Степинац о пучу 27. марта: Срби и Хрвати су два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу (12)

Он је разумео 27. март као „државни удар великосрба“, који је Хрвате довео у „грозан“ положај, будући да се они од великосрба немају надати „ничему добру“

У архивској збирци кнеза Павла са Колумбија универзитета налази се и писмо пуковника Душана Радовића од 11. августа 1954. године, упућено из Јоханесбурга. Извињавајући се кнезу што га узнемирава док је у жалости после губитка младог сина Николе, пуковник Радовић између осталог каже:

„Кад сам по предлогу ђен. Симовића пензионисан 1938. г, упутио сам Вам једно писмо и изложио гледања и намере тога фаталног човека, који је већ тада стварао око себе круг оданих му сателита и достављача за личне циљеве и коначно и за његов државни удар.

Краљевском сенатору Богавцу из Краљева предао сам меморандум за председника кр. Владе г. М. Стојадиновића изложивши му стање нашег ваздухопловства и неспособност за ма какву ратну акцију. У то време био сам командант ваздухопловне бригаде и управник Ваздухопловно-техничког завода. Ако су моје преставке биле уручене Њ. кр. височанству и председнику Владе, извесно је да су догађаји онемогућили да будем и лично примљен.

Убеђен сам да ђен. Симовић и данас чини услуге Титовом режиму. По повратку у Југославију 1945, син му је одмах примљен у Министарство спољних послова, брат лекар произведен у чин Титовог пуковника лечио је већином истакнуте комунисте и био одликован, а после оставке М. Грола, он сам нудио се Титу да уђе у владу као потпредседник и преставник свих српских странака. Тито је продужио да га игнорише и поред врло велике услуге коју му је учинио у фебруару 1944, позвавши преко Би-Би-Сија из Лондона све националне снаге да се придруже Титу.“

„Српски културни клуб“ је био чедо Слободана Јовановића и оснивачки скуп је одржан у просторијама Српске књижевне задруге. Васа Чубриловић је припадао језгру ове организације и изнео је закључак да је платформа „Српског културног клуба“ била кидање са југословенском државном концепцијом и проглашавање српске политике вођене последњих сто година за погрешну. Чубриловићу је било добро познато да је Слободан Јовановић био у сталном контакту са генералом Душаном Симовићем и отуда је заиста чудна изјава Слободана Јовановића да он о пучу „није имао ни појма“…

Генерал Симовић је био убеђен да пуч неће увести земљу у рат, а слично је мислио и генерал Мирковић који је према поузданим сведочењима био „велики германофил, лични пријатељ маршала Геринга, чију је фотографију са посветом, држао на почасном месту у својој канцеларији“.

Своја мишљења о 27. марту изнели су касније скоро сви учесници. Ј. Б. Хоптнер је у своме раду (написаном после консултовања архива кнеза Павла на Колумбија универзитету) запазио мишљење Влатка Мачека, који је пуч оценио као „чисто српску ствар“, организовану пре свега ради свргавања кнеза Павла с власти и то зато што је он био „исувише наклоњен Хрватима“.

Мачекова оцена личила је на оно што је о 27. марту записао у свој дневник загребачки надбискуп Алојзије Степинац. Он је разумео 27. март као „државни удар великосрба“, који је Хрвате довео у „грозан“ положај, будући да се они од великосрба немају надати „ничему добру“. Степинац је, такође, имао коментар и на поруку патријарха српског Гаврила, упућену преко Радио Београда. Патријарх је поздравио државни удар и подсетио да се српски народ још једном у својој историји приволео царству небеском, то јест царству Божјем.

„Тако вели г. Гаврило“, пише Степинац. „Међутим, сва досадашња акта говоре о нечему другом, неголи о царству небеском са стране православне цркве. (…) Дознао сам да ни Мачек није имао појма о државном удару него је сазнао за њега преко радија. Из целог овог чина опет избија на јаву чињеница да су Срби и Хрвати два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу. Дух бизантинизма је нешто тако грозно да је свемогући, а свезнајући Бог у стању парирати интригама и подвалама тих људи.“

У великом броју текстова и покушаја писања историје пуча од 27. марта 1941. године, пажњу привлачи мишљење једног учесника, Слободана Јовановића, о свом колеги пучисти генералу Бори Мирковићу. Мирковић је 1942. био смењен (после смењивања Симовића), али је одбио да у Каиру преда дужност потпуковнику Лозићу не признајући владу на чијем је челу стајао нови премијер – Слободан Јовановић, који је, у својим „Записима“ рекао:

„Мирковић је био у тесној вези са агентима британских тајних служби и од њих је подстицан и охрабриван. Та веза Мирковића и Енглеза била је многима непозната све до Каирске афере. Тек онда кад се не само Енглеска команда на Средњем истоку, него и енглеска дипломатија, стала живо интересовати за Мирковићеву судбину, нама су се стале отварати очи… Хватајући се у коштац са Мирковићем, ми смо од једног тренутка осетили да се не боримо само с једним нашим генералом, него са целом енглеском тајном службом, која је сматрала за дужност да брани једног свог човека.“

Данас више није спорна умешаност Слободана Јовановића у пуч. Он сам је небројено пута покушао да дезинформише своје саговорнике и тврдио је да је за преврат сазнао тек када је све било завршено и да га је „професор Радоје Кнежевић наговорио да уђе у владу генерала Симовића“. Професор Мирко Косић је оставио запис да је преко Јовановића о пучу био обавештен члан владе Цветковић – Мачек – Михаило Константиновић и да је управо Јовановић саветовао Константиновићу да повуче своју оставку и обавештава га о томе шта Павле и Цветковић предузимају по питању реда у земљи после приступања пакту Сила осовине.

