Svedočenja pred Nedićevom komisijom: “Uhvatio sam kneza Pavla za kaput da ne podnese ostavku” (33)

Datum objave: sreda, 3 maja, 2017
Veličina slova: A- A+

Knez je otpočeo da se koleba. Gubilo se dragoceno vreme. Knez se do poslednjeg trenutka nadao da ćemo nekim čudom izbeći prilaženje Paktu. Ali, kada je video prilikom savetovanja u Krunskom Savetu da se nema kud, počeo je ozbiljno da razmišlja o svojoj ostavci na položaj prvog namesnika

27. mart 1941.

U okupiranom Beogradu, u novembru mesecu 1941. godine, pukovnik Tanasije Dinić podneo je tadašnjem predsedniku srpske vlade generalu Milanu Nediću izveštaj “Komisije za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27 marta 1941 godine”.

Ceo materijal objavio je Dragiša Cvetković u svojim “Dokumentima o Jugoslaviji”, sveska 10, početkom 1958. godine. Strogo poverljiv izveštaj datiran je 20. novembra 1941. godine i sadrži iskaze: Dragiše Cvetkovića, Milana Antića, Aleksandra Cincar-Markovića, dr Miroslava Spalajkovića, Dimitrija Ljotića, Dušana Pantića, Milana Aćimovića, Danila Vulovića, đenerala Petra Pešića, đenerala Petra Kosića, Danila Gregorića i dr Mirka Kosića.

Ovu Komisiju imenovala je Komesarska uprava na zahtev nemačkog poslanika Benclera, koji je od komesara za unutrašnje poslove Milana Aćimovića zatražio, u ime nemačke vlade, istragu radi utvrđivanja istine o događaju koji je izazvao rat. Sva saslušanja su redovno dostavljana nemačkom poslanstvu, zapisao je Tanasije Dinić, ali izvesni podaci, koji su mogli biti štetni po nacionalne interese, nisu dostavljeni Nemcima. Dinić saopštava Nediću da ti, kompromitujući delovi saslušanja, mogu biti čuvani u Nedićevoj poverljivoj arhivi pa eventualno i uništeni, ako dođe do opasnosti da padnu u ruke nepozvanih.

Bivši ministar Dvora Milan Antić, najpoverljiviji saradnik kneza Pavla, objasnio je najpre odnose Jugoslavije i Nemačke, rekavši da je knez Pavle nastojao da uspostavi što bolje odnose sa nemačkom vladom, kako bi pomoću Nemačke neutralisao podmuklo neprijateljstvo Musolinija prema našoj zemlji.

Antić: Poznato nam je bilo da su Italijani pomagali ustaše, pa su čak pokušali da u svoje zamke uhvate i dr Mačeka, sa ciljem da Hrvatsku silom otcepe od Jugoslavije i stave je pod svoje okrilje. Znali smo, takođe, da je Musolini nameravao da se sa nama obračuna krajem 1939. i početkom 1940, pa je to pokušavao i s jeseni prošle godine, ali oba puta su ga u tome sprečili Nemci. Nemačkoj nije bilo u računu da pali vatru na Balkanu. Musolini se na kraju rešio da napadne Grčku, ali bez saglasnosti sa Rajhom, kako je to sam Hitler rekao knezu prilikom njihovog sastanka u Berhtesgadenu, nekoliko dana pre potpisa Pakta.

Na pitanje “Zašto ste vi, ako su takvi bili naši odnosi sa Italijom, slali u Rim advokata dr Stakića kao svog izaslanika”, Antić je rekao da je dr Stakić slat u Rim da bi se ispitale namere Musolinija i Ćana, pre nego što se konačno rasprave naši odnosi sa Nemačkom.

Antić: Musolini i njegov ministar spoljnih poslova, bili su nam poručili preko dr Stakića da žele da obnove puno prijateljstvo sa nama, pomućeno usled uklanjanja sa vlasti dr Stojadinovića, i ponudili nam savez i ustupke u pogledu Soluna, ali Knez nije imao poverenja u Musolinija, i strahovao je da bi ma kakvi naši konkretni razgovori sa njim mogli da zamrse naše odnose sa Berlinom, a s Knežević gledištem slagao se i ministar Cincar-Marković.

