Фестивали у организацији затвореног круга људи који се мире, иако се никада нису ни свађали, промашена су ствар. Далеко од било каквог значаја и утицаја на друштво. За „Мирдиту” јуче није био баш добар дан. Почетак фестивала који се у Београду одржава четврту годину заредом, са декларативном амбицијом да „представи косовску културу”, пропраћен је инцидентом у Дому омладине. Њиме је накратко прекинуто извођење перформанса „Револт против насиља”. Прекинули су га чланови Српског сабора Заветници, уз образложење да фестивал, а пре свега долазак бивше косовске председнице Атифете Јахјаге на представљање књиге о женама које су преживеле мучење током рата на Косову и Метохији, представља великоалбанску пропаганду усред Београда. У међувремену, Јахјага је долазак отказала. Фестивал су организовале невладине организације Иницијатива младих

Брутално убиство двојице Срба у Призрену, које су Немаци изрешетали док су покушали да напусте град спасавајући се од терора разуларених УЋК терориста, ни до данас није у потпуности расветљено. Напротив, Запад окривљује мртве Србе. Преносимо најбољи текст и осврт на тај догађај аутора Зорана Влашковића из Косовске Митровице. Зоран Влашковић: Уместо заштите – ликвидација! Прва наоружана немачка експедиција из земље после Другог светског рата у Европи била кобна за двојицу Срба. Чланак садржи потресне чињенице и фотографије. Његово читање се не препоручује малолетним особама и особама слабијег здравља. У центру Призрена, 13. јуна 1999. године, други дан од уласка КФОР-а на Косово и Метохију, немачки војници су са равно

Повампирени Вокер, Медлин и Марти Ахтисари, које Тачи спрема за наставак дијалога са Београдом, вратили су се на место злочина. И учврстили нас у уверењу да су приче о људским правима најобичније трице Два “бровинга”, 36 комада аутоматских пушака, два снајпера, пет ракетних бацача, по 12 нагазних мина и исто толико бомби, 7.282 комада муниције… Све ово пронађено је код “голоруке албанске нејачи” у Рачку 15. јануара 1999. после акције српских специјалаца који су тога дана ударили на штаб терориста ОВК. Целу операцију гледао је и Вилијам Вокер. У село код Урошевца дошао је из Латинске Америке, с “крвавом репутацијом” распиривача грађанских ратова. И ту неславну улогу коју су му

Опет гледам Вилијема Вокера како долази на Косово! То је исто као да поново гледам како тргају крстове са наших цркава и убијају невине Србе, јер чим је он ту, верујем да се ништа боље од тога и не спрема. Говорио је о томе како има „неки нови пројекат“ уједињења свих Албанаца у циљу освајања Косова. Ако ви господине Вокер, а „ви“ намерно пишем малим словом, јер велико не заслужујете, радите на њиховом уједињењу ради „ослобађања“ Косова, мени онда пар ствари ту није јасно. Од кога „ослобађате“ Косово, ако ви тврдите да је оно независна држава? Испада да уједињујете све Албанце да Косово „ослободе“ од самих себе! Тако то изгледа

Вилијам Вокер је пре 18 год. предлагао, тачније диктирао финској форензичарки Хелени Ранта како да сачини извештај о обдукцији страдалих Албанаца у селу Рачак. Извештај о том догађају, који је у Вокеровој интерпретацији као српски злочин над албанским цивилима послужио као “оправдање” за НАТО бомбардовања Србије, довела је у питање управо финска форензичарка, која је, међутим, касније сведочила да је радила под великим Вокеровим притиском. Вокер је, пренела је касније Ранта, инсистирао, на пример, да у извештају користи реч масакр, а умео је, навела је она, и да преломи оловку и да је гађа незадовољан њеним професионалним приступом. Ранта је у својој биографији описала да јој је Вокер замерао да

