Како је Драгиша Цветковић одговорио Черчилу: Желео сам да уштедим Југославији несрећу и уништење (27)

Цветковић је свој напис засновао као одговор на Мемоаре „господина Винстона Черчила“ (објављиваним у наставцима као фељтон), особито на опис војно политичке ситуације на Балкану у првој половини 1941. године

Последњи председник намесничке југословенске краљевске владе Драгиша Цветковић, у емиграцији, у Паризу започео је своју борбу за истину априла месеца 1950. године. Из више писама која је упутио кнезу Павлу (Архив кнеза Павла са Колумбија универзитета) можемо се упознати са напорима које је Цветковић учинио како би уобличио своју верзију догађаја. Он моли кнеза Павла да прочита његов чланак и да га посаветује, пре него што све буде објављено у дневнику „Фигаро“.

Цветковић је свој напис засновао као одговор на Мемоаре „господина Винстона Черчила“ (објављиваним у наставцима као фељтон), особито на опис војно политичке ситуације на Балкану у првој половини 1941. године. Наслов је „Поводом Черчилових мемоара – исправка г. Драгише Цветковића, бив. Председника југословенске владе“.

„Исправка“ је јасна, логична и писана на француски начин. Цветковићу успева да одбрани рад своје владе и, карактеристично за њега, он јавно дефинише основни код. Зато, наведимо завршне редове тог чланка:

„Тројни пакт, који је био резултат наших настојања, садржао је следећу одредбу:

Силе Осовине неће тражити пролаз за своје трупе преко југословенске територије, нити пак употребу путева и жељезничке мреже у ратне сврхе. Нико није у стању рећи, да ли би Хитлер овај споразум поштовао. Али мислимо, да је то максимум онога што се је могло покушати у интересу Југославије у тадањој мутној, међународној ситуацији. Мора нам се признати, да смо у тим нашим настојањима били руковођени једино љубављу према нашој отадшбини. Одговорност мог положаја у својству председника владе, императивно ми је налагала да уштедим Југославији несрећу и уништење, који би је онеспособили да у даном тренутку изврши свој задатак на оној страни, за коју су је везивале њене традиционалне симпатије и у коју је полагала, а и данас полаже, сву своју наду“.

Из „Докумената о Југославији“, који од 1951. године, излазе у Паризу, пратимо полемику коју је Драгиша Цветковић водио са главним „идеологом“ пуча Радојем Кнежевићем. У напису „Кнез Павле, Хитлер и Солун“, Кнежевић је, између осталог, тврдио и да је кнез Павле намеравао да младоме краљу Петру Другом отме престо.

То је већ била стара тема пучиста. Не зна се тачно ко је то лансирао, али постоје извесна документа која указују на Живојина Балугдшића и конамесника Раденка Станковића. У сваком случају, Слободан Јовановић је, кад год је могао, додавао уље на ватру ове клевете.

Цветковић пита за мишљење бивше министре у својој влади. Одговарају му Влатко Мачек и Миха Крек.

Мачек одговара писмом:

„Нападајима на Кнеза Павла немој се чудити. Није могуће да творци 27. марта након што су видјели и након што и данас гледају (макар из далека) страшне последице свог несавјестног чина, не би осећали грижњу савјести.

Како је али сваком човјеку тешко признати свој гријех тако је и њима и зато настоје колико толико ушуткати своју савјест, макар и поновним гријехом – нападајући туђе поштење. Само тако могу си тумачити подлу клевету да је Кнез Павле намјеравао – и то баш помоћу Хитлера – отети свом синовцу пријестоље.

Ја сам имао част, од јесени 1936, па до пролећа 1941, небројено пута прилике разговарати са Кнезом Павлом о нашим тешким проблемима па сам стекао дубоко увјерење да Кнез Павле владалачке дужности, макар и у позицији краљевског намјесника, осјећа тешким теретом и једва чека час да тај терет, Краљевом пунољетношћу, свали са својих леђа. То је био и разлог што наши разговори кроз пуне двије године нису били довели до никаквог резултата, јер је Кнез стајао на становишту да не може дати ништа мијењати, док Краљ не постане пунољетним.

