Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Hobtnerov rad, ipak, nije štampan još šest godina. Svi su počeli da mu doturaju podatke. Vlatko Maček, monarhisti oko kralja Petra, Dražinovci iz SAD, hrvatski i slovenački krugovi u Americi, pa čak i usamljeni Milan Stojadinović iz daleke Argentine. A, u zemlji komunizam. Za jednog američkog istoričara previše konfuzije
Devetog maja 1945. u Evropi je potpisan mir. Jedan od najvećih protivnika Drugog svetskog rata knez Pavle Karađorđević i dalje nije bio slobodan. Svoja prava čekaće još godinu dana – do 1. juna 1946. kada će i zvanično postati slobodan čovek; doduše pokraden i nepoželjan u svojoj zemlji, nimalo dobrodošao u onoj koju je nosio u srcu – u Britaniji.
U jesen 1945. godine, ipak, Pavle je dobio pismo najvećeg prijatelja Bernarda Berensona, i već 14. oktobra nastavio je najznačajniju ličnu prepisku:
– Oh, kakve radosti da ste mi se javili… Saznati da ste živi i da se dobro osećate u svojoj divnoj kući, s voljenim prijateljem koji se o vama brine, jedna je od rethih novosti koje su me poslednjih godina tako razveselile. Smrt jadne Meri nije došla kao veliko iznenađenje posle svega što sam znao o njenoj dugoj bolesti. Pa ipak, s njom je otišla čitava jedna epoha. Koliko je bila velika i šarmantna ličnost i koliko je godinama bila ljubazna prema meni.
Stresao sam se čitajući kroz kakve ste nevolje prošli i zato neću ni pokušati da o tome govorim, kako bih se sav predao sreći što znam da ste ponovo u vašem I Tatiju. Kada bih samo bio u stanju da ostatak života provedem u vašoj blizini? Pitam se da li je to ipak moguće? Budućnost moje zemlje izgleda tamno, ali šok koji sam doživeo nije za mene iznenađenje, iako zbog toga nije bio ništa manji. Moram da priznam da nikada nisam bio manje siguran šta će biti sa ostatkom sveta? Inače, živimo u predgrađu Johanesburga i imamo mali vrt. Živimo mirno, s malo ljudi se viđamo, ali mnogo čitamo. Mislim da bih poludeo bez te moje strasti prema slikarstvu i knjigama – naročito u Keniji, gde smo proveli više od dve vrlo teške godine. Cenim što Unija nije tako egzotična zemlja, ali mislim da nikad ne bih mogao da postanem dobar Afrikanac – u mojim godinama. Tek sad shvatam koliko sam Evropljanin… – pisao je razdragano Pavle svom prijatelju Berensonu.
Proći je još nekoliko godina pre nego što će se najbolji prijatelji opet sresti. Rat je bio završen, ali Pavle će u njemu živeti do kraja života. Jer, kako mnogo godina kasnije pisao Nilu Balfuru, autoru njegove romansirane biografije:
„Šta se može uraditi protiv jedne od najboljih i najpopularnijih pisaca u Engleskoj? Šta možeš učiniti protiv jednog bestselera?“
Mislio je na Rebeku Vest i njeno delo „Crno jagnje i sivi soko“ u kojem ga je opisala kao „pro-osovinskog čoveka“ koji je „gajio iskrene simpatije prema Hitleru“. Šta uopšte može da očekuje od „njegovog“ Londona, koji je izdao i nekad toliko hvaljenog Dražu Mihailovića. Kada je ubijen 17. maja 1946. kneginja Olga Karađorđević s razočarenjem je zabeležila u dnevniku: „A, nekad je bio takav heroj“.
I Rebeki Vest trebaće mnogo godina da se seti te turobne činjenice: „Volela sam vaš narod pre rata, volim ga i odajem mu priznanje sve više i više kako godine prolaze, i uviđam da tome heroju (Draži Mihailoviću) koga ste vi dali istoriji, do danas još nema ravna“.
Knez Pavle, srećom, nije dospeo u Titove ruke, iako ga komunistička Jugoslavija nikad nije proglašavala najvećim neprijateljem. Mada put do crvene Jugoslavije popločan je 27. martom. Početkom 1948. kampanja protiv Pavla polako je posustala, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, i krajem februara Pavle, Olga i Jelisaveta stigli su u Ženevu, u hotel „Berg“. Dočekao ih je ogroman buket cveća, poklon Bernarda Berensona.