Практично, сви учесници у пучу су се завадили и ретко да су, после катастрофе лондонских пучистичких влада, један о другом имали шта лепо да кажу. Мирковић се посвађао са Симовићем, коме је одрицао водећу улогу. Симовић је Мирковићу одрицао вођство, Слободан Јовановић је Мирковића мрзео, Симовића ниподаштавао, Симовић презирао Јовановића, а Мирковић је Слободана отворено вређао…

Слободан Јовановић је патријарху Гаврилу хвалио браћу Кнежевић, а патријарх је од професора Кнежевића дознао да је „кнез Павле постао неподношљив узурпирањем све власти у земљи и својим понашањем као неки велики газда, чије се заповести морају извршавати“. Уистину, Радоје Кнежевић није могао да опрости кнезу Павлу што га је сменио са положаја наставника француског језика младом краљу Петру.

Фељтон „Истина о последњим данима Краљевине Југославије“ базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић

Извор: НЕДЕЉНИК

Везане вијести:

Ексклузивни фељтон: Истина о последњим данима Краљевине Југославије (1)

Тајна оставке кнеза Павла: Написана је месецима пре него што су пучисти уперили цеви (2)

Сведочење кнеза Павла о сусрету са Хитлером: Рекао сам му да моја земља мрзи Италијане, нисам му свакако могао рећи да мрзи и Немце (3)

Писмо краља Џорџа упућено кнезу Павлу: Заиста бих желео да можемо да ти пошаљемо оружје (4)

Британски државни секретар: Срби, сетите се Лазара коме је важније било небеско него земаљско царство (5)

Немачка порука југословенском амбасадору у Москви: Борићемо се немилосрдно, свим средствима. С тим будите начисто (6)

Кнез Павле о Хитлеру: Осећате језу од њега, лице му је жуто као у воштане фигуре (7)

Слободан Јовановић о кнезу Павлу уочи потписивања Тројног пакта: Он је чудан човек. Много пуши, потамнео је у лицу (8)

Како је краљевска војска дочекала рат: „Издржећемо око шест недеља. После нећемо имати ни хране, ни муниције“ (9)

Писмо кнеза Павла војводи од Кента: Ти си знао да је последња ствар коју сам желео, да се бакћем с југословенском политиком (10)

Како су Енглези купили пуч: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили“ (11)

Генерал Бора Мирковић: Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима (13)

Тајно удружење „Конспирација“: Ко је све рушио намеснички режим кнеза Павла (14)

Драгиша Цветковић пише кнезу Павлу: Како је измишљено да нам је Немачка обећала Солун (15)

Мусолинијева понуда кнезу Павлу: Заменом становништва Истре и Косова можете да посрбите територију која вам је важна (16)

Како се око кнеза Павла водила полемика: Да ли је Југославија желела Солун? (17)

Како је припреман пуч 27. марта: „Кроз британску амбасаду је прошло толико експлозива да је чудо што цела Југославија није одлетела у ваздух“ (18)

Планови Петра Другог: Како је малолетни краљ припремио војску за бекство у Грчку (19)

Адолф Хитлер о српској војсци: Немачки војник је научио да поштује свог храброг противника (20)

Немачки амбасадор после пуча: „На фиреровом месту бих рекао да поштујем народ који љубоморно брани своју независност“ (21)

Захвалите другу Стаљину: Како је Југославија споразумом са Совјетским Савезом покушала да се сачува Хитлеровог напада (22)

Како је Слободан Јовановић „преломио“ кнеза Павла (23)

Тајна архива коју је кнез Павле доставио једном америчком историчару: „У ове папире не сме да има увид ниједан Југословен“ (24)

Последње речи кнеза Павла: Не, немојте их убити (25)

Шта је било после: Емигрантски рат виновника и жртви 27. марта (26)

Како је Драгиша Цветковић одговорио Черчилу: Желео сам да уштедим Југославији несрећу и уништење (27)

Дан када су југословенски комунисти клицали „живео Хитлер!“ (28)

Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)

Београд је био препун шпијуна. Нарочито опасни били су немачки, пошто су се издавали за енглеске (30)

Милан Стојадиновић и све о афери „два одсто ратне штете“ (31)

Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)

Сведочења пред Недићевом комисијом: „Ухватио сам кнеза Павла за капут да не поднесе оставку“ (33)

Сведочење Димитрија Љотића о 27. марту: Пучисти су ми понудили да уђем у владу и да се изјасним за Енглезе. Одбио сам, наравно (34)

Трећи српски устанак „без иједне капи крви“: Како је припреман државни удар (35)

Како је пропао покушај да се спречи пуч 27. марта: „Не сме се проливати братска крв!“ (36)

Још једна тајна 27. марта: Британци нудили Стаљину цео Балкан (37)

Како се Геринг захвалио пучистима на 27. марту: Сада можемо да рашчистимо старе рачуне (38)

Последње године Краљевине Југославије: Доба када је у Београду цветала уметност (39)

Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)