O samom pristupanju Paktu Antićeva izjava glasi:

Još u novembru prošle godine Ribentrop je izrazio želju da mi pristupimo Trojnom paktu, jer da samo na taj način moći ćemo da osiguramo naše granice prema Italiji i ostalim našim susedima, ali mi smo odbijali da to učinimo; Knez je hteo da se i dalje održi naša politika neutralnosti, da se sačeka dalji razvoj događaja u svetu a naročito da se vidi kakav će biti krajnji ishod nemačko-sovjetskog prijateljstva.

U međuvremenu ispitano je da li bi nas Englezi mogli pomoći i u kojoj meri, ako bi se morali prihvatiti oružja radi odbrane naše nezavisnosti. Ali, sa te strane se nije mogla očekivati nikakva pomoć, kao što nas je izveštavao i naš vojni delegat u Atini major Perišić, koji je vodio konkretne razgovore po tom pitanju sa engleskim vojnim pretstavnicima.

Međutim, Nemci su vršili sve veći pritisak na nas da se izjasnimo, da li prihvatamo ili ne prihvatamo Pakt. S obzirom na našu slabu vojnu spremu, a usamljeni kako smo bili, svaki naš vojni otpor završio bi se sigurnom propašću Jugoslavije kao države. Zbog toga se knez rešio da prihvati Hitlerov poziv i da se sa njim sastane, u nadi da će ga nekako privoleti da bar privremeno ostavi Jugoslaviju u njenom stavu neutralnosti. Ali na sastanku u Berhtesgadenu, početkom marta, Hitler i Ribentrop ostali su pri svojim zahtevima da pristupimo Paktu, tvrdeći da je to u našem interesu. Oni su ipak, tom prilikom, učinili krupne ustupke. Obećali su knezu, da od Jugoslavije neće tražiti prelaz osovinskih trupa preko njene teritorije, niti ma kakvu njenu vojnu saradnju. I pored toga, knez je pitanje našeg prilaska Paktu ostavio otvorenim, izjavivši nemačkim državnicima da želi da to pitanje prouči sa odgovornom vladom.

Kada se Knez vratio sa sastanka sa Hitlerom, otpočela su savetovanja po pitanju pakta među odgovornim činiocima. Pokazalo se da su većina članova Vlade, a naročito dr Maček i Cincar-Marković, bili za prihvatanje Pakta, pa i sam biv. predsednik Cvetković bio je u načelu za Pakt. Načelnik Generalštaba, ministar vojni i komandanti armija, koji su po tome pitanju bili konsultovani, takođe su se izjasnili za prihvatanje Pakta, navodeći da naša vojska, zbog nedovoljne spreme, nije u stanju da se odupre sa bilo kakvim izgledima na uspeh daleko nadmoćnijim vojnim snagama Osovine. Nije nam ostajalo drugo nego da primimo Pakt, ostavljajući Cincar-Markoviću da putem diplomatskih pregovora utvrdi uslove pod kojima ga prihvatamo.

Bivši ministar Aleksandar Cincar-Marković je izjavio, da mu je od početka velike evropske krize bilo jasno da mi možemo održati našu nezavisnost i teritorijalni integritet jedino ako budemo imali dobre odnose sa Nemačkom, koja je naročito iz privrednih razloga želela da očuva mir na Balkanu. Okolnost što su se u oblasti Jadrana ukrstili nemačko-italijanski interesi, bila je, prema njegovom mišljenju, povoljna po naše napore da ostanemo van rata. Na Francusku i Englesku nije se moglo računati, jer one nisu bile u stanju da se uspešno suprotstave nemačkoj ekspanziji na evropskom kontinentu.

Cincar-Marković: Ta naša politika samoodržanja bila je ometana sa više strana: od Stojadinovića i njegovih prijatelja, od vođa srpske opozicije, od mnogih generala i oficira, od Patrijaršije, od Srpskog kluba, pa čak i od izvesnih članova vlade u kojoj sam sedeo, a koji su svi zajedno svesno ili nesvesno gurali zemlju u propast.

Pitanje: Koji su to bili članovi Cvetkovićeve vlade koji su ga ometali u njegovoj politici?

Cincar-Marković: Dr Konstantinović, na primer, koji je neumorno rovario protivu Nemaca i održavao veze sa Srpskim klubom i opozicijom. Ja sam o tome u više mahova skretao pažnju Cvetkoviću, ali on, iz neke naše srpske bolećivosti, nije hteo da se otrese ovog gospodina.

Nemci su od nas tražili da pristupimo Paktu prvenstveno iz razloga prestiža, ali i njihovo nepoverenje prema Cvetkovićevoj vladi bilo je jedan od razloga što su oni hteli da imaju jasnu situaciju u odnosima sa nama.