„Divno je što sam te video posle svih ovih godina i što si uspeo da dođeš po ovako hladnom vremenu. Koliko sam uživao što sam vas oboje video i koliko mi nedostajete. Bog vas blagoslovio što ste tako divan prijatelj“, napisao je Berensonu 1948. godine.
Dolazak u Evropu za Pavla je značio novo rođenje: mogao je da se vrati svojoj najvećoj ljubavi – umetnosti.
– Otkrio sam izvanrednog antikvara u Lozani – razdragano je obavestio Berensona 2. novembra 1948. godine. – Zove se Valoton i odmah mi je pokazao neke divne stvari, uključujući jedan Engrov crtež, nekoliko Sezana, Renoara i Vejara. I cene su vrlo pristojne.
Knez je imao mnogo više vremena i mnogo manje para, pa je sada uspeo da otkrije i kako su ga nekad varali. Bez velike ljutnje napisao je Berensonu: „A, sad nešto što će vas zabaviti. Godine 1935. zamolio sam Davina da kupi za mene na aukciji jedan servis iz Sevra i on mi je poslao račun na 2.500 funti. Sad sam baš otkrio da je taj servis prilikom prodaje nuđen za manje od hiljadu funti“.
Za njega je to postao velik novac. Posle nekoliko nedelja u Švajcarskoj shvatio je da se ušteđevina topi. Od ulaganja u slike nije bilo govora, štaviše, morao je da se odrekne nekih od najvrednijih stvari. Već teško oboleo od jetre, 9. aprila 1949. moli Berensona za savet: „Moje lečenje će potrajati a švajcarci se tope. Mnogo se bojim da ću morati da se rastanem od jedne moje slike. Šta mi savetujete i možete li mi u ovome pomoći u SAD?“
Berenson mu je pomogao. I Nacionalna galerija u Vašingtonu dobila je do danas svoje najznačajnije delo – El Grekov „Laokon“, veliko remek delo koje nekada krasilo Muzej kneza Pavla u Beogradu. Slika je plaćena oko 100.000 dolara, što je u ono vreme bio ogroman novac, iako ni približan svoti koju bi danas postigla jedna takva slika. Nedavne procene iz Narodnog muzeja kažu da bi Laokon vredeo oko dvesta miliona dolara. Antičkim Laokonom knez Pavle je kupio svoj mir. Iste godine otišao je u Pariz, u potragu za kućom.
„Ne mogu da se odvojim od ovog božanstvenog grada. Teško je odoleti svim ovim lepotama. Ljudi su tako ljubazni, a pored pariskog društva, mase engleskih prijatelja pristižu celo jutro. Galerije su čudesne“, pisao je Berensonu 16. jula već potpuno rešen da se za stalno nastani u gradu svetlosti.
Tri godine kasnije knez će prvi put posle rata otići u Englesku. Dobio je poziv kraljice Elizabete da prisustvuje sprovodu svog odanog prijatelja na Ostrvu – kralja Džordža VI.
„Osećao sam se kao duh koji se vraća posle toliko godina i prohujalih događaja. Nailazio sam na čudestan prijem i svi su bili neverovatno ljubazni prema meni“, obavestio je Berensona 24. marta 1952.
Bio je to trenutak da Pavle saopšti svoju istinu: da napiše memoare. Ali knez je oklevao. Odbio je Sesila Perota, nekadašnjeg učitelja kralja Petra. Odbio je i Virdžiniju Kouls. Iznenada sva svoja dokumenta i ličnu arhivu prosledio je jednom mladom istoričaru na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, Jakobu Hobtneru.
Naša istorija do sada je tvrdila da je Hobtner lično izvukao mnoge dokumente po završetku rata (bio u misiji Crvenog krsta u Jugoslaviji 1946. i 1947 godine). Knjigom „Jugoslavija u krizi 1934-1941″, objavljenoj 1962. godine u Njujorku, Hobtner je izazvao pravi zemljotres, kako u emigraciji, tako i u zemlji, jer je pod oznakom JBH (Dokumenti u vlasništvu autora) objavio mnoga tajna policijska dokumenta, zapisnike sa sednice vlade, razgovore sa stranim predstavnicima, kao i bojne druge do tada nepoznate stvari.