Чланови Удружења породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији прекрили су данас црним платном “српски Зид плача” испред Скупштине Србије у Београду, на коме су фотографије отетих и убијених Срба на Космету, у знак протеста због одлуке француског суда да некадашњег лидера терористичке ОВК Рамуша Харадинаја пусти на слободу. Предсједник Удружења Симо Спасић рекао је да породице жртава траже правду од 1998. године, коју до данас нису дочекале. “Наше породице су закопане у живо блато овим дешавањем. Хашки трибунал је једино игнорисао српске жртве и судио је само српским генералима по некаквој командној одговорности”, рекао је Спасић новинарима. Он је навео да поново откривање “српског Зида плача” зависи од

У Високим Дечанима нашао сам јуче изгубљеног себе. И видео Божју милост. И Његову славу. И као никад у животу задрхатао пред свецима ископаних очију. Видео Дечане. Високе. Грешан и бедан, мали и пролазан, недостојан… Нисам их тако замишљао. А ко још од нас пролазних и слабих може да замисли Божију лепоту. Крстове дечанске. Еј, крстове дечанске. И стазу којом су ходали велики пред Богом и још већи у вери. Они који су радије остајали без очију, и без главе, и без себе него да остану без Њега и Његове милости. Они велики и непролазни. Ходао сам јуче светом лавром. А ноћас, кад су ми се те слике стале враћати,

Читао сам како је Кајл Скот говорио о „варницама“ између Албаније и Србије. У свом надахнутом говору позвао је на одржавање добрих односа, са чим би се свако нормалан морао сложити. Међутим, како се сложити са реченицом коју је овом приликом Скот више пута изрекао, а која гласи: „Оно што Србији треба и што треба региону је мање историје, а више државника.“? Да ли бисте можда хтели да ми потпуно избришемо своје памћење, па да нас ви научите новој историји коју нам кројите иза леђа већ деценијама, и то не само нама, већ целом свету? Или би лакше било да се сви американизујемо, па да ништа од историје и немамо

Тринаест српских повратничких породица у Љубожди код Истока током васкршње ноћи биле су изложене вербалним пријетњама непознатих особа, изјавио је данас министар за повратак и заједнице у влади самопроглашеног Косова Далибор Јевтић. Јевтић је рекао новинарима да су непознате особе бацале петарде на кућу у којој су смјештени Срби повратници, који су били изложени и пријетњама, те оцијенио да је забрињавајуће што нису имали никакву заштиту. – Тражили смо присуство полиције 24 часа, нико од полицајаца није био ту – истакао је Јевтић. Он је напоменуо да су за пријетње чули јутрос када су отишли да српским повратницима у Љубожди честитају Васкрс, те поручио да ти људи морају бити заштићени, преносе

У Љубожди крај Истока, у Метохији, као море таласа се пшеница. Албанци орали и сејали је, Албанци ће жњети и млети, само су њиве српске. И куће у Љубожди, у пристранку под брдом Градина су српске, само што се од њих ни трага више не зна. Живе у причи и сећању Срба расутих и растерани по свету, и у по којем зидићу који Албанци још нису срушили и разнели камен да зидају своје куће и своју будућност. У Љубожду крај Истока, под Проклетајама, пре две недеље вратило се десетак Срба, стараца углавном. Дочекали их комшије Албанци, три дана по повратку приредили им дочек, рекли Србима старцима да су четници, да

Удружење породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији поставило је нови пано са сликама страдалих и несталих, такозвани “Зид плача”, испред Народне скупштине Србије у Београду, на мјесту гдје је исцијепан претходни приликом протеста који су услиједили након предсједничких избора. Предсједник Удружења Симо Спасић рекао је новинарима да је оно што се догодило 3. априла, када је уништен претходни “Зид плача” за породице представљало додатни злочин над њиховим најближима. “То нас је дотукло, то је један од најтежих удараца после сазнања о трагичној судбини наших најближих и надам се да ће Србија и надлежни органи ухватити и осудити починиоце”, додао је Спасић. Он је напоменуо да је нови “Зид