Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Хобтнеров рад, ипак, није штампан још шест година. Сви су почели да му дотурају податке. Влатко Мачек, монархисти око краља Петра, Дражиновци из САД, хрватски и словеначки кругови у Америци, па чак и усамљени Милан Стојадиновић из далеке Аргентине. А, у земљи комунизам. За једног америчког историчара превише конфузије
Деветог маја 1945. у Европи је потписан мир. Један од највећих противника Другог светског рата кнез Павле Карађорђевић и даље није био слободан. Своја права чекаће још годину дана – до 1. јуна 1946. када ће и званично постати слободан човек; додуше покраден и непожељан у својој земљи, нимало добродошао у оној коју је носио у срцу – у Британији.
У јесен 1945. године, ипак, Павле је добио писмо највећег пријатеља Бернарда Беренсона, и већ 14. октобра наставио је најзначајнију личну преписку:
– Ох, какве радости да сте ми се јавили… Сазнати да сте живи и да се добро осећате у својој дивној кући, с вољеним пријатељем који се о вама брине, једна је од ретхих новости које су ме последњих година тако развеселиле. Смрт јадне Мери није дошла као велико изненађење после свега што сам знао о њеној дугој болести. Па ипак, с њом је отишла читава једна епоха. Колико је била велика и шармантна личност и колико је годинама била љубазна према мени.
Стресао сам се читајући кроз какве сте невоље прошли и зато нећу ни покушати да о томе говорим, како бих се сав предао срећи што знам да сте поново у вашем И Татију. Када бих само био у стању да остатак живота проведем у вашој близини? Питам се да ли је то ипак могуће? Будућност моје земље изгледа тамно, али шок који сам доживео није за мене изненађење, иако због тога није био ништа мањи. Морам да признам да никада нисам био мање сигуран шта ће бити са остатком света? Иначе, живимо у предграђу Јоханесбурга и имамо мали врт. Живимо мирно, с мало људи се виђамо, али много читамо. Мислим да бих полудео без те моје страсти према сликарству и књигама – нарочито у Кенији, где смо провели више од две врло тешке године. Ценим што Унија није тако егзотична земља, али мислим да никад не бих могао да постанем добар Африканац – у мојим годинама. Тек сад схватам колико сам Европљанин… – писао је раздрагано Павле свом пријатељу Беренсону.
Проћи је још неколико година пре него што ће се најбољи пријатељи опет срести. Рат је био завршен, али Павле ће у њему живети до краја живота. Јер, како много година касније писао Нилу Балфуру, аутору његове романсиране биографије:
„Шта се може урадити против једне од најбољих и најпопуларнијих писаца у Енглеској? Шта можеш учинити против једног бестселера?“
Мислио је на Ребеку Вест и њено дело „Црно јагње и сиви соко“ у којем га је описала као „про-осовинског човека“ који је „гајио искрене симпатије према Хитлеру“. Шта уопште може да очекује од „његовог“ Лондона, који је издао и некад толико хваљеног Дражу Михаиловића. Када је убијен 17. маја 1946. кнегиња Олга Карађорђевић с разочарењем је забележила у дневнику: „А, некад је био такав херој“.
И Ребеки Вест требаће много година да се сети те туробне чињенице: „Волела сам ваш народ пре рата, волим га и одајем му признање све више и више како године пролазе, и увиђам да томе хероју (Дражи Михаиловићу) кога сте ви дали историји, до данас још нема равна“.
Кнез Павле, срећом, није доспео у Титове руке, иако га комунистичка Југославија никад није проглашавала највећим непријатељем. Мада пут до црвене Југославије поплочан је 27. мартом. Почетком 1948. кампања против Павла полако је посустала, како у земљи, тако и у иностранству, и крајем фебруара Павле, Олга и Јелисавета стигли су у Женеву, у хотел „Берг“. Дочекао их је огроман букет цвећа, поклон Бернарда Беренсона.
„Дивно је што сам те видео после свих ових година и што си успео да дођеш по овако хладном времену. Колико сам уживао што сам вас обоје видео и колико ми недостајете. Бог вас благословио што сте тако диван пријатељ“, написао је Беренсону 1948. године.
Долазак у Европу за Павла је значио ново рођење: могао је да се врати својој највећој љубави – уметности.
– Открио сам изванредног антиквара у Лозани – раздрагано је обавестио Беренсона 2. новембра 1948. године. – Зове се Валотон и одмах ми је показао неке дивне ствари, укључујући један Енгров цртеж, неколико Сезана, Реноара и Вејара. И цене су врло пристојне.
Кнез је имао много више времена и много мање пара, па је сада успео да открије и како су га некад варали. Без велике љутње написао је Беренсону: „А, сад нешто што ће вас забавити. Године 1935. замолио сам Давина да купи за мене на аукцији један сервис из Севра и он ми је послао рачун на 2.500 фунти. Сад сам баш открио да је тај сервис приликом продаје нуђен за мање од хиљаду фунти“.