Jakob Hobtner, međutim, nije imao ništa u svojoj ličnoj arhivi. Bila su to dokumenta kneza Pavla, donedavno zabranjena za istraživanje svim Jugoslovenima.
U Arhivi na Kolumbija univerzitetu nalazi se i prepiska Pavla i Hobtnera. Jedna stvar upada u oči: Pavle svoja dokumenta nije prosledio mladom istoričaru, već lično profesoru Mozliju, koji je rukovodio najpoznatijom Arhivom za Centralnu i istočnu Evropu.
Mozli je pronašao Hobtnera, ovaj nastavio s Pavlom:
– Veoma sam srećan da i dalje želite da predate svojku arhivu Kolumbija Univeritetu. Pretpostavljam da ste se čuli s profesorom Mozlijem i da ste se već dogovorili kako da transporujete materijale diplomatskim kanalima. S profesorom ćete utanačiti sledeće stvari:
1. Ova donacija ostaće striktno anonimna i neće se pružiti nikakav publicitet.
2. Vaše instrukcije na svakom paketu biti unete u celosti.
3. Nijednom Jugoslovenu neće biti dozvoljeno da koristi materijale koje ste poverili Arhivu.
4. Mene ste unajmili kao svog predstavnika po svim pitanjima koja se tiču raspolaganja, brige i korišćenja vašeg materijala.
U procesu sam završavanja rukopisa i poslaću vam ga radi vaših komentara čim ih završim“.
Godinu dana kasnije 26. decembra 1956. Hobtner obaveštava Pavla da rukopis još nije gotov:
„Moj manuskript polako se završava i nadam se da ću vam kopiju poslati za dva meseca. Sada imam samo dva jednostvna pitanja: koji je datum Rosetijevog pisma i da li su dokumenta u Pavelićevom predmetu korektna da se mogu reprodukovati u celini. Još nisam odlučio da li da knjigu punudim Kolumbiji ili Prinstonu.
P.S. Možda će vas interesovati da mi je Ford fondacija dala prilično veliku nagradu kako bi mi omogućila da završim knjigu. U isto vreme to će me osloboditi bilo kakve dužnosti na Univerzitetu“.
Hobtnerov rad, ipak, nije štampan još šest godina. Beograd, Srbija, Jugoslavija i 27. mart nisu bili jednostvani kako je možda američki istoričar na početku mislio. Svi su počeli da mu doturaju podatke. Vlatko Maček i hrvatski predstavnici, monarhisti oko kralja Petra i Londonska emigracije, Dražinovci iz SAD, kao i hrvatski i slovenački krugovi u Americi, takozvana pariska emigracija okupljena oko kneza i Dragiše Cvetkovića, pa čak i usamljeni Milan Stojadinović iz daleke Argentine.
A, u zemlji komunizam.
Za jednog američkog istoričara previše konfuzije. Četiri godine nakon što je Pavla uverio da će mu poslati rukopis za najdalje dva meseca, Jakob Hobtner 6. oktobra 1960. postavlja nova pitanja:
„Nekoliko je misli koje mi još uzmiču i pored pomoći Mačeka i Mihe Kreka. Pozdravio bih svaki vaš komentar o karakteru i ličnosti Milana Stojadinovića; da li je odluka da se otpusti bila pred dolazak Ćana u Beograda i pod kakvim okolnostima; kakve su bile vaše impresije o Hitleru posle sastanka 4. marta 1941; da li je istina ono što je Horti ispričao američkim vlastima da ste slali emisare da ubrzate ugovor o prijateljstvu 1940. godine; da li je tačno da ste Hitlera videli samo jednom u martu 1941; pokušavam da pronađem neke autentičnije poreklo sastanka Krunskog saveta 18. marta. Koliko Maček zna bili ste na Brdu kada ste pozvani u Beograd. Na povratku ste zastali u Zagrebu i urgirali da i Maček prisustvuje sastanku. Zašto ste žurili u Beograd; koja akcija je učinjena protiv Simovića posle njegovog upozorenja o mogućnosti vojnog puča.“
Knez je godinama dopunjavao Hobtnera, kada je knjiga objavljena imao je samo nekoliko sitnih zamerki. Prvog decembra 1962. on Hobtneru šalje nekoliko primedbi:
„Strana 186 pominjete da mi je general Nedić predložio (podvučeno prim.aut.). Istina je da je izvadio papir (opet podvučeno) iz džepa i zamolio me da pročitam. Na papiru je pisala njegova želja da ponudim parče Jugoslavije Nemačkoj u zamenu za njihove garancije nezavisnosti ostatka zemlje. Pretpostavio sam da čak ni Nemci nisu nikad predložili tako nešto i zatražio sam da podnese ostavku. Nažalost taj papir je ostao u Beogradu.
