа уместо српства калеми хрватство, као најближу ентитетску одредницу.
Тако је почела кроатизација Дубровника. Оно што данас имамо у граду испод Срђа, у Конавлима, хрватство засновано на мржњи према Србима, дело је бечког двора и Католичке цркве. Ономе ко не познаје историју Дубровника, али стварну, а не фалсификовану, заиста изгледа чудно да тај град, овакав какав је данас, са околином, пре само стотину и нешто година није имао готово никаквих додира са хрватством.
Почнимо са краја; у календару „Дубровник“ за просту 1898. годину, штампаном у дубровачкој Штампарији А. Пасарића, налазимо, уз остало, и податак којим језиком се у то време говори у Дубровнику и то, стоји у календару, „говор у кући“. Од 11.177 становника Дубровника њих 9.713 изјаснило се да говори српским језиком. Италијански је користило 716, немачки 285, мађарски 384 становника града. Неки су се изјаснили да говоре чешки, словенски, пољски и руски, али нико, ни један једини становник Дубровника, није рекао да говори хрватским језиком. Али, хрватска историја, речено је на овом месту много пута, саткана је од лажи и фалсификата. На томе се ради педантно, страсно, са великом упорношћу, на почетку уз подсмехе других, али на крају се смеју фалсификатори и лажови. Њихови послови успевају, последице њихових дела су страшне за друге (у правилу за Србе), али то пролази јер српску причу нико не прича. Посебно то не ради српска држава. Ваљда зато што је и нема.
Хрватски историчар Винко Форетић, у делу „Повијести Дубровника до 1808“ спомиње Јоакима Стулија (1729-1817) и његов речник напомињући да је то „заиста рјечник хрватског језика“. У стварности Стули (Стулић) је за основу свог речника узео дубровачки говор, користећи дела српских писаца 18. века као што су Орфелин и Рајић. Стули никада нигде свој речник није назвао хрватским, а његов савременик, Италијан, Франко Апендини, написао је историју дубровачке књижевности у којој појмове „илирски“ и „словински“ замењује са „сербицо“. Ни он не спомиње хрватски језик.
Марин Франичевић, хрватски историчар и песник, у „Повијести хрватске књижевности од ренесансе до просветитељства“ спомиње Дубровчанина Марка Бруеровића, писца и драматичара, иначе Француза (правим именом Бруеере Деривауx), износећи податак да је стари дубровачки госпар, Медо Пуцић, учио Бруеровића „хрватском језику“.
Ово је једна од лажи која улази у низ најхрабријих, јер заиста ваља имати много храбрости и нимало образа па написати да је Медо Пуцић некога учио да говори хрватски. Пуцић је био песник и историчар књижевности, рођен 1821. године у Дубровнику, свуда и свагда представљао се као Србин, језик којим је говорио и писао називао је српским, оснивач је Српске читаонице у Дубровнику, а 25. јануара 1870. постао је редовни члан Српског ученог друштва у Београду. Умро је и сахрањен 1882. године, у Дубровнику. Са данашњег становишта Медо Пуцић је био жестоки српски националиста.
У дубровачким архивима може се и данас наћи (надам се, били су тамо до 1990. године) већи број правних докумената који регулишу односе између Дубровчана, преведених са латинског и италијанског на „лингуа сервиана“. У питању су године: 1597, 1598, 1608, 1613… И Игњат Ђорђић (1675-1737), дубровачки песник, у својој писаној оставштини неколико пута спомиње католички приручник, на „лингуа сервиана“ исписан ћирилицом, који се у његово време користио по дубровачким црквама.
Покојни академик Павле Ивић, у делу о језику и књижевности Дубровника и Дубровчана наводи два документа, први из 1568, други из 1606. године, један је тестамент, а други писмо, за које каже да су написани српским језиком, на српском писму. Дубровчанин Натко Нодило, истакнута личност јавног живота Дубровника, осамдесетих година 19. века, писао је: „У Дубровнику, ако не и од првог почетка, од памтивјека, говорило се српски, говорило како од пучана, тако и од властеле, како код куће, тако и у јавном животу“.
Дубровачки Србин, католик, Јорјо Тадић, пронашао је у дубровачким архивима запис у којем стоји да је Марин Држић једном казао: „Овај Мехмед-паша је нашег језика и рода“. Држић је, нема сумње, веома добро знао ко је Мехмед-паша Соколовић, да је рођен 1505. године, горе у босанским гудурама, не тако далеко од Дубровника, као Бајо Ненадић, у српској породици.
Маринов стриц, Ђоре Држић, писао је песме, а у једној од њих каже:„Скоро је Ђурђев дан, моје крсно име“, што више него јасно говори ко су били Држићи, каква им је била традиција.
Дум Иван Стојановић, један од најугледнијих Дубровчана друге половине 19. века, био је католички свештеник, али са дубоко усађеним осећањем српства. У књизи „Дубровачка књижевност“ написаној пред смрт, 1900. године, Стојановић истиче да су Дубровчани по вери углавном католици, али по пореклу и језику Срби. Стојановића данас у Дубровнику нико не сме да спомене, што је разумљиво, али није разумљиво због чега Београд игнорише овог великог хуманисту, интелектуалца, Србина. Можда баш зато што је био Србин католик.
О феномену Срба католика, на чијем су уништавању Ватикан и Аустрија створили „хрватски Дубровник“, написано је свега неколико књига и студија. Ту без сумње ваља издвојити „Српство Дубровника“Јеремије Д. Митровића и студију „Срби католици“ коју је средином деведесетих написао Светозар Борак. И једна и друга књига у Србији немају ни делић пажње какву заслужују.
Одговор зашто је то тако сигурно лежи у чињеници да службени Београд и дан-данас, уместо историјских истина, прихвата поставке, односно лажи и фалсификате хрватских повјесничара, теоретичара књижевности, интелектуалаца, етнолога.
Извор: ИНТЕРМАГАЗИН