Како је краљевска војска дочекала рат: „Издржећемо око шест недеља. После нећемо имати ни хране, ни муниције“ (9)

„Наш фронт износи 3.000 км, који треба да бранимо од Немаца, Италијана, Бугара и Мађара са свега 27 слабих дивизија. Наше наоружање је слабо, нарочито у техничком погледу. Имамо свега 500 аероплана, 100 тенкова, од којих су 50 старог модела, 500 контратенковских топова, и то свега 250 од 47, а остали од 37 – који су врло слаби за одбрану од тенкова већег калибра“

Судбоносна одлука о приступању Тројном пакту донета је на Крунском савету 6. марта 1941. године у Белом двору, после Павловог повратка из Берхтесгадена. За столом је седело девет најмоћнијих људи у земљи: кнез Павле, остала двојица намесника: Раденко Станковић и Иван Перовић, председник владе Драгиша Цветковић, министар спољних послова Александар Цинцар-Марковић, министар војске и морнарице Петар Пешић, министар Двора Милан Антић, потпредседник владе Влатко Мачек и Фран Куловец.

Драгиша Цветковић у писму од 21. фебруара 1956. обавештава кнеза намесника како се мора тачно објаснити шта су тада разговарали, јер се сада „потурају те тезе о Солуну“. Цветковић каже да ће Павлу послати своју верзију догађаја па, кад је одобри, и професору Јакобу Хобтнеру који спрема књигу о Југославији. Америчком научнику исту седницу описује и Влатко Мачек. Нема никакве разлике:

Кнез Павле је описао свој разговор с Хитлером и обавестио савет како фирер захтева да Југославија потпише Пакт. Нагласио је озбиљност ситуације и позвао Цинцар-Марковића да изложи сутуацију. Министар је упозорио на могућност италијанске инвазије и замисао како да се с Немачком потпише пакт. Истакао је да је сигуран да Немци неће постављати територијалне захтеве, као и да се једино потписивањем Тројног пакта могу обуздати Италијани. Цинцар-Марковић је чак био уверен да се могу извући одређена обећања: да осовинска војска неће улазити у земљу, да никакав ратни материјал, па чак ни рањеници, неће пролазити кроз Југославију, да не морамо да улазимо у рат на страни Осовине, као и да ће Хитлер, када се заврши рат, предузети све како би Југословени добили град и луку Солун.

„Је ли ситуација тако критична да нема друге него потписати Пакт?“, питали су га присутни.

„Управо таква“, одговорио је, после чега је Куловец прихватио његов предлог, „јер би Словенија била прво подручје које би у случају рата напала Осовина“.

Онда је реч узео председник владе. Драгиша Цветковић је подвукао да се „не сме дозволити да се окупира Солун, јер ће онда и Југославија бити одсечена“. Немачка ће тек тада да поставља нове захтеве, а ако потпишемо пакт тек онда нећемо моћи да спречимо пад Солуна. „Зато се он противи потписивању пакта“, узвикнуо је Цветковић, настављајући како се Немцима мора поновити да ће се Солун бранити свим средствима као и да се ми морамо бранити ако се нађемо очи у очи с ратом.

И намесник Станковић успротивио се потписивању пакта, јер ћемо „таквим чином раскинути односе са западним савезницима“. „Зло је навући рат на себе“, изустио је, „али је још горе направити спрегу с нацистима“.

Онда се први пут умешао Влатко Мачек, како сам признаје Јакобу Хобтнеру, и затражио од Цинцар-Марковића да одговори на главно питање: да ли одбијање пакта значи рат с Осовином?

– Значи – одговорио је министар спољних сполова.

Мачек се окренуо генералу Пешићу и затражио оцену војних способности за рат с Немачком.

„Ако избије рат“, мирно је причао генерал, „јасно је да ће Немци брзо да овладају читавим севером земље; заузеће дунавску и савску низију и три највећа града – Љубљану, Загреб и Београд. Војска ће морати да се повуче у планине Босне где ће моћи да издржи око шест недеља. После тога нећемо имати више ни хране ни муниције и мораћемо да капитулирамо“.

Избила је препирка. Намесник Станковић се сетио да „Југославија може да уђе у рат макар симболично“.

– Ја сам стари војник – прекинуо га је Пешић – али још нисам чуо за симболичан рат. Шта је то?

Намесник је објаснио да треба да нађемо неког свог Де Гола, а да краљ и влада с око 100.000 војника могу да се пробију за Грчку.

– То је себично гледиште – сада га је прекинуо Цветковић – које значи да ми себи спасемо кожу, а остали народ препустимо на милост и немилост немачким и италијанским окупаторима.

Станковић је остао усамљен. Председник владе сажео је аргументе и позвао на гласање. Сви су одобрили потписивање тројног пакта, осим кнеза Павла који није гласао, с тим да Немачка пружи гаранције које је предложио Цинцар-Марковић.

Цветковић је још додао да се обећања Немачке, ако Југославија потпише пакт, морају објавити како би народ сазнао шта се збива…

Генерал Пешић сетио се овог састанка у изјави Недићевој комисији за утврђивање околности које су довеле до пуча 27. марта 1941. Документ је преписан 22. јануара 1946, за потребе Брозове „Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“.