За њега је то постао велик новац. После неколико недеља у Швајцарској схватио је да се уштеђевина топи. Од улагања у слике није било говора, штавише, морао је да се одрекне неких од највреднијих ствари. Већ тешко оболео од јетре, 9. априла 1949. моли Беренсона за савет: „Моје лечење ће потрајати а швајцарци се топе. Много се бојим да ћу морати да се растанем од једне моје слике. Шта ми саветујете и можете ли ми у овоме помоћи у САД?“
Беренсон му је помогао. И Национална галерија у Вашингтону добила је до данас своје најзначајније дело – Ел Греков „Лаокон“, велико ремек дело које некада красило Музеј кнеза Павла у Београду. Слика је плаћена око 100.000 долара, што је у оно време био огроман новац, иако ни приближан своти коју би данас постигла једна таква слика. Недавне процене из Народног музеја кажу да би Лаокон вредео око двеста милиона долара. Античким Лаоконом кнез Павле је купио свој мир. Исте године отишао је у Париз, у потрагу за кућом.
„Не могу да се одвојим од овог божанственог града. Тешко је одолети свим овим лепотама. Људи су тако љубазни, а поред париског друштва, масе енглеских пријатеља пристижу цело јутро. Галерије су чудесне“, писао је Беренсону 16. јула већ потпуно решен да се за стално настани у граду светлости.
Три године касније кнез ће први пут после рата отићи у Енглеску. Добио је позив краљице Елизабете да присуствује спроводу свог оданог пријатеља на Острву – краља Џорџа ВИ.
„Осећао сам се као дух који се враћа после толико година и прохујалих догађаја. Наилазио сам на чудестан пријем и сви су били невероватно љубазни према мени“, обавестио је Беренсона 24. марта 1952.
Био је то тренутак да Павле саопшти своју истину: да напише мемоаре. Али кнез је оклевао. Одбио је Сесила Перота, некадашњег учитеља краља Петра. Одбио је и Вирџинију Коулс. Изненада сва своја документа и личну архиву проследио је једном младом историчару на Колумбија универзитету у Њујорку, Јакобу Хобтнеру.
Наша историја до сада је тврдила да је Хобтнер лично извукао многе документе по завршетку рата (био у мисији Црвеног крста у Југославији 1946. и 1947 године). Књигом „Југославија у кризи 1934-1941″, објављеној 1962. године у Њујорку, Хобтнер је изазвао прави земљотрес, како у емиграцији, тако и у земљи, јер је под ознаком ЈБХ (Документи у власништву аутора) објавио многа тајна полицијска документа, записнике са седнице владе, разговоре са страним представницима, као и бојне друге до тада непознате ствари.
Јакоб Хобтнер, међутим, није имао ништа у својој личној архиви. Била су то документа кнеза Павла, донедавно забрањена за истраживање свим Југословенима.
У Архиви на Колумбија универзитету налази се и преписка Павла и Хобтнера. Једна ствар упада у очи: Павле своја документа није проследио младом историчару, већ лично професору Мозлију, који је руководио најпознатијом Архивом за Централну и источну Европу.
Мозли је пронашао Хобтнера, овај наставио с Павлом:
– Веома сам срећан да и даље желите да предате својку архиву Колумбија Универитету. Претпостављам да сте се чули с професором Мозлијем и да сте се већ договорили како да транспорујете материјале дипломатским каналима. С професором ћете утаначити следеће ствари:
1. Ова донација остаће стриктно анонимна и неће се пружити никакав публицитет.
2. Ваше инструкције на сваком пакету бити унете у целости.
3. Ниједном Југословену неће бити дозвољено да користи материјале које сте поверили Архиву.
4. Мене сте унајмили као свог представника по свим питањима која се тичу располагања, бриге и коришћења вашег материјала.
У процесу сам завршавања рукописа и послаћу вам га ради ваших коментара чим их завршим“.
Годину дана касније 26. децембра 1956. Хобтнер обавештава Павла да рукопис још није готов:
„Мој манускрипт полако се завршава и надам се да ћу вам копију послати за два месеца. Сада имам само два једноствна питања: који је датум Росетијевог писма и да ли су документа у Павелићевом предмету коректна да се могу репродуковати у целини. Још нисам одлучио да ли да књигу пунудим Колумбији или Принстону.
П.С. Можда ће вас интересовати да ми је Форд фондација дала прилично велику награду како би ми омогућила да завршим књигу. У исто време то ће ме ослободити било какве дужности на Универзитету“.
Хобтнеров рад, ипак, није штампан још шест година. Београд, Србија, Југославија и 27. март нису били једноствани како је можда амерички историчар на почетку мислио. Сви су почели да му дотурају податке. Влатко Мачек и хрватски представници, монархисти око краља Петра и Лондонска емиграције, Дражиновци из САД, као и хрватски и словеначки кругови у Америци, такозвана париска емиграција окупљена око кнеза и Драгише Цветковића, па чак и усамљени Милан Стојадиновић из далеке Аргентине.
А, у земљи комунизам.