Тек тешка вањска ситуација га је довела до увјерења да се ‘барем нешто мора учинити’. Дошло је до склапања споразума. Провађање самог споразума није ишло оним темпом како сам ја то очекивао. (Није у томе било кривње ни са твоје ни са моје стране) Зато сам се био забринуо како ће се ствари развијати ако, прије извршеног споразума преузме власт у руке Краљ, формално пунодобан, а у ствари дијете. Ради тога сам негдје у љету 1940 питао Кнеза не би ли било могућности да се Краљева малољетност за коју годину продужи. Кнез Павле али одбио је ту моју сугестију таковом одлучношћу, да се никада више нисам одважио да начнем ту тему.

Ово је света истина. Уза све то мрзи ме да у емиграцији водим било с ким какву полемику јер сам уверен да ће народи Југославије у домовини свачије дјеловање исправно пресудити. Боље рекућ већ су пресудили и ако нису овај час у стању своју пресуду изрећи“.

Вашингтон 9. јуна 1951.

Др. Миха Крек такође пише Цветковићу:

„Драги Цветковићу, позитивно знам, да кнез није хтео ни по коју цену ни чути о томе, да би продужио своје функције регента. Клевета је ако неко тврди нешто супротно“.

Драгиша Цветковић је више својих чланака посветио обрачуну са Радојем Кнежевићем.

О „гадној и недостојној алузији“ Радоја Кнежевића Драгиша Цветковић више него јасан:

„Ради се о престолу Југославије, који је – по г. Кнежевићу – Кнез Павле хтео тобож да осигура за себе уз помоћ Хитлера. Онај који познаје високо моралну личност кнеза Павла, који зна његово старање и бригу, за време Намесништва, да своме синовцу сачува неугрожени и непољуљани престо – који су г. Кнежевић и његово друштво из темеља срушили, – тај неће ни један тренутак посумњати у овако одвратне инсинуације“.

И даље:

„Ако је 27 март био дело ‘народних маса’, подвиг који је донео бољу судбину Југославији у тренутку опште савезничке победе, зашто г. Кнежевић живи као емигрант ван своје земље и не враћа се у њу?“

Драгиша Цветковић против Кнежевића употребљава најубојитије аргументе:

„Г. Кнежевић не напада комунистички режим, већ сматра да је најпотребније да оптужује оне, који су све учинили да се трагедија народа Југославије избегне, да се од земље отклони рат, а тиме и непријатељска окупација и комунистичко завлађивање. Када се уз то једна оптужба базира на измишљеним чињеницама, онда се она зове клевета. Она је у толико гнуснија што се те клевете, изнете свесно пред иностраном, необавештеном јавношћу претварају у једну денунцијацију најниже врсте“.

И Цветковић нарочито замера Радоју Кнежевићу нападе на кнеза Павла:

„Суштина чланка г. Кнежевића састоји се у следећем: приказати британској читалачкој публици Кнеза Павла, тадашњег Регента Југославије, као непријатеља западних демократија и као једног од саучесника у Хитлеровим и Мусолинијевим агресивним плановима на Балкану“.

Цветковић констатује да је разлог Кнежевићеве мржње на кнеза Павла то што је Радоје (и поред тога што му је пуч донео звање министра Двора) „републиканац“. Зар су све жртве које је претрпео народ, пита се Цветковић, зар је страдање под комунистима било потребно само зато „да би један болесно амбициозни генерал био годину дана председник владе, а његов саветник г. Кнежевић годину или две министар Двора“?

И Драгиша Цветковић закључује:

„Боље рат него пакт, боље гроб него роб, била је парола свих оних који су и од рата и од гроба бежали у паници ка мору, да би се дочепали најближег аеродрома или евентуалног брода, који би их одвео у какав сигурнији крај, далеко од бојишта и рата, остављајући народу Југославије да буде и роб и гроб. Тим истим путем спасавања по сваку цену ишла и цела влада од 27 марта, а са њоме и г. Кнежевић, пошто су претходно потписали капитулацију трупа, послали војску у заробљеничке логоре, народ под немачком, италијанском, мађарском, бугарском и албанском окупацијом, под масакром усташким и грађанским ратом из кога је произашла данашња комунистичка окупација Југославије“.