Nama je bilo teško da prihvatimo Pakt zbog vojnih klauzula koje je on sadržavao, a i zbog našeg javnog mnenja koje nije bilo pripremljeno za jedan takav korak.

Kada sam se sastao sa nemačkim ministrom spoljnih poslova fon Ribentropom u Fušlu u novembru prošle godine, nije mi bilo od njegove strane postavljen predlog da priđemo paktu, bar tako sam ja razumeo Ribentropa. Kasnije je nemački poslanik u Beogradu fon Heren dobio izveštaj od svog pretpostavljenog ministra da je on meni taj predlog izrično postavio. Tako je u početku naših pregovora o paktu došlo do izvesnog nesporazuma. Kada smo, pretsednik Cvetković i ja, posetili Hitlera i Ribentropa u Berhtesgadenu, sredinom meseca februara, oni su nam taj predlog otvoreno postavili, izjavivši da nam jedino na taj način mogu garantovati naš teritorijalni integritet. Naš predlog o jednom eventualnom paktu o prijateljstvu i nenapadanju sa Nemačkom, kao i naše sugestije o neutralnoj balkanskoj zoni, nisu hteli ni da uzmu u ocenu, te smo se tako vratili sa tog sastanka ne svršivši ništa. Tek kada se knez sastao sa Hitlerom i Ribentropom, početkom marta, naš se položaj znatno popravio. Nemački državnici su i tom prilikom ostali pri svom zahtevu da pristupimo Paktu, ali knez je bio uspeo da od njih dobije veoma važne ustupke; oni su naime pristali da od nas ne traže nikakvu vojnu saradnju, niti prelaz njihovih trupa preko naše teritorije za sve vreme trajanja rata. Na taj način stvorena je osnova za pregovore, povoljna po nas, jer smo u suštini i dalje ostajali neutralni, a bile su nam zagarantovane granice baš od onih, koji su jedini mogli da ih ugroze.

Bili smo, nesumnjivo, postigli veliki diplomatski uspeh, pa ipak je sa naše strane bilo mnogo kolebanja, ali kada su nam Nemci dali na znanje da se imamo izjasniti pre dolaska japanskog ministra spoljnih poslova Macuoke u Berlin, tj. ne dalje od 25. marta, pala su i poslednja kolebanja, te je odlučeno da potpišemo pakt.

Cincar-Marković o držanju kneza Pavla

Knez se, istina, trudio da vaspostavi dobre odnose sa Osovinom, a naročito sa Nemačkom, ali pri tome nije hteo da proigra svoje prijateljstvo sa Englezima. Dok je Engleska održavala dobre odnose sa Trećim Rajhom, knez je tu svoju politiku mogao da sprovodi bez većih teškoća, ali posle okupacije Češke, a naročito kada je izbio rat, ta naša politika prema Osovini došla je u krizu. Mi smo se u početku nekako snalazili proglasivši se neutralnima. Međutim, kada je moralo da se bira između Engleske i Nemačke, knez je otpočeo da se koleba. Gubilo se dragoceno vreme. Knez se do poslednjeg trenutka nadao da ćemo nekim čudom izbeći prilaženje Paktu. Ali, kada je video prilikom savetovanja u Krunskom Savetu da se nema kud, počeo je ozbiljno da razmišlja o svojoj ostavci na položaj prvog namesnika, izjavivši da on uviđa da sem prilaženja Paktu nema drugog, mudrijeg rešenja, ali da on po svojim intimnim osećanjima ne može da učestvuje u tome činu.

Morao sam da ga uhvatim za kaput, da ne ode sa sednice, i jedva sam ga ubedio da on ne sme u tim sudbonosnim trenucima da nas napušta i da otvara krizu Namesništva, koja bi po zemlju bila fatalna.

*Feljton “Istina o poslednjim danima Kraljevine Jugoslavije” baziran na istorijskom bestseleru “Knez Pavle, istina o 27. martu”, autora Miodraga Jankovića i Veljka Lalića

NASTAVIĆE SE…

Autori: Miodrag Janković i Veljko Lalić

Izvor: NEDELjNIK

Vezane vijesti:

Ekskluzivni feljton: Istina o poslednjim danima Kraljevine Jugoslavije (1)

Tajna ostavke kneza Pavla: Napisana je mesecima pre nego što su pučisti uperili cevi (2)

Svedočenje kneza Pavla o susretu sa Hitlerom: Rekao sam mu da moja zemlja mrzi Italijane, nisam mu svakako mogao reći da mrzi i Nemce (3)