За једног америчког историчара превише конфузије. Четири године након што је Павла уверио да ће му послати рукопис за најдаље два месеца, Јакоб Хобтнер 6. октобра 1960. поставља нова питања:
„Неколико је мисли које ми још узмичу и поред помоћи Мачека и Михе Крека. Поздравио бих сваки ваш коментар о карактеру и личности Милана Стојадиновића; да ли је одлука да се отпусти била пред долазак Ћана у Београда и под каквим околностима; какве су биле ваше импресије о Хитлеру после састанка 4. марта 1941; да ли је истина оно што је Хорти испричао америчким властима да сте слали емисаре да убрзате уговор о пријатељству 1940. године; да ли је тачно да сте Хитлера видели само једном у марту 1941; покушавам да пронађем неке аутентичније порекло састанка Крунског савета 18. марта. Колико Мачек зна били сте на Брду када сте позвани у Београд. На повратку сте застали у Загребу и ургирали да и Мачек присуствује састанку. Зашто сте журили у Београд; која акција је учињена против Симовића после његовог упозорења о могућности војног пуча.“
Кнез је годинама допуњавао Хобтнера, када је књига објављена имао је само неколико ситних замерки. Првог децембра 1962. он Хобтнеру шаље неколико примедби:
„Страна 186 помињете да ми је генерал Недић предложио (подвучено прим.аут.). Истина је да је извадио папир (опет подвучено) из џепа и замолио ме да прочитам. На папиру је писала његова жеља да понудим парче Југославије Немачкој у замену за њихове гаранције независности остатка земље. Претпоставио сам да чак ни Немци нису никад предложили тако нешто и затражио сам да поднесе оставку. Нажалост тај папир је остао у Београду.
Имам и даље доста докумената намењених Колумбија универзитету, али после инцидента у којем је ваша амбасада у Паризу изгубила Кошутићев рукопис, као и Шафариков плашим се да вам пошаљем нова докумената“.
Кнез није више имао снаге да одговора на питања и бори се за истину о 27. марту. У априлу 1954. године у саобраћаној несрећи погинуо му је омиљени син Ники. Павлови пријатељи кажу да се никада није опоравио. О томе је могао да пише само Беренсону:
„Сезона је у пуном јеку, али ми не виђамо никога и више нам није до тога. Има ствари од којих се човек никад не опорави, па наставља да живи механички, јер мора да живи. Али нема више ни сврхе ни воље…“
*Фељтон „Истина о последњим данима Краљевине Југославије“ базиран на историјском бестселеру “Кнез Павле, истина о 27. марту”, аутора Миодрага Јанковића и Вељка Лалића
НАСТАВИЋЕ СЕ…
Аутори: Миодраг Јанковић и Вељко Лалић
Извор: НЕДЕЉНИК
Везане вијести:
Ексклузивни фељтон: Истина о последњим данима Краљевине Југославије (1)
Тајна оставке кнеза Павла: Написана је месецима пре него што су пучисти уперили цеви (2)
Писмо краља Џорџа упућено кнезу Павлу: Заиста бих желео да можемо да ти пошаљемо оружје (4)
Кнез Павле о Хитлеру: Осећате језу од њега, лице му је жуто као у воштане фигуре (7)
Генерал Бора Мирковић: Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима (13)
Тајно удружење „Конспирација“: Ко је све рушио намеснички режим кнеза Павла (14)
Драгиша Цветковић пише кнезу Павлу: Како је измишљено да нам је Немачка обећала Солун (15)
Како се око кнеза Павла водила полемика: Да ли је Југославија желела Солун? (17)
Планови Петра Другог: Како је малолетни краљ припремио војску за бекство у Грчку (19)
Адолф Хитлер о српској војсци: Немачки војник је научио да поштује свог храброг противника (20)
Како је Слободан Јовановић „преломио“ кнеза Павла (23)
Последње речи кнеза Павла: Не, немојте их убити (25)
Шта је било после: Емигрантски рат виновника и жртви 27. марта (26)
Дан када су југословенски комунисти клицали „живео Хитлер!“ (28)
Анте Павелић о 27. марту: „Пучисти су спремили спровод, наша усташка ствар је посве сигурна“ (29)
Милан Стојадиновић и све о афери „два одсто ратне штете“ (31)
Душан Симовић: Мене су као поштеног официра злоупотребили (32)
Сведочења пред Недићевом комисијом: „Ухватио сам кнеза Павла за капут да не поднесе оставку“ (33)
Трећи српски устанак „без иједне капи крви“: Како је припреман државни удар (35)
Како је пропао покушај да се спречи пуч 27. марта: „Не сме се проливати братска крв!“ (36)
Још једна тајна 27. марта: Британци нудили Стаљину цео Балкан (37)
Како се Геринг захвалио пучистима на 27. марту: Сада можемо да рашчистимо старе рачуне (38)
Последње године Краљевине Југославије: Доба када је у Београду цветала уметност (39)
Кнез Павле и Милан Кашанин: Пријатељство које је родило најмодернији музеј у овом делу Европе (40)