*Фељтон „Истина о последњим данима Краљевине Југославије“ базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић

Извор: НЕДЕЉНИК

Везане вијести:

Ексклузивни фељтон: Истина о последњим данима Краљевине Југославије (1)

Тајна оставке кнеза Павла: Написана је месецима пре него што су пучисти уперили цеви (2)

Сведочење кнеза Павла о сусрету са Хитлером: Рекао сам му да моја земља мрзи Италијане, нисам му свакако могао рећи да мрзи и Немце (3)

Писмо краља Џорџа упућено кнезу Павлу: Заиста бих желео да можемо да ти пошаљемо оружје (4)

Британски државни секретар: Срби, сетите се Лазара коме је важније било небеско него земаљско царство (5)

Немачка порука југословенском амбасадору у Москви: Борићемо се немилосрдно, свим средствима. С тим будите начисто (6)

Кнез Павле о Хитлеру: Осећате језу од њега, лице му је жуто као у воштане фигуре (7)

Слободан Јовановић о кнезу Павлу уочи потписивања Тројног пакта: Он је чудан човек. Много пуши, потамнео је у лицу (8)

Како је краљевска војска дочекала рат: „Издржећемо око шест недеља. После нећемо имати ни хране, ни муниције“ (9)

Писмо кнеза Павла војводи од Кента: Ти си знао да је последња ствар коју сам желео, да се бакћем с југословенском политиком (10)

Како су Енглези купили пуч: „Срби се не могу позивати на 27. март 1941, јер смо ми ту револуцију купили“ (11)

Степинац о пучу 27. марта: Срби и Хрвати су два света која се никад неће ујединити, док је један од њих у животу (12)

Генерал Бора Мирковић: Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима (13)

Тајно удружење „Конспирација“: Ко је све рушио намеснички режим кнеза Павла (14)

Драгиша Цветковић пише кнезу Павлу: Како је измишљено да нам је Немачка обећала Солун (15)

Мусолинијева понуда кнезу Павлу: Заменом становништва Истре и Косова можете да посрбите територију која вам је важна (16)

Како се око кнеза Павла водила полемика: Да ли је Југославија желела Солун? (17)

Како је припреман пуч 27. марта: „Кроз британску амбасаду је прошло толико експлозива да је чудо што цела Југославија није одлетела у ваздух“ (18)

Планови Петра Другог: Како је малолетни краљ припремио војску за бекство у Грчку (19)

Адолф Хитлер о српској војсци: Немачки војник је научио да поштује свог храброг противника (20)

Немачки амбасадор после пуча: „На фиреровом месту бих рекао да поштујем народ који љубоморно брани своју независност“ (21)

Како је Слободан Јовановић „преломио“ кнеза Павла (23)

Тајна архива коју је кнез Павле доставио једном америчком историчару: „У ове папире не сме да има увид ниједан Југословен“ (24)

Последње речи кнеза Павла: Не, немојте их убити (25)

Шта је било после: Емигрантски рат виновника и жртви 27. марта (26)

Дан када су југословенски комунисти клицали „живео Хитлер!“ (28)

Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)

Београд је био препун шпијуна. Нарочито опасни били су немачки, пошто су се издавали за енглеске (30)

Милан Стојадиновић и све о афери „два одсто ратне штете“ (31)

Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)

Сведочења пред Недићевом комисијом: „Ухватио сам кнеза Павла за капут да не поднесе оставку“ (33)

Сведочење Димитрија Љотића о 27. марту: Пучисти су ми понудили да уђем у владу и да се изјасним за Енглезе. Одбио сам, наравно (34)

Трећи српски устанак „без иједне капи крви“: Како је припреман државни удар (35)

Како је пропао покушај да се спречи пуч 27. марта: „Не сме се проливати братска крв!“ (36)

Још једна тајна 27. марта: Британци нудили Стаљину цео Балкан (37)

Како се Геринг захвалио пучистима на 27. марту: Сада можемо да рашчистимо старе рачуне (38)

Последње године Краљевине Југославије: Доба када је у Београду цветала уметност (39)

Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)