Pismo kralja Džordža upućeno knezu Pavlu: Zaista bih želeo da možemo da ti pošaljemo oružje (4)

Britanski državni sekretar: Srbi, setite se Lazara kome je važnije bilo nebesko nego zemaljsko carstvo (5)

Nemačka poruka jugoslovenskom ambasadoru u Moskvi: Borićemo se nemilosrdno, svim sredstvima. S tim budite načisto (6)

Knez Pavle o Hitleru: Osećate jezu od njega, lice mu je žuto kao u voštane figure (7)

Slobodan Jovanović o knezu Pavlu uoči potpisivanja Trojnog pakta: On je čudan čovek. Mnogo puši, potamneo je u licu (8)

Kako je kraljevska vojska dočekala rat: „Izdržećemo oko šest nedelja. Posle nećemo imati ni hrane, ni municije“ (9)

Pismo kneza Pavla vojvodi od Kenta: Ti si znao da je poslednja stvar koju sam želeo, da se bakćem s jugoslovenskom politikom (10)

Kako su Englezi kupili puč: „Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941, jer smo mi tu revoluciju kupili“ (11)

Stepinac o puču 27. marta: Srbi i Hrvati su dva sveta koja se nikad neće ujediniti, dok je jedan od njih u životu (12)

General Bora Mirković: Pre nego što sam odlučio da izvršim državni udar, lomio sam se danima (13)

Tajno udruženje „Konspiracija“: Ko je sve rušio namesnički režim kneza Pavla (14)

Dragiša Cvetković piše knezu Pavlu: Kako je izmišljeno da nam je Nemačka obećala Solun (15)

Musolinijeva ponuda knezu Pavlu: Zamenom stanovništva Istre i Kosova možete da posrbite teritoriju koja vam je važna (16)

Kako se oko kneza Pavla vodila polemika: Da li je Jugoslavija želela Solun? (17)

Kako je pripreman puč 27. marta: „Kroz britansku ambasadu je prošlo toliko eksploziva da je čudo što cela Jugoslavija nije odletela u vazduh“ (18)

Planovi Petra Drugog: Kako je maloletni kralj pripremio vojsku za bekstvo u Grčku (19)

Adolf Hitler o srpskoj vojsci: Nemački vojnik je naučio da poštuje svog hrabrog protivnika (20)

Nemački ambasador posle puča: „Na firerovom mestu bih rekao da poštujem narod koji ljubomorno brani svoju nezavisnost“ (21)

Kako je Slobodan Jovanović „prelomio“ kneza Pavla (23)

Tajna arhiva koju je knez Pavle dostavio jednom američkom istoričaru: „U ove papire ne sme da ima uvid nijedan Jugosloven“ (24)

Poslednje reči kneza Pavla: Ne, nemojte ih ubiti (25)

Šta je bilo posle: Emigrantski rat vinovnika i žrtvi 27. marta (26)

Kako je Dragiša Cvetković odgovorio Čerčilu: Želeo sam da uštedim Jugoslaviji nesreću i uništenje (27)

Dan kada su jugoslovenski komunisti klicali „živeo Hitler!“ (28)

Ante Pavelić o 27. martu: „Pučisti su spremili sprovod, naša ustaška stvar je posve sigurna“ (29)

Beograd je bio prepun špijuna. Naročito opasni bili su nemački, pošto su se izdavali za engleske (30)

Milan Stojadinović i sve o aferi „dva odsto ratne štete“ (31)

Dušan Simović: Mene su kao poštenog oficira zloupotrebili (32)

Svedočenje Dimitrija Ljotića o 27. martu: Pučisti su mi ponudili da uđem u vladu i da se izjasnim za Engleze. Odbio sam, naravno (34)

Treći srpski ustanak „bez ijedne kapi krvi“: Kako je pripreman državni udar (35)

Kako je propao pokušaj da se spreči puč 27. marta: „Ne sme se prolivati bratska krv!“ (36)

Još jedna tajna 27. marta: Britanci nudili Staljinu ceo Balkan (37)

Kako se Gering zahvalio pučistima na 27. martu: Sada možemo da raščistimo stare račune (38)

Poslednje godine Kraljevine Jugoslavije: Doba kada je u Beogradu cvetala umetnost (39)

Knez Pavle i Milan Kašanin: Prijateljstvo koje je rodilo najmoderniji muzej u ovom delu Evrope (40)




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top