Ситуацију сам изложио овако:

– Наш фронт износи 3.000 км, који треба да бранимо од Немаца, Италијана, Бугара и Мађара са свега 27 слабих дивизија. Наше наоружање је слабо, нарочито у техничком погледу. Имамо свега 500 аероплана, 100 тенкова, од којих су 50 старог модела, 500 контратенковских топова, и то свега 250 од 47, а остали од 37 – који су врло слаби за одбрану од тенкова већег калибра. Најгоре стојимо са муницијом, за обичну шартну недостаје нам: 750.000 зрна за пољски топ, 800.000 за брдски топ, триста милиона за пушку, а тако исто и за остала оружја. Као што је њ. к. в. познато, ја сам увек указивао на недостатак муниције, када сам примио дужност министра затекао сам да се по нашим фабрикама ради само по 6 сати дневно, ја сам одмах повисио на 8, а негде и на 10 сати.

Мој претходник, ђенерал Недић, поднео је још 1. новембра нацртан реферат Вашем кр. височанству и председнику владе у коме је детаљно изнео све недостатке наше војске и тражио да се приђе Осовини, па и по цену уступака неких делова наше територије; ово је учинио онда када Немци нису били сишли на грчко-бугарску границу и када нас нису били обухватили и претили да освоје Солун. Ја нимало не верујем у помоћ Енглеске, што заснивам на томе што врло слабо помажу Грцима. Грчки посланик се стално жали на њих и моли да им ми помогнемо, што ми одбијамо, пошто хоћемо да одржимо стриктну неутралност. На основу овога, ја молим да приђемо пакту, јер нам је то једини спас.

После овог мог излагања сви су присутни једногласно гласали да се приђе пакту, под условима да тражимо:

1. Да нам Немачка гарантује суверенитет и интегритет наше државе;

2. Да нам се Немачка обавеже да неће преко наше земље превозити ни железницом ни сувим њену војску и ратни материјал;

3. Да нам се загарантују на Солун иста права која сад уживамо;

4. Стављено је у дужност Цинцар-Марковићу да ово изведе.

Фељтон „Истина о последњим данима Краљевине Југославије“ базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић

Извор: НЕДЕЉНИК

Везане вијести:

Ексклузивни фељтон: Истина о последњим данима Краљевине Југославије (1)

Тајна оставке кнеза Павла: Написана је месецима пре него што су пучисти уперили цеви (2)

Сведочење кнеза Павла о сусрету са Хитлером: Рекао сам му да моја земља мрзи Италијане, нисам му свакако могао рећи да мрзи и Немце (3)

Писмо краља Џорџа упућено кнезу Павлу: Заиста бих желео да можемо да ти пошаљемо оружје (4)

Британски државни секретар: Срби, сетите се Лазара коме је важније било небеско него земаљско царство (5)

Немачка порука југословенском амбасадору у Москви: Борићемо се немилосрдно, свим средствима. С тим будите начисто (6)

Кнез Павле о Хитлеру: Осећате језу од њега, лице му је жуто као у воштане фигуре (7)

Слободан Јовановић о кнезу Павлу уочи потписивања Тројног пакта: Он је чудан човек. Много пуши, потамнео је у лицу (8)

Писмо кнеза Павла војводи од Кента: Ти си знао да је последња ствар коју сам желео, да се бакћем с југословенском политиком (10)

Како су Енглези купили пуч: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили“ (11)

Степинац о пучу 27. марта: Срби и Хрвати су два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу (12)

Генерал Бора Мирковић: Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима (13)

Тајно удружење „Конспирација“: Ко је све рушио намеснички режим кнеза Павла (14)

Драгиша Цветковић пише кнезу Павлу: Како је измишљено да нам је Немачка обећала Солун (15)

Мусолинијева понуда кнезу Павлу: Заменом становништва Истре и Косова можете да посрбите територију која вам је важна (16)

Како се око кнеза Павла водила полемика: Да ли је Југославија желела Солун? (17)

Како је припреман пуч 27. марта: „Кроз британску амбасаду је прошло толико експлозива да је чудо што цела Југославија није одлетела у ваздух“ (18)

Планови Петра Другог: Како је малолетни краљ припремио војску за бекство у Грчку (19)

Адолф Хитлер о српској војсци: Немачки војник је научио да поштује свог храброг противника (20)

Немачки амбасадор после пуча: „На фиреровом месту бих рекао да поштујем народ који љубоморно брани своју независност“ (21)

Захвалите другу Стаљину: Како је Југославија споразумом са Совјетским Савезом покушала да се сачува Хитлеровог напада (22)

Како је Слободан Јовановић „преломио“ кнеза Павла (23)

Тајна архива коју је кнез Павле доставио једном америчком историчару: „У ове папире не сме да има увид ниједан Југословен“ (24)

Последње речи кнеза Павла: Не, немојте их убити (25)

Шта је било после: Емигрантски рат виновника и жртви 27. марта (26)

Како је Драгиша Цветковић одговорио Черчилу: Желео сам да уштедим Југославији несрећу и уништење (27)

Дан када су југословенски комунисти клицали „живео Хитлер!“ (28)

Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)

Београд је био препун шпијуна. Нарочито опасни били су немачки, пошто су се издавали за енглеске (30)

Милан Стојадиновић и све о афери „два одсто ратне штете“ (31)

Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)

Сведочења пред Недићевом комисијом: „Ухватио сам кнеза Павла за капут да не поднесе оставку“ (33)

Сведочење Димитрија Љотића о 27. марту: Пучисти су ми понудили да уђем у владу и да се изјасним за Енглезе. Одбио сам, наравно (34)

Трећи српски устанак „без иједне капи крви“: Како је припреман државни удар (35)

Како је пропао покушај да се спречи пуч 27. марта: „Не сме се проливати братска крв!“ (36)

Још једна тајна 27. марта: Британци нудили Стаљину цео Балкан (37)

Како се Геринг захвалио пучистима на 27. марту: Сада можемо да рашчистимо старе рачуне (38)

Последње године Краљевине Југославије: Доба када је у Београду цветала уметност (39)

Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)