Нешто више од месец дана након што је документарни филм о Јасеновцу, аутора Јакова Седлара, упркос противљењима дела хрватске јавности, ипак, награђен наградом Града Загреба, немачки дневник “Франкруфтер рундшау” објавио је оштру критику у којој потврђује да је реч о пројекту, који фалсификује историју. Немачки дневник прозива и градске оце због додељене награде Седлару. Уз подсећање да је одлука градских власти да награду Града Загреба додели управо Седларовом филму “Јасеновац – истина”, који је све само не то што казује наслов, изазвала велики скандал у Хрватском, РФ напомиње да је Седларовом документарац био приказан и у Тел Авиву, као и да се Седларова “истина” састоји од потпуног окретања наглавачке историје

Министар за рад, запошљавање, социјална и борачка питања Србије Александар Вулин рекао је да ће Хрватска морати да се опредијели, да ли да његује вриједности Блајбурга и стријељаних усташа или вриједности побијене јасеновачке дјеце и усташких жртава. “Не може иста држава да донесе венац и у Блајбург стрељаном усташи, и да каже да он заслужује поштовање и сећање, и да иста та држава однесе венац закланом јасеновачком детету и да каже да и оно заслужује сећање и поштовање”, рекао је Вулин. Он је поновио да је Блајбург највеће окупљалиште фашиста у Европи и да ту истину ништа не може да промијени, те да је посебно жалосно и опасно што се

„Неко ће остати жив од нас, неће дати Бог да сви нестанемо. Тако је и било.“ На тој реченици, једног од актера, почива филм „Завештање“ о геноциду и Холокаусту на простору Независне државе Хрватске од 1941. до 1945. године. Документарац Ивана Јовића из Београда о страдању Срба премијерно је приказан публици у Бањој Луци на Свјетски дан побједе над фашизмом. Након што сам га погледала, не видим ни један разлог да то, првом приликом, не учине сви они који држе до свог поријекла и људског достојанства -на било који дан. Управо тога се држао и аутор Иван Јовић када се упустио у борбу за спасавање сјећања једне српске генерације од

Напомена: Ова или оваква изложба о Јасеновцу, нигдје није постављена и никада се није десила. Само што сам у друштву двоје пријатеља ушао у здање Народне Скупштине, портир са кажипрстом на уснама нас упозори да будемо тихи и упути нас према централној сали. Свакоме од нас дао је по танку воштаницу. Мада је већ било вече, свјетла бијаху погашена али је свјетлуцање флуоресцентне стазе којом смо ходали показивало пут према мјесту гдје се требала одржати изложба “Новомученици јасеновачки – 75 година – право на незаборав”. Али, већ на самом улазу у велелепну дворану дало се наслутити да те августовске вечери нећемо свједочити изложби какве смо до тада имали прилике да