Imam i dalje dosta dokumenata namenjenih Kolumbija univerzitetu, ali posle incidenta u kojem je vaša ambasada u Parizu izgubila Košutićev rukopis, kao i Šafarikov plašim se da vam pošaljem nova dokumenata“.
Knez nije više imao snage da odgovora na pitanja i bori se za istinu o 27. martu. U aprilu 1954. godine u saobraćanoj nesreći poginuo mu je omiljeni sin Niki. Pavlovi prijatelji kažu da se nikada nije oporavio. O tome je mogao da piše samo Berensonu:
„Sezona je u punom jeku, ali mi ne viđamo nikoga i više nam nije do toga. Ima stvari od kojih se čovek nikad ne oporavi, pa nastavlja da živi mehanički, jer mora da živi. Ali nema više ni svrhe ni volje…“
*Feljton „Istina o poslednjim danima Kraljevine Jugoslavije“ baziran na istorijskom bestseleru “Knez Pavle, istina o 27. martu”, autora Miodraga Jankovića i Veljka Lalića
NASTAVIĆE SE…
Autori: Miodrag Janković i Veljko Lalić
Izvor: NEDELjNIK
Vezane vijesti:
Ekskluzivni feljton: Istina o poslednjim danima Kraljevine Jugoslavije (1)
Tajna ostavke kneza Pavla: Napisana je mesecima pre nego što su pučisti uperili cevi (2)
Pismo kralja Džordža upućeno knezu Pavlu: Zaista bih želeo da možemo da ti pošaljemo oružje (4)
Knez Pavle o Hitleru: Osećate jezu od njega, lice mu je žuto kao u voštane figure (7)
General Bora Mirković: Pre nego što sam odlučio da izvršim državni udar, lomio sam se danima (13)
Tajno udruženje „Konspiracija“: Ko je sve rušio namesnički režim kneza Pavla (14)
Dragiša Cvetković piše knezu Pavlu: Kako je izmišljeno da nam je Nemačka obećala Solun (15)
Kako se oko kneza Pavla vodila polemika: Da li je Jugoslavija želela Solun? (17)
Planovi Petra Drugog: Kako je maloletni kralj pripremio vojsku za bekstvo u Grčku (19)
Adolf Hitler o srpskoj vojsci: Nemački vojnik je naučio da poštuje svog hrabrog protivnika (20)
Kako je Slobodan Jovanović „prelomio“ kneza Pavla (23)
Poslednje reči kneza Pavla: Ne, nemojte ih ubiti (25)
Šta je bilo posle: Emigrantski rat vinovnika i žrtvi 27. marta (26)
Dan kada su jugoslovenski komunisti klicali „živeo Hitler!“ (28)
Ante Pavelić o 27. martu: „Pučisti su spremili sprovod, naša ustaška stvar je posve sigurna“ (29)
Milan Stojadinović i sve o aferi „dva odsto ratne štete“ (31)
Dušan Simović: Mene su kao poštenog oficira zloupotrebili (32)
Svedočenja pred Nedićevom komisijom: „Uhvatio sam kneza Pavla za kaput da ne podnese ostavku“ (33)
Treći srpski ustanak „bez ijedne kapi krvi“: Kako je pripreman državni udar (35)
Kako je propao pokušaj da se spreči puč 27. marta: „Ne sme se prolivati bratska krv!“ (36)
Još jedna tajna 27. marta: Britanci nudili Staljinu ceo Balkan (37)
Kako se Gering zahvalio pučistima na 27. martu: Sada možemo da raščistimo stare račune (38)
Poslednje godine Kraljevine Jugoslavije: Doba kada je u Beogradu cvetala umetnost (39)
Knez Pavle i Milan Kašanin: Prijateljstvo koje je rodilo najmoderniji muzej u ovom delu Evrope